Протојереј Јован Пламенац, разговарала Наташа Јовановић
У условима реалне окупације земље, и власт је квислиншка. Умјесто да веслају на добробит оних из чијег су грмена изашли, они који су се докопали власти, сада их превеславају за рачун окупатора. Како то изгледа у пракси, видјели смо приликом изгласавања резолуције о геноциду у Сребреници у Генералној скупштини УН – каже у разговору за „Печат“ протојереј Јован Пламенац.
Одлука Црне Горе да својим гласом легализује мит о Сребреници вратила је политички точак на лето 2021. Нисте ликовали после избора. Шта сте уочили као неправилност у данима општег славља након пада Ђукановићевог режима?
Нијесам ликовао, не дај Боже. Али нијесам се нешто ни радовао. Штовише, у оној општој еуфорији говорио сам људима: „Чему се радујете!“ Убрзо сам исто поновио и у једном интервјуу.
Као и остале државице у региону, Црна Гора је под окупацијом. Окупација није видљива као под Италијанима у Другом свјетском рату, али је далеко дубља, суштаственија и са далеко већим посљедицама будући да је перфидна у тој мери да је окупирани људи доживљавају као слободу.
Није било потребно много памети па да се види да спољни, евроатлантски управитељи Црном Гором, њени истински господари, не би ни допустили промјену власти на изборима да нијесу имали гаранције да њихови интереси које је спровео режим Мила Ђукановића неће бити заштићени.
Литије на којима је учествовало више од половине грађана Црне Горе мање су биле одговор на угрожавање верских слобода а више израз народног бунта због терора над свему што је српско. Где су ти људи данас и а колико огорчења прате најновија дешавања?
Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је требало да послужи режиму Мила Ђукановића за брутално отимање древних манастира и друге имовине Српске православне цркве у Црној Гори, био је повод литијама, слично као Сарајевски атентат 1914. године Великом рату. У њима су учествовали углавном Срби, али не искључиво. И опозициони гласачи, али не искључиво. Литије су јединствени феномен познат историјском предању.
Митрополит Амфилохије и нешто касније владика Јоаникије су народ Црне Горе учинили издашном њивом литијском подвигу који је и њима самима био неочекиван.Без дубљег осјећаја за благодат литија, као безумни, њихове плодове смо просули на црногорску политичку депонију. Врло брзо након избора, видјевши што њихови побједници чине, објавио сам текст „Немојте да крчмите власт као плијен“. Они су се неко вријеме уздржавали а до „олакшања“ је дошло уласком у преговоре о формирању власти када је, као лавина, кренула трговина изборним капиталом, налик виђеној у вријеме претходне власти.
Ту је неко закључио више, неко мање, а многи – ништа. Режим Мила Ђукановића поражен је на посљедњим парламентарним изборима, али није развлашћен. Он нема скупштинску већину, али су његови људи и даље у извршној власти, особито у безбједносним службама, али и правосуђу, и не само намјештењем него и утицајем. Велики број оних са литија је изигран и сада је огорченији него прије.
Како објашњавате чињеницу да у биографијама бројних чланова Покрета Европа сад пише да су „учесници литија“?
Учешће у литијама у држави у којој су се комунисти пресвукли у евроатлантисте, природно узрасли из комунистичке у западњачку либералну идеологију, у јавном дискурсу доживљава се као 1945. учешће у рату на страни партизана, као политичка подобност и дистанцирање од народног непријатеља.
Да ли постоји спремност да се изнова понуди литијски одговор на покушаје сатирања сећања на српску Црну Гору, и ко би требало да стане на чело новог устанка?
Не вјерујем да ће у догледно вријеме бити могуће организовати литије на начин као 2019–2020. Али могуће су „литије“ умјесто литија, самоорганизоване шетње градовима у духу литија, мирне шетње у апсолутно натполитичном духу. Њихов смисао је очување врједносног система живота у којем је овдашњи народ опстао кроз вјекове, а који је сада силно угрожен. На особитом удару су традиционалне породичне вриједности.
