Колона уредника

Ранко Гојковић

 

Напомена уредника: Поштовани читаоци, "туђманизација србских страдања" није ништа друго него срамно поновно убијање србских мученика од стране неодговорних и злонамерних људи и та туђманизација у којој, на жалост, учествују и институције и појединци који би требало бити последњи који то смеју радити, изазавла је, с правом, огромно незадовољство међу верујућом Србадијом. Пре 13 година у С. Петербургу је одржана прва Конференција о Јасеновцу у Русији, на којој је учествовало мноштво руских историчара и научника, а од Срба су учествовали професор Србољуб Живановић, Сима Брдар и моја маленкост. Следеће 2011. године превео сам све реферате и издао Зборник радова са те конференције. Саборник ће наставити борбу против туђманизације србских страдања, данас публикујемо мој реферат са поменуте конференције, пренет из поменутог Зборника...

   †   †   †

Све­ти вла­ди­ка Ни­ко­лај срп­ски, на мно­гим ме­сти­ма у свом ства­ра­ла­штву, до­ти­цао се пи­та­ња за­пад­ног хри­шћанства. И у сво­јим ра­ни­јим ра­до­ви­ма а по­го­то­во у по­зни­јем ства­ра­ла­штву, че­сто је пи­сао и раз­об­ли­ча­вао сва­ко­ја­ке заблу­де и је­ре­си за­пад­ног „хри­шћан­ства“. По­сле стра­вич­ног ге­но­ци­да над Ср­би­ма, у Дру­гом светском ра­ту, вла­ди­ка Ни­ко­лај је, без има­ло око­ли­ше­ња, у више сво­јих де­ла по­сле­рат­ног пе­ри­о­да, ди­рект­но оп­ту­жио Ва­ти­кан за тај чу­до­ви­шни зло­чин.

О мон­стру­о­зно­сти то­га ге­но­ци­да, не­ћу го­во­ри­ти, о то­ме сте мо­гли чу­ти у ре­фе­рати­ма исто­ри­ча­ра и на овој кон­фе­рен­ци­ји. Вла­ди­ка је 1937. го­ди­не у ча­со­пи­су „Ми­си­о­нар“ об­ја­вио текст „Рим­ска вера“, где у 15 та­ча­ка об­ја­шња­ва су­штин­ске раз­ли­ке и нај­веће за­блу­де ри­мо­ка­то­ли­ка. По­што су то ма­ње-ви­ше оп­ште по­зна­та ме­ста, прем­да је тај текст пре­див­но на­пи­сан, препо­зна­тљи­вим по­ет­ским је­зи­ком вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја, ов­де ће­мо на­ве­сти са­мо пет­на­е­сту тач­ку, ко­ја је да­нас по­себ­но ак­ту­ел­на:

„Сло­ве­ни не­ма­ју ни­ка­квог сми­сла жи­во­та ни­ти ка­кве ми­си­је у све­ту без пра­во­сла­вља. Рим је од увек био и за­у­век остао крв­ни ду­шма­нин сло­вен­ских на­ро­да, узи­ма­ју­ћи од њих са­мо па­ре а на­зи­ва­ју­ћи их вар­ва­ри­ма. И та­ко да­ље, пу­но и пу­но, ре­дом. Бла­го оно­ме ко­ме се отво­ре очи да ви­ди и уши да чу­је где је лаж а где је исти­на.“

Шта на ове ре­чи све­ти­те­ља срп­ског мо­гу од­го­во­рити да­на­шње срп­ске (на­жа­лост, ви­ди­мо да та­квих има и у Ру­си­ји) вла­ди­ке-еку­ме­ни­сти, ко­ји­ма су пу­на уста еку­менске љу­ба­ви пре­ма „се­стрин­ској“ цр­кви? Да ли је све у ре­ду са њи­хо­вим очи­ма и уши­ма?

