Ранко Гојковић
Поштовани читаоци, у два наставка на Саборнику (ОВДЕ и ОВДЕ) писао сам о клеветама на пријатеља Свете Царске Породице, старца Григорија Распућина. први текст је објавио и братски сајт Стање Ствари и испод тог текста на СС се развила полемика (видети ОВДЕ). Овај нови текст је у ствари један мој коментар на том сајту као одговор брату Бојану, само мало дорађен. Пре свега морам рећи да моја реакција на ставове оца Георгија Максимова није била зарад неке личне промоције, нити су одговори у овим коментарима прожети жељом за полемиком или победом у полемици, моја реакција је у суштини била дијалектичка, настала из жеље да се одбрани Истина. Текст је писан као одговор конкретном човеку, али верујем да неће бити некористан ни ширем кругу читалаца које занима ова тема...
Истовремено, осећао сам да дугујем одговор и појединим читаоцима који су духовним очима увидели да је Распућин оклеветани старац и топло поздравили моје текстове. Тако да ћу од тога кренути, мој текст није настао у сврху промоције канонизације Распућина како би неко могао закључити из неких коментара, него једноставно, у сврху изношења Истине о клеветама које су нанете том човеку. Наравно да се нечија светост и светлост не може сакрити, наравно да ће Господ прославити Распућина ако је био свет, али наравно да треба тежити и Истини и сведочити је и борити се против клевета и лажи ако имате солидан увид у ситуацију. Узгред, старац Николај Гурјанов јесте сматрао да је направљена грешка што и он није канонизован заједно са Светим Царским Мученицима.
Благодаран сам Господу и Његовој милости што сам удостојен многих дивних тренутака заступништвом Светих Царских Мученика. Када је 2017. године поводом стотину година од пада монархизма и несрећних Фебруарске и Октобарске револуције снимљен срамни филм Матилда, у србском јавном пространству бранио сам светли лик Светог Цара Николаја и Светих Царских Мученика. Писао сам о томе за Печат, на свом сајту «Саборник србско-руски», говорио на многим трибинама, у мастиру Сланци, на ТВ Храм, радију Слово Љубве, БУМ-БУМ радију и другим ресурсима. И у тренутку кад сам остао без посла, кад је на захтев АВетиње укинут дивни руско-србски ресурс Фонд Стратешке Културе за који сам радио десетак година, добио сам у новембру 2017. године позив и плаћене карте за боравак на Уралу. Као да су ме призвали свети Царски Мученици, приликом прве посете «Храму на крви» (величанствен храм у Јекатеринбургу изграђен на темељима Ипатијевског дома где су сурово убијени Свети Царски Мученици) видео сам невелику икону Тројеручице на сточићу десно од олтара. Питао сам козака о тој икони и на моје огромно изненађење сазнао сам да је ту икону Свети Цар добио од једне Србкиње и да се пред том иконом молио у ноћи убиства. На том путовању посетио сам и Алапајевск и место страдања Свете Кнегиње Јелисавете и осталих чланова Дома Романов, који су пострадали сутрадан по страдању Светих Царских Мученика.
Аутор покрај храма недалеко од града Алапајевска, подигнутог покрај јаме где је страдала света кнегиња Јелисавета и остали чланови Дома Романов
И у самом Алапајевску, у манастиру посвећеном управо Светој Кнегињи Јелисавети, од игуманије Смарагде добијам на поклон тек издату књигу»Цар и Русија».
Иронијом судбине, манастир свете Јелисавете у Алапајевску налази се у улици Владимира Иљича Лењина, вође бољшевика који су наредили страшни злочин у Јекатеринбургу и Алапајевску 17 и 18. јула 1918. године
Игуманија ми пише посвету у којој стоји «Сербском народу на подарок» (србском народу на поклон) и предајући је даје ми благослов да преведем књигу на србски језик.
Посвета игуманије Јелисаветинског манастира у Алапајевску, мати Смарагде, у књизи "Царь и Россия"
Алапајевск, манастир свете Јелисавете. С лева на десно: Игуманија Смарагда, Славко Гојковић, Ранко Гојковић
После благослова мог духовника, та изузетна књига се већ у мају 2018. године нашла пред србским читаоцима и тада је одржан велики број промоција те књиге.
Промоција књиге "Свети Цар" у манастиру Сланци, мај 2018. С лева на десно: Павел Тихомиров, Ранко Гојковић, Анатолиј Степанов, Владимир Василик, Константин Крилов
Није нескромно ако кажем да је то најзначајнија књига о Светом Цару Николају на србском језику, јер су то сведочанства истинских верујућих људи, руских патриота-монархиста, који о тој епохи нису говорила из рекла-казала приче, него су сви и лично познавали Светог Цара Николаја и били блиски Двору. Нећу да дужим на ту тему, из овог текста за који ниже приводим линк, можете се упознати са историјом настанка храма у част иконе Тројеручице у Сибиру. Само ћу рећи још једном да сам бескрајно захвалан пре свега Богу а потом и заступништву Светих Царских Мученика јер сам са иконом Тројеручицом прошао цео Крсни пут који су прошли и Свети Царски Мученици (чега сам тек накнадно постао свестан) и предао Икону Тројеручицу у Тарску епархију у Сибиру и ако Бог да 3. јуна ове године учествоваћу у свечаном освећењу првог храма у Русији посвећеног икони Тројеручици. (видети ОВДЕ)
Дакле, није нескромно ако кажем да нисам последњи човек који може нешто да каже о руској историји и култури, а поготово о епохи Цара Николаја. Не само да сам прочитао брдо литературе о «случају Распућин», у великој мери ПРИМАРНЕ, него сам озбиљно време посветио том периоду и хиљаде страница не прочитао него и превео о епохи Светог Цара Николаја II. Због тога имам смелост да се супротставим мишљењу оца Георгија Максимова. Да, можда сам у обраћању са Владиславом могао бити кроткији, али једноставно ми је прекипело када сам прочитао глупост о раскомаданом телу Свете Кнегиње Јелисавете. Прочитате не хиљаду него вероватно и десетину хиљада страница о епохи Цара Николаја и онда вам неко напише ноторну глупост о раскомаданом телу Свете Кнегиње Јелисавете притом паметујући да немате појма о томе. Али то није разлог да се прекипи, морао сам остати смирен и извињавам се због несмирења у љутњи.
Мени никада ни у помисли није долазило да негирам светост Свете Кнегиње Јелисавете, наравно да се ради о светитељки Господњој, али забога, зар и светитељи нису имали право да погреше? Наравно да су имали, наравно да је грешила и Света Кнегиња Јелисавета, али зашто отац Георгиј Максимов верује да Света Кнегиња Јелисавета није могла погрешити, а да су Свети Царски Мученици могли погрешити? Притом су Свети Царски Мученици добро познавали старца Григорија Распућина, а Света Кнегиња Јелисавета га никада није видела очима. Притом су Свети Царски Мученици имали на располаагњу све податке од тајне службе ОХРАНА, а Кнегиња Јелисавета је добијала податке од истинских хуља и крвника Светих Царских Мученика. Притом је тај старац Григорије Распућин био пријатељ Свете Царске Породице и човек који је спасао живот сину њене рођене сестре.
Надам се да Вам је после овог објашњења јасно да имам и разлог и морално право да и сам изнесем своје мишљење о епохи Светог Цара Николаја па и да се супротставим мишљењу и појединих клирика РПЦ. Уз све уважавање према оцу Георгију Максимову, мало већи клирици РПЦ су били Николај Гурјанов и Кирил Сахаров.