Наравно, политички ангажовани људи су, као и они који то нијесу, призвани на овај меки, ненасилни отпор духовном и биолошком уништењу народа у Црној Гори, али не да би га користили за своје партијске позиције на црногорској политичкој сцени. Толико пута смо видјели што бива са нашим гласовима, како се њима тргује у комбинацијама и прекомбинацијама скупштинских већина, како на нивоу државе, тако и на општинском нивоу. Потребно је да овај отпор утиче на њих, не на њихове политичке програме јер они су празна прича. Важно је да утиче на њихово дјелање, а не да они на било који начин из својих партијских интереса утичу на отпор.
Могући отпор назвао сам „Народни покрет ’Живи смо’“. Он је питање бити или не бити, питање живота овог народа. То не би био устанак него тихи отпор, истрајан као и литије, чији је смисао да људи препознају пузајућу опасност по свој опстанак, да не би били скувани као жаба, да не дају пристанак на своје поробљавање у духу, из којег проистиче и физичко ропство, ма колико оно не било видљиво. Ово не би била револуција, не би било освајање слободе него ослобађање слободе која је у сваком човјеку основно својство његове личности. Само из слободе појединаца може нићи добро заједнице.
Овај отпор не би требало да има челника. Челником, и његовом екипом, далеко је лакше манипулисати него разуђеним покретом. Потребни су људи да потпале фитиље који су ту, око нас, и то они који се неће понашати као првоборци. То је прилика за испољавање родољубља и човјекољубља, које неће бити покретано партијским интересима. Дакле, овај покрет не може бити неполитичан, јер сви смо гласачи, али неопходно је да буде – натполитичан.
Да ли је из ове перспективе јасније зашто се у време литија Вашингтон залагао за поштовање верских слобода у Црној Гори?
Никада нијесам био увјерен да је Вашингтону иоле било стало до наших вјерских слобода, и било којих, као што му није стало ни до минимума поштовања Универзалне декларације о људским правима, темељног акта Генералне скупштине Уједињених нација. Рекао бих да је у питању било нешто друго. Режим Мила Ђукановића завршио им је посао: увео је Црну Гору у НАТО, признао Косово за државу, своју оданост потврдио увођењем санкција Русији и отварањем врата Црне Горе новопаганској ЛГБТ и другим идеологијама, кршећи људска права црногорског народа који се у већини противио овоме. Али и „пресмрдио“ им је својим криминалом.Засигурно, преписке перјаница све три гране власти у вријеме владавине режима Мила Ђукановића на Скај апликацији потврђују да је све вријеме било и те како познато шта се дешава. Били су им потребни нови људи који ће наставити да Црном Гором владају на тековинама Ђукановићевог режима, а неће бити убрљани криминалом као њихови претходници. И инсталирали су их.
Како оцењујете националне и политичке капацитете у народу данас? Где су данас Срби и српски политички фронт?
Слика данашње политичке стварности у Црној Гори само је дио политичке слагалице региона. Сви овдашњи народи кувају се у истој каши новопаганске западњачке глобалистичке идеологије већ увелико имплементиране у школе и вртиће, науку, медије, културу, у свијест људи. Српски народ, првенствено из историјских разлога, незаборављеног отпора прецима данашњих освајача, на додатном је удару. Њега није довољно сасвим поробити; њега је потребно утрљати као пикавац.
Од слађења српској несрећи, као ово сада поводом резолуције о геноциду у Сребреници, сажитељи Срба не виде своју несрећу. Не виде своју краву која цркава од радости што цркава крава њиховим сусједима Србима.
„Национални политички капацитет“ у Срба, и поред свих пошасти, првенствено духовних, којима је изложен, и даље постоји. Али „српски политички фронт“ га упорно затире.
Рекли сте да ће сервилност Црне Горе бити увод у нова страдања српског народа. Којих размера?
Несагледивих.Одмах након што су у Генералној скупштини УН гласали за резолуцију о геноциду у Сребреници, актуелни посједници трона режима Мила Ђукановића гласали су да Косово постане придружени члан у Парламентарној скупштини НАТО-а. И то – с поносом.Тако наглашеном сервилности у испуњавању обавеза НАТО државице – која има снажну амбицију да је приме у Европску унију – као да се из петних жила труде да буду сервилнији од својих претходника, а то није ни по јада у односу на њихову религијску приврженост западњачком либералном новопаганском врједносном систему живота, бескомпромисног непријатеља традиционалном.
Извор: Печат
Наслов, фото и опрема текста: Саборник