* * *

У је­дин­стве­ној по­е­ми-слу­жби срп­ским но­во­му­че­ници­ма, на­зва­ној „Ђер­дан од мер­џа­на“ на­ро­чи­то је ис­так­ну­та уло­га Ва­ти­ка­на у тим зло­чи­ни­ма. Бу­квал­но сва­ка стра­ница те по­е­ме-слу­жбе оп­ту­жу­је Ва­ти­кан за тај чу­до­ви­шни зло­чин, од ко­га су се згра­жа­ва­ли и Хи­тле­ро­ви на­ци­сти. По­што је та по­е­ма-слу­жба на­пи­са­на у фор­ми сти­ха, ни­је згод­но пре­при­ча­ва­ти је, па ћу ов­де на­ве­сти са­мо не­ке стихо­ве ко­ји екс­пли­цит­но, ди­рект­но, за ге­но­цид над Ср­би­ма оп­ту­жу­ју Ва­ти­кан. Та­ко, на са­мом по­чет­ку по­е­ме-слу­жбе срп­ским ново­му­че­ни­ци­ма, вла­ди­ка упо­ре­ђу­је па­пи­не вој­ни­ке, хр­ватске уста­ше, са нај­ве­ћим Хри­сто­вим про­го­ни­те­љи­ма:

Цар Ирод и Не­рон, Тра­јан и Ду­кли­јан,

Мач ди­го­ше на те, Хри­сте Бо­же бла­ги,

Опи­ше се кр­вљу тво­јих след­бе­ни­ка.

На­след­ни­ци њи­ни, ће­са­ри са кр­стом,

Са ма­чем под кр­стом исто на­ста­ви­ше,

Се­дам­сто хи­ља­да му­ком умо­ри­ше.

Ма­ло ка­сни­је, ва­ти­кан­ске зло­чи­не над дру­гим наро­ди­ма, ко­је је Рим по­здра­вио са зво­ни­ма и ве­се­љем, вла­ди­ка по­ре­ди са за­ку­ском пред га­ла ве­че­ру, ко­ју предста­вља по­кољ Ср­ба:

Маг­де­бур­шки по­кољ у Гер­ман­ском ро­ду,

Ве­чер Си­ци­лиј­ска и по­жар Ху­сит­ски,

Ноћ Вар­то­ло­меј­ска у Фран­цу­ској зе­мљи

Што у Ри­му зво­на зво­ни­ше с ве­се­љем

Ко за­ку­ска то је пред га­ла ве­че­ру,

Спре­мље­ну од Ср­ба за­кла­них за ве­ру.

Је­зи­ви слу­чај, ка­да су срп­ске де­вој­ке ра­ди­је ска­ка­ле са ви­со­ке сте­не у ка­њон ре­ке Дри­не, не­го да пад­ну у ру­ке пап­ских кр­ста­ша, вла­ди­ка ова­ко опи­су­је:

Из­над пла­ве Дри­не, са ви­со­ке сте­не,

Бу­љук де­во­ја­ка с мо­ли­твом и ври­ском

Ско­чи­ше у ре­ку да част са­чу­ва­ју,

Ал не од Ту­ра­ка већ пап­ских кри­жа­ра,

Устра­ши се ре­ка, уста­ви та­ла­се

Ду­би­не рас­кри­ли, да гроб­ни­ца бу­де.

Над зе­ле­ном Дри­ном бле­сну­ше го­лу­би:

Де­во­јач­ке ду­ше! Не­бо их по­љу­би.

Још је­дан је­зив при­мер при­ка­зу­је вла­ди­ка, ка­да српске све­ште­ни­ке и вла­ди­ке ко­је ни­су хте­ле да се по­кр­сте, пре­би­ја­ју мот­ка­ма и де­ру ко­жу у об­ли­ку кр­ста ко­ју по­сле по­си­па­ју со­љу, на­зи­ва­ју­ћи уста­ше кри­жа­ри­ма (на­зив за пап­ску кр­ста­шку вој­ску):

Кри­жа­ше кри­жа­ри срп­ске све­ште­ни­ке,

Кри­жа­ше им ко­жу, по­си­па­ше со­љу,

Чу­па­ше им бра­ду, пљу­ва­ше у ли­це.

И вла­ди­ке ста­ре мот­ка­ма пре­би­ше.

Пре не­го их смр­ћу љу­том умо­ри­ше.

У све­це се пи­ше ко на прав­ди стра­да,

О Бо­жи­ји све­ци ве­сел­те се са­да!

Ка­то­лич­ка вој­ска Аустро­у­гар­ске мо­нар­хи­је, у Пр­вом свет­ском ра­ту је на­пра­ви­ла у срп­ском Под­ри­мљу (пре­део око ре­ке Дри­не) стра­шне по­ко­ље ци­вил­ног станов­ни­штва. Али Ср­би су то све опро­сти­ли и за­бо­ра­ви­ли, осло­бо­ди­ли сло­вен­ску ка­то­лич­ку бра­ћу аустро­у­гар­ског роп­ства, да би им у Дру­гом свет­ском ра­ту, та бра­ћа, ка­то­лич­ка - хр­ват­ска уста­шка вој­ска, за­хва­ли­ла по­новље­ним зло­чи­ном у мно­го стра­шни­јем ви­ду и на мно­го ши­рем про­сто­ру. Ево ка­ко тај кон­ти­ну­и­тет зло­чи­на опи­сује вла­ди­ка Ни­ко­лај:

Го­спод све­ви­де­ћи и не­бе­ске си­ле,

Гле­да­ше са гње­вом шта не­љу­ди чи­не:

У Пр­во­ме ра­ту под­не­смо стра­хо­те

Што хришћнско име мра­че и сра­мо­те

По­ко­ље ла­тин­ске у див­ном Под­ри­мљу

Зло­чин и по­ру­гу на срп­ску све­ти­њу,

Ис­кри­жа­не љу­де, обе­ше­не же­не,

И го­ми­ле жи­вих, ва­тром са­же­же­не.

Као ска­ме­ње­ни ду­хо­ви се згро­зи­смо

Ал ре­ко­смо „бра­ћа!“ и све опро­сти­смо.

Но то бе­ше са­мо пред­го­вор гро­зо­ти

Што с у Дру­гом ра­ту ја­ви у пол­но­ти.

Ај стра­дал­ци срп­ски из оба­два ра­та:

Рај­ска вам се ши­ром отво­ри­ше вра­та.

Ко се кр­стом кр­сти а крв пра­ву ли­је,

Бо­ље да се ни­кад ни ро­дио ни­је.

Већ у сле­де­ћем сти­ху, хр­ват­ске па­пи­сте вла­ди­ка зове је­ре­ти­ци­ма жу­стрим ко­ји у ср­цу сво­ме има­ју мр­жњу пре­ма пра­во­слав­ни­ма. У овом сти­ху вла­ди­ка ка­же да их сам ђа­во са Ка­и­но­вог вра­та ху­шка на зло­чин, алу­ди­ра­ју­ћи на сло­вен­ско по­ре­кло хр­ват­ских ка­то­лич­ких ко­ља­ча, ко­ји ко­љу сло­вен­ску бра­ћу – пра­во­слав­не Ср­бе.

Су­се­ди опа­ки, је­ре­ти­ци жу­стри,

Са мр­жњом у ср­цу ве­ре пра­во­слав­не

Уда­ри­ше на вас по на­след­ној му­стри

Ирод по­кла де­цу да так­ма­ца не­ма,

Та­ко и сул­та­ни бра­ћу сво­ју кла­ше,

Да би без так­ма­ца мир­но ца­ро­ва­ли,

И кр­ште­на бра­ћа, вас бра­ћу по­кла­ше,

Му­че­ни­ци срп­ски, се­дам­сто ти­су­ћа,

Без вас и са­ве­сти да би бла­го­ва­ли.

