Ранко Гојковић
(Први део може прочитати ОВДЕ)
После Мелетија IV на катедри у Фанарима променило се шест Патријарха до доласка велике штеточине и издајника Православља Атинагоре I (Григориј VII, Константин VI, Василиј III, Фотије II, Бенџамин I и Максимус V). Током ратних 40-их година ХХ века контролу над Фанаром од Енглеза преузимају САД. Радило се о својеврсној специјалној операцији америчке специјалне службе. Наиме, ЦИА је пре пет година обелоданила читав комплекс докумената посвећених њеној делатности у Грчкој за време Другог светског рата. Документи својом отвореношћу једноставно запрепашћују иако је цео свет навикао на амерички безобразлук и безобзирност.
Дакле, делатност ЦИЕ је довела до тога да је нацистичку окупацију Грчке сменило крвопролиће у грађанском рату 1946-1949. године између грчке прозападне армије и просовјетских устаника. Крајем 1949. године просовјетске снаге претрпеле су пораз, Грчка и Турска су ступиле у НАТО пакт и САД су постале потпуни господар у водама Егејског мора.
Међутим, наравно да се САД нису задовољиле само тим геополитичким успесима, него су желели и црквени живот у Грчкој да ставе под своју контролу. Са тим циљем спроведена је још једна специјална операција током које је Константинопољски Патријархат као духовни центар Грчког света постао потпуно потчињен америчкој администрацији.
Током грађанског рата у Грчкој првојерарх на Фанарима је био Максимус V познат по својој помирљивој природи и упркос притисцима позивао је на прекид братоубиства које разара грчко друштво и грчку економију не желећи да подржи ни једну страну у сукобу. Наравно да се јенкијима то није допадало, они су желели Патријарха који ће бити њихов слуга и почела је специјална операција зарад смене Васељенског Патријарха. Погађате, кандидат за новог Патријарха по вољи јенкија био је наш «јунак» Атинагора (Спајроу). У поменутим отвореним документима ЦИА налазимо да је Атинагора био члан масонске «Велике ложе Грчке» и према тим документима још у марту 1942. године владика Атинагора је лично изразио жељу да сарађује са ЦИА појаснивши то следећим речима – цитат: «Ја имам три епископа, триста свештеника, велику и раширену организацију. Свако ко је на располагању мени, на располагању је и вама. Ви можете њима командовати због било које услуге која вам затреба. Они вам неће постављати никаква питања и ваши укази ће бити тачно испуњени». Нормалног православног човека не могу да не бриде образи од стида када види овакву бедастоћу од стране архијереја.
Наравно, почела је сарадња и тадашња Управа стратешких служби из које је настала ЦИА, у једном од тих извештаја пред завршетак Другог светског рата, са којих је скинута тајност, владику Атинагору назива једним од кључних контаката међу високим духовенством Грчке Православне Цркве. У преписци коју је обелоданила ЦИА, могу се наћи тако одвратни пасуси тако карактеристични за поданички најамнички дух, за духовну смердјаковштину. Цитат: «Спреман сам да на себе преузмем било какву обавезу и поднесем све могуће жртве зарад наше вољене земље, која се бори за свеопшту слободу и праведност и за долазећи нови дан». Да напоменемо да је од 1930 до 1949. године Атинагора као грчки архиепископ живео у САД.
Тако је услед великих притисака од стране грчке и турске власти (наравно да су обе потчињене власти САД) на Патријарха Максима, овај био приморан на превремено пензионисање. Тачно два месеца пре него што је Патријарх Максим дао изјаву о одласку у пензију, у поменутим откривеним документима ЦИА наилазимо на ове редове: «Напори да се замени остарели Максим са места Васељенског патријарха Грчке православне цркве коначно су уродили плодом. Више од годину дана, митрополити Светог синода покушавају да га уклоне из Патријаршије која представља православне Грке широм света... Сада Патријарх чека одлуку о свом будућем месту боравка». Патријарх Максим је пребачен у Швајцарску где је у кућном притвору живео све до 1972. године. Сви који су у том периоду успели да се са њим сусретну, сведоче да није био душевно болестан и да је одлазак са престола одбијао да коментарише.
Пошто су архијереји Константинопољске Патријаршије под спољашњим притиском прихватили пензионисање Патријарха Максима V, свакако је међу њима било заинтересованих да дођу на његово место. Међутим, САД су имале свог кандидата, баш њих брига за мишљење архијереја Константинопољске Патријаршије! Патријарх ће бити онај кога одреде САД! Наравно да претпостављате, тај кандидат је архиепископ Атинагора! Појавио се ненадани проблем, Атинагора није имао држављанство Турске, што је био уставни услов те државе. Али када САД притисну неку државу (уколико то није Русија 😊), онда могу све – Архиепископ Атинагора је изабран за Патријарха иако није био присутан на Сабору, касније је решено питање његовог турског држављанства. Избори у одсуству Патријарха који је изабран одржани су у новембру 1948. године, а већ у јануару 1949. новоизабрани Патријарх је буквално десантом спуштен у Истанбул личним авионом америчког председника Харија Трумана!
Верујем да ће бити оних који ће помислити да се ја шалим, али не шалим се, то је горка истина – авион америчког председника Трумана којим је Атинагора десантом стигао у Константинопољ на интронизацију, звао се „Света крава“. Одмах по слетању „Свете краве“ на аеродром у Стамболу, Атинагора добија турски пасош и већ следећег дана у духовном центру Константинопољског Патријархата, у храму Светог Ђорђа на Фанару одржана је интронизација новог Васељенског Патријарха.
Овде ваља истаћи још један занимљив детаљ. У специјалној операцији ЦИА (ако хоћемо да дамо машти на вољу, можемо је назвати „Операција Атинагора“ или можда „Операција Света крава“) као главни финансијер учествовао је један од најбогатијих људи у Америци, грчки бизнисмен Спирос Скурас. Он је од тада постао покровитељ из сенке Фанара и до краја живота се није могао ослободити чувене америчке финансијске игле.
Да не буде забуне, никада на Фанару нису били гадљиви према финансијској подршци споља, међутим, до несрећне револуције у Русији, Руска Империја и РПЦ су финансијски подржавали Фанар практично бесплатно, не тражећи никакву противуслугу, док је од краја 40-их година финансијска помоћ коју САД даје Фанару претворила исти у обичног америчког сателита.
За један од најстрашнијих и најтрагичнијих догађаја у историји Православља одговоран је управо Патријарх Атинагора. О светоотачком одговору Митрополита РПЦЗ Филарета Вазнесенског на овај чин издаје Православља од стране Патријарха Атинагоре, писали смо ОВДЕ. У децембру месецу текуће године навршиће се пуних 60 година од скидања анатеме са јеретичког Рима.
Наиме, 7. децембра 1965. године Патријарх Атинагора и Римски папа Павле V прогласили су „укидање анатеме“ из 1054. године (као што је познато, 1054. године папа Лав IX прогласио је анатему на православне, а са своје стране Константинопољски Патријарх Михаил I (Керулариј) (1043-1059) и његов Свети Синод предали су паписте анатеми).
Јасан светоотачки став поводом овог срамног самовољног издајничког акта Патријарха Атинагоре V, изразио је блаженