Ранко Гојковић
У суботу 17. септембра видели смо да су они који се жале на угроженост права, изнад сваког закона, изнад Управног суда, председника државе и МУП-а, једноставно – за њих не важи закон као за нас обичне смртнике. Упркос званичној забрани њиховог скупа и од стране суда и полиције, исти су штитиле специјалне јединице и жандармерија. Овај датум остаће црним словима уписан у историју србске државности. Содомски лоби је показао да су закони државе Србије ништавни, да је ништаван њихов судски апарат, да су ништавне речи председника Србије и министра унутрашњих послова, да су содомисти изнад сваког закона, изнад Цркве и огромне већине народа. Понашање актуелне власти је у овим догађајима било тако СРАМНО да не постоји друга реч којом се то понашање може описати.
Пошто је скуп верујућих људи био забрањен, организатори претходних Литија нису могли ништа ни организовати нити урадити осим изаћи и покушати спречити проливање србске крви, што су содомисти и прижељкивали бесни што им је из Европе уместо 20-30 хиљада колико су предвиђали, дошло 200-300 настраних.
На жалост, на друштвеним мрежама је било много оних „патриота“ који су из фотеља куцали по друштвеним мрежама и позивали на проливање туђе крви. Није их било на улицама Београда тог 17. септембра. Морам рећи да је и међу православном браћом и сестрама било и оних који су подлегли револуционарном расположењу уместо једино спасоносног у овом тренутку молитвеног расположења, па им је од молитве било важније да „буду изгурани“ од стране полиције. То је дух који води до синдрома Антонија монаха-немонаха, аутистична борба без икаквог резултата осим похвала на јутјубу од стране интернет овисника који не раде ништа у животу осим што пишу коментаре на јутјубу. Нису се потрудили да сценарио буде нешто другачији ни овај пут. Монах-немонах је ухапшен директно пред камерама Сорошевих медијских перјаница који врте тај снимак, сутра га пусте из полиције а за награду, из уста самог председника коме на улици скандира „Вучићу-педеру“, буде унапређен у организатора Литија, иако по њима од почетка пљује без престанка.
Не критикујем никога нити позивам на било какав дефетизам, али сваком нормалном човеку је већ негде од једанаест сати јутра кад су блокирани монаси на прилазу цркви светог Марка и није им дозвољено да оду до храма, било јасно да ће полиција ПО СВАКУ ЦЕНУ омогућити шетњу настраних и да се свака агресија може завршити само проливањем србске крви. Било је критика што су монаси уопште били пред кордонима, плашим се да би без њиховог присуства заиста пала крв у србској престоници. Допринос победи није истрчати из рова и узалуд погинути, из рова се истрчава кад стигне команда за јуриш и тога на жалост нису свесни људи са револуционарном, а не црквеном свешћу. Сестра Сузана је сјајно објаснила несрећницима у кордону који штите содомисте зашто 17. септембра није било 100 хиљада на улицама, јер народ није желео да се узалудно пролива србска крв, то су прижељкивали амбасадори и содомисти-сатанисти. Рекла им је истину у очи и добро је да је то снимљено, да се стиде ако су на то способни, да схвате да су били чувари нереда а не реда, да су били јањичари зулумћари, а не србски полицајци.
Уочи срамне „црне суботе“ србске државности (верујем да ће нека будућа србска државност овај датум обележавати са заставом на пола копља, као сећање на дан када су се содомисти уздигли изнад закона, државе, Цркве и народа) било је и свакојаких текстова свакојаких тутуша који пишу о Цркви и црквеним темама а немају елементарну црквену свест. Невероватно је да људи са озбиљним недостатком црквене свести зајапурено пишу управо о ономе што им вапијуће недостаје. Назвати протекле Литије које су онемогућиле да 20-30 хиљада содомиста из Европе парадирају србском престоницом (било их је 200-300) и тако удариле најјачи шамар ЛГБТ идеологији у ХХI веку, може само човек са озбиљним недостатком црквене свести. Анестезијом назвати духовно буђење народа који се подигао против скрнављења наше земље и светиње породице као мале Цркве, анестезијом назвати захтеве и циљеве народа које је артикулисао Литијски покрет (видети ОВДЕ) може само револуционар који позива на проливање туђе крви, никако човек са озбиљном црквеном свешћу.
Последња Литија која је завршена молебаном и историјским говором Патријарха је можда најлепша и највеличанственија ствар коју је србски народ доживео у ХХI веку. Мени лично, једини негативан утисак тог величанственог дана је оставило појање на Вуковом уместо на црквенословенском језику током Молебана, појање које у поређењу са светим језиком наше Цркве, црквенословенским језиком, изгледа исто као да упоредите дреку хеви-металаца са неком Баховом симфонијом.
Кад смо поменули свештеноначалије, морам рећи још неколико речи. Превише је, на жалост, оних „ревнитеља не по разуму“ који сваки корак нашег свештеноначалија дочекују „на нож“. Критика свештеноначалија није забрањена али се мора водити благим речима а јаким аргументима, не знам по који пут цитирам ове мудре речи светог србског златоустог владике. Да, Грузијски Патријарх је позвао народ у борбу против содомског греха, код нас је народ позвао Патријарха у ту борбу, али не смемо заборавити да је у Грузији сваке недеље на Литургијама присутно између 20 и 25% становништва, а код нас се ради о 2-3 процента. Овај Литијски покрет јесте био ветар у леђа нашем свештеноначалију и Патријарх је говором на Молебану а потом и у Бијељини показао какав може бити србски Патријарх кад народ стане уз њега. Патријарх је заиста у те две беседе, на Молебану и у Бијељини, разгалио срца милионима србских верника. За сада на речима, желим да верујем и надам се у Бога да ће тако бити и на делу.
Доста је и оних који сматрају да је захлађење односа државе и Цркве (овде мислимо на руководство ове две моћне институције а не на пуноћу Цркве и државе) само фингирано, то ће време показати, лично се не бих изјашњавао. Само бих истакао да је индикативно да су промоцији наших кадета присуствовали надбискуп и муфтија београдски али не и србски Патријарх. Јасно је да би отворени рат државе и Цркве ишао само у корист наших непријатеља, да нека врста сарадње мора постојати, али се поставља питање како се може веровати било којој државној институцији после срамоте коју је државно руководство приредило свом народу 17. септембра 2022. године.
Дакле, наравно да је било и грешака, не пишем да бих оправдао себе и браћу и сестре (који су изднели много већи терет од мог), али организатори „Литијског покрета“ су генерално гледано показали високу црквену свест. За шта је стигла и захвалност и похвала са највишег нивоа уочи и непосредно после Литије и Молебана на Усековање. Међутим, морам рећи Истине ради, верујем да ће се већина људи из организације ових Литија са тим сложити, да смо сви помало разочарани што уочи 17. септембра, иако смо дали иницијативу за такав састанак, није било никаквог састанка са нашим свештеноначалијем. Схватамо заузетост, али ради се о историјским тренуцима и лично мислим да је такав састанак требало уприличити, понављам, људи са црквеном свешћу нису и не би изневерили нити злоупотребили указано поверење.
Још једну ствар у коју сам и лично, да тако кажем, био увучен, морам изнети да не би било никаквих нејасноћа. У суботу 17. септембра, око 13 часова, назвао ме је телефоном човек, могу рећи и дугогодишњи пријатељ, који је практично први помоћних настојатеља Храма Светог Саве епископа Стефана. Ја сам се у том тренутку вратио из Ресавске улице где сам се придружио блокираном монаштву и са њима заједно се вратио у Храм Светог Саве. У том телефонском разговору поменути пријатељ ми је рекао да је Патријарх чуо да има инцидената, да су и неке монахиње повређене, и замолио ме да као један од организатора претходних Литија позовем народ да се повуче са улица и дође на службу коју ће Служити Патријарх, како би се спречило проливање крви, не дао Бог. Ја сам то пренео присутним људима у Храму и замолио да се телефоном обавесте познаници који су на улицама, обавестивши о томе и људе за које сам знао да су у том тренутку на улици, пред кордонима полиције. Испоставило се да сам био наиван, Патријарх није служио како ми је лично речено, зашто није, питање је на које ја не знам одговор, ако будем у прилици, поставићу га свакако и лично.
Да није било Литијског покрета, не би био тако јасно огољен протекторат над нашом државом, да нема више ни једног достигнућа, а има их доста и неке смо горе навели, Литије су ствари истерале на чистац. Захвални смо Богу и Његовој Пречистој Мајци, и Светом Сави Србском и Богдановом сину, свештеномученику Петру Зимоњићу чији помен јуче слависмо, који се ни пред усташким кроволицима није желео одрећи Вере и Ћирилице, што јуче није пала србска крв и што је после црног дана србске државности све кристално јасно. Толико о првим утисцима о „црном дану србске државности“ после проспаване ноћи.
Фото: Преузето са једне Телеграм групе, извињавамо се због латинице на слици, тако је преузето