Ал ђа­во им клик­ну с Ка­и­но­вог вра­та

„Бра­во по­бра­ти­ми, мо­ји див ју­на­ци,

Ве­се­ље је мо­је, кад брат ко­ље бра­та“.

Хри­стос же све­сил­ни, ра­зо­ри­тељ ада

Па­стир је и во­ђа Свог без­број­ног ста­да.

У сле­де­ћим сти­хо­ви­ма, вла­ди­ка екс­пли­цит­но по­миње уста­ше као след­бе­ни­ке Ри­ма, ко­ји­ма ве­ра ка­то­лич­ка лако опра­шта и нај­стра­вич­ни­је зло­чи­не - до­вољ­но је про­ћи „тро­ја вра­та“ или да­ти не­ко­ли­ко нов­ча­ни­ца и сви гре­си се пра­шта­ју. Он ве­ру ка­то­лич­ку на­зи­ва ино­слав­ном, а ма­ло да­ље - хри­шћан­ством ла­жним.

Хри­стос ди­же вред­ност чо­веч­јег жи­во­та

По­врх свих вред­но­сти вас­це­ло­га све­та,

След­бе­ни­ци Ри­ма ту вред­ност сни­зи­ше,

Ис­под це­не бла­та чо­ве­ка спу­сти­ше.

Ино­слав­на ве­ра, ша­ре­на и глат­ка,

За ве­ли­ке гре­хе на­ђе ле­ка слат­ка:

-Про­ђи „Тро­ја вра­та“, па згре­шио ма шта

Ил пет „Ро­за­ри­ја“и све ти се пра­шта!

У су­ко­бу пра­ве и не­пра­ве ве­ре

Ви му­ке под­не­сте без бро­ја и ме­ре

Са­мо тр­нов ве­нац скри­ва ве­нац сла­ве,

Ви за пра­ву ве­ру по­ло­жи­сте гла­ве.

Кра­то­вац у ог­њу, Ава­кум на ко­цу,[1]

По­бе­ду од­не­ше над по­лу­ме­се­цом

О стра­дал­ци но­ви под хум­ка­ма вла­жним,

По­бе­да је ва­ша над хри­шћан­ством ла­жним.

И пред сам крај по­е­ме-слу­жбе срп­ским но­во­му­че­ници­ма, све­ти Ни­ко­лај срп­ски, оп­ту­жу­је ди­рект­но Ва­ти­кан, да су под ње­го­вим окри­љем уста­ше кре­ну­ле да ко­љу српску одој­чад, до­бив­ши за ту рев­ност у злу, по­хва­лу од пакла и Ри­ма:

Под ту­ђим окри­љем кре­то­ше уста­ше[2],

Од гла­ве до пе­те ору­жа­ни те­шко, Те

одој­чад срп­ску и ба­бе по­кла­ше,

И то де­ло сво­је на­зва­ше ви­те­шко!

По­сло­да­вац њи­хов из па­кла се сми­је,

Та­квих слу­га­ра још имао ни­је,

А за рев­ност у злу, већ по­зна­ту сви­ма,

По­хва­ле до­би­ше од па­кла и Ри­ма.