И на самом крају, наравно да не желим да на било који начин омаловажим Светог Мардарија, али не бих се сложио да његово мишљење о Распућину има посебну тежину. Грешио је и он и у многим озбиљнијим темама али ако је имао свету кончину ја у његову светост не бих сумњао. Али сумњам да је он видео истинског старца Григорија Распућина како се недостојно понаша, допуштам могућност да се радило о двојнику. Лично верујем, изучавајући живот и дело духовника Свете Царске Породице, епископа Теофана Полтавског, да ће Господ и њега прославити светитељским ореолом. Изузетан поштовалац предања и велики аскета. Али и он је као млад и још неискусан духовник био прелешћен, поверовао у лажи неке жене на исповести. Није страшно погрешити, страшно је остајати у греху не приносећи плодове покајања. Када је та жена признала да је била подмићена да на исповести лаже о недоличном понашању Распућина, и владика Теофан је постао свестан своје грешке и свог греха и несумњиво да се кајао због свог поступка. Треба имати у виду да је 1911. године дошло до те лажне исповести и неспретног и несрећног покушаја епископа Теофана да пред Царицом оклевета старца Григорија Распућина. Тада је пренео и оно што је духовнику забрањено да преноси, детаље са туђе исповести, што је довело до тога да епископ Теофан више није био духовник Свете Царске Породице. Када је касније, после убиства Распућина (крајем 2016. године) та несрећна жена признала да је била подмићена и да је лагала на исповести епископу Теофану, овај духовник је схватио сопствену грешку. У исказу који је дао Комисији владе Керенског (владика је потврдио веродостојност тог свог исказа), јасно је навео да је СТАРАЦ ГРИГОРИЈЕ СВОЈИМ МОЛИТВАМА спасао од смрти Царевића Алексеја када званична медицина није могла ништа да уради. Дакле, у Фебруарској револуцији 1917. године пада монархизам, власт врши Привремена влада Керенског која је формирала специјалну Комисију да истражи гласине да је Царица Александра наводно била немачки шпијун. Та Комисија је одбацила све оптужбе против Царице Александре, а између осталог саслушала је и епископа Теофана. Он шест година после лажне исповести те жене и прекида веза са Царском Породицом, у јавном исказу чију је веродостојност потврдио, истиче да је старац Григорије Распућин СВОЈИМ МОЛИТВАМА спасао живот Царевића Алексеја. После тога у више наврата ја Григорија Распућина називао старцем што такође указује на поштовање. У својим сећањима је забележио и то да да је старац Григорије Распућин клечао пред њим и молио за опроштај, а он га је отерао. Али понављам, није исто духовно стање младог епископа Теофана из 1911. године и каснијег великог молитвеника и аскете и верујем светог човека, епископа Теофана Полтавског. Наравно да је епископ Теофан као зрео духовник морао схватити да енглески шпијун нипошто не би из свог пиштоља оверавао убиство старца Григорија Распућина, да је он уистину био онакав каквим га је приказивала масонерија под руководством управо тих истих англосаксонаца. Дакле, људски је грешити, али како каже владика Николај, судите људима по њиховом крају. Грешили су и наши велики Немањићи али су се и кајали. Грешили су многи светитељи али су се и кајали. Зашто је незамисливо да није могла погрешити и Света Кнегиња Јелисавета, а да је Света Царска Породица истовремено лако могла да погреши у погледу старца Григорија Распућина? Наравно да је грешила и света Кнегиња Јелисавета али наравно да је њена чиста душа била способна и за покајање. Зашто онда бацати дрвље и камење на духоносне старце који су духовним очима видели оно што и јесте било једино могуће како би и кнегиња Јелисавета постала света?
Ако се ово има у виду, морате признати да није коректно приказивати епископа Теофана Полтавског као некога ко је осуђивао старца Григорија Распућина.
Опростите на опширности, понављам, мој циљ није победа у полемици, мој циљ је Истина о Светим Царским Мученицима којима сам бескрајно благодаран за многа добра која сам доживео пишући и проучавајући њихов живот. У том смислу мој циљ је и Истина о Светој Кнегињи Јелисавети и о драгом пријатељу Светих Царских Мученика старцу Григорију Распућину кога је моћна масонска пропаганда оклеветала. Господ не дозвољава да клевета победи Истину.
Молитвама светих Царских Мученика и свих светих, Господе Исусе Христе спаси и помилуј.
