Ранко Гојковић

Његошеве речи из наслова текста биле су прва асоцијација када сам прочитао још један бруталан излив демонске мржње једног директора значајне државне институције у овој земљи. Пре последњег излива те мржње, којег би се, верујем, постидели и многи учесници несрећних ријалити програма, добио сам претећу СМС поруку тог директора, да убудуће пређем на другу страну улице када њега угледам! Због тога што је моја колегиница Наташа цитирала речи једног руског научника о реферату поменутог директора! И ваљда због тога што сам се дрзнуо да и сам потпишем Апел за одбрану Новомученика Јасеновачких. Вероватно је то начин како људи његовог соја одају захвалност некадашњим доброчинитељима уколико се ови не слажу са њиховим мишљењем или делањем. Ваљда директорска фотеља утиче на меморију, па директори брзо забораве да некада нису били директори и помисле да други људи треба на својим раменима да носе њихову главу, а не своју, сопствену…

Нека мој одговор дотичном директору на СМС поруку остане између нас, што се тиче претње, могу рећи да сам у неку руку почаствован. Када сам пре 6-7 година добио позив на суд због организације Литије после „Параде поноса“, један србски духовник ми је рекао „Радуј се Србине! Не дао Бог да си учествовао у организације Параде, радуј се што си учествовао у организацији Литије!“. Другим речима, боље да ми такви прете, него да ме хвале.

Опширније...