Ово де­ло све­ти Ни­ко­лај срп­ски ни­је пи­сао као млади бо­го­слов, не­го као ста­ри­ји, ис­ку­сни је­рарх, жи­ви свети­тељ, ко­ји је пре­жи­вео рат­не стра­хо­те и кон­це­тра­ци­о­ни ло­гор Да­хау, где је имао ви­ђе­ње и Са­мо­га Хри­ста. Сва­ка­ко да овим при­ка­зом ни из­да­ле­ка ни­је ис­цр­пљен кри­тич­ки однос све­ти­те­ља Ни­ко­ла­ја пре­ма Ва­ти­ка­ну, али је ви­ше не­го до­во­љан да се по­ву­ку не­ке па­ра­ле­ле и из­ву­ку не­ки за­кључци. То је по­себ­но ва­жно да­нас, ка­да са пре­сто­ла све­то­га Са­ве срп­ско­га, слу­ша­мо ова­кве ре­чи са­да­шњег срп­ског патри­јар­ха Ири­не­ја, из­го­во­ре­не не­дав­но по по­врат­ку из Бе­ча (по­што је за сво­ју пр­ву пр­во­све­ште­нич­ку по­се­ту ино­странству иза­брао Аустри­ју): „Ка­да је пи­та­ње лич­но­сти па­пе у вре­ме на­шег је­дин­ства, пре по­де­ље­но­сти, па­па је био на пр­вом ме­сту, али има не­ких дог­мат­ских ства­ри, ко­је су сада мо­жда не­ка ма­ла пре­пре­ка, али не­ма про­бле­ма ко­ји не мо­же да се ре­ши. За нас пра­во­слав­не је ма­ло спор­но пи­та­ње не­по­гре­ши­во­сти па­пе. То је мо­жда јед­но пи­та­ње, али у јед­ном раз­го­во­ру или ди­ја­ло­гу, си­гур­но се мо­же, на ра­дост Бо­жи­ју, не­што по­зи­тив­но ре­ши­ти“ под­ву­као је он.

Не знам на ко­је је пра­во­слав­не ми­слио свја­теј­шиј? За це­ло­куп­но све­то­о­тач­ко пре­да­ње Цр­кве Пра­во­слав­не, то ни­по­што ни­су би­ле „ма­ле пре­пре­ке“ ни­ти „ма­ло спор­на пи­та­ња“. А из бо­го­слов­ског опу­са „нај­ве­ћег Ср­би­на после све­тог Са­ве“ (та­ко је вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја на­звао но­во­кано­ни­зо­ва­ни срп­ски све­ти­тељ – Ју­стин Ће­лиј­ски) и ла­ик ће из­ву­ћи пот­пу­но су­про­тан за­кљу­чак. Ако су „за нас пра­вослав­не“ то „ма­ле пре­пре­ке“ и „ма­ло спор­на пи­та­ња“ он­да, сле­де­ћи ту ло­ги­ку - вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја не мо­же­мо сматра­ти пра­во­слав­ним. За ње­га то си­гур­но ни­су, као што види­мо и из овог крат­ког ре­фе­ра­та, би­ле „ма­ле пре­пре­ке“ ни­ти „ма­ло спор­на пи­та­ња“. Чак ни за (у бо­го­слов­ским кру­го­ви­ма мно­го кри­тико­ва­ног) па­три­јар­ха Гер­ма­на (ко­ме се пре­ба­ци­ва­ло да је усто­ли­чен уз Ти­то­ву по­др­шку), од­но­си са Ва­ти­ка­ном ни­су би­ли ма­ли про­блем. Та­да све­моћ­ни Ти­то, јед­ном при­ли­ком до­шао је код па­три­јар­ха Гер­ма­на и ре­као му от­при­ли­ке овако:

„Ја бих же­лео да по­зо­вем рим­ског па­пу у Ју­го­сла­ви­ју. За ње­гов до­ла­зак, нео­п­хо­дан је и Ваш по­зив“. Па­три­јарх Гер­ман је од­го­во­рио да мо­же, али под јед­ним усло­вом. Када је Ти­то упи­тао ко­ји је то услов, па­три­јарх је од­го­во­рио от­при­ли­ке ова­ко: „Да па­па прет­ход­но оде у Ја­се­но­вац и та­мо клек­не и из­ви­ни се у име ка­то­лич­ке цр­кве за ге­но­цид над Ср­би­ма“.

Са­да­шњим цр­кве­ним вла­сти­ма, из­гле­да, ни тај услов ни­је нео­п­хо­дан.

[1] Српски мученици из периода турског ропства

[2] Овде се, наравно, мисли да су усташе кренуле у покоље под окриљем Ватикана.

Руски извор: Руска Народна Линија