Свети Стефан Високи, деспот српски

Син светога кнеза Лазара српског и кнегиње Милице. Заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Оснивач красних задужбина Манасије и Каленића. После многих трудова и невоља скончао 19. јула 1427. године.

Света царица Милица

Пореклом беше ова света царица Српска, у монаштву названа Евгенија и Ефросинија, од свете лозе Немањића. "Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима".Беше ћерка чувеног војводе топличког и полимског Вратка, познатог у Српском народу под именом Југ-Богдан. Он беше пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко беше не мали великаш на двору Српског цара Душана Силног (1331-1355 г.), и зато његова кћи Милица, која би рођена око 1335 године, стече у детињству своме најбоље хришћанско и царско васпитање. По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме. Као царева рођака, она често биваше на царском двору Душановом, и када одрасте сам је цар удаде за једног од својих витезова, за војводу Лазара Хребељановића, који касније постаде кнез и владалац Српски (1371-1389 г.). Са Лазаром се Милица беше најпре срела у крајевима свога оца, тамо где касније она подиже своју дивну задужбину манастир Љубостињу ("Љубвестан"). Од тада се њих двоје искрено заволеше и затим чесни брак склопише. У свом чесном и Богом заиста благословеном браку њих двоје једно друго потстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше мање од ње побожна и богољубива духа, због чега и би удостојен од Бога светости и мученичког подвига и венца.

Света преподобна Макрина

Најстарија сестра светог Василија Великог и светог Григорија Ниског. Као девица рано би обручена некоме младићу благородном. Но када њен обручник умре, Макрина се заветова никада не ступати у брак говорећи. „Није право да девојка, обручена једном веренику, иде за другога; по закону природном треба да буде једно супруженство као што је једно рођење и једна смрт”. Још правдаше она то вером у васкрсење сматрајући обрученика свога не мртвим но живим у Бога. „Грех је и срамота, вели, да супруга не сачува верности, када јој супруг оде у неку далеку страну”. Потом заједно са својом мајком Емилијом прими монаштво у неком девичком манастиру, где се подвизаваху са другим инокињама. Живљаху од труда руку својих посвећујући већи део времена богомислију, молитви и непрестаном уздизању ума свога к Богу. Временом сконча јој мајка, а затим и брат Василије. Деветог месеца по смрти Василијевој дође Григорије да обиђе своју сестру, но нађе је на самртној постељи. Пред саму смрт света Макрина уздиже молитву ка Господу: „Ти Господе, упокојаваш телеса наша сном смрти на неко време, па ћеш их опет пробудити последњом трубом. Прости мене и дај ми да кад се душа свуче од телесне одеће, предстане Теби непорочна и без греха и да буде као тамјан пред Тобом”. Потом направи руком крсни знак на челу, на очима, на лицу, на срцу и - издахну. Упокоји се у Господу 379. године.

Свети преподобни Дије

Родом из Антиохије Сиријске, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа дуготрајну и трудну борбу са ђаволом и похоти телесном, даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше Светој Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени, сух бунар напуни се водом, неверна човека умртви па опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети, да прими савет од њега, а патријарх Атик приволи га те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године, он се приправи за смрт, причести се, поучи братију, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик, заједно с патријархом антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „Даровао ми Бог још петнаест година живота овога”. И поживе свети Дије тачно још петнаест година, и настави многе на пут спасења, многе исцели, многима поможе у разним бедама и невољама, па најзад предаде душу своју Господу, коме целога живота верно послужи. Упокоји се 430. године у дубокој старости.

Свети преподобни Диоклеј

Преподобни отац наш Диоклеј изучи најпре светскс науке, граматику и философију, па затим у својој двадесет осмој години напусти свет и све у њему и постаде отшелник. Затворивши себе у једну пештеру живљаше у њој више од тридесет и пет година. Тада га посети писац Лавсаика, и видевши га, поразговара с њим. Преподобни Диоклеј учаше: Ум људски, ако само одступи од добре помисли, да ли ће се спасти или ће пропасти? - хотећи тиме да каже да, ако ум не мисли шта ће бити после смрти, одмах лако пада у рђаве жеље и помисли. Још говораше да рђава жеља чини човека неразумном животињом, а гнев га чини демоном. А када га писац Лавсаика запита: Како је, оче, могуће да људски ум стално борави у божанским мислима? - старац одговори: Како човек навикне, било са добрим било са рђавим помислима, онако и живи.

Свети Григорије, нови исповедник

У време борби са душегубном иконоборачком јересју прославио се добрим исповедништвом у правој вери. Био епископ у Паниду, или Панију у Тракији.

Свети преподобни Михаило

Синовац Св. Теодора, епископа Едеског (који се спомиње 9 јула). Као монах у лаври Св. Саве Освећеног, због чега се и зове Саваит, Богу угодио и мирно се преставио.

Света четири подвижника

Преставили се у миру Божјем.

Свети мученик Роман, кнез рјазански

Син Олега Краснога; одрастао усред страшних патњи своје родне груде; сачувао у себи љубав према светој вери и паћеничком отачаству. Свим силама радио за добро својих поданика, штитио их од насиља и пљачки ханских хорди. Зато га оклеветаше код татарског хана Мингу - Тимура како он, тобож, хули ханску веру. Свети кнез би позван у орду, где он храбро исповеди да је хришћанин и неустрашиво брањаше своју хришћанску веру. Због тога кнез би подвргнут ужасним мучењима: одрезаше му језик, ископаше му очи, одсекоше му уши и усне, и напослетку му одрубише главу, 19 јула 1270 године. Тело светог Романа његови саотачаственици однесоше у град Рјазан, и тамо чесно погребоше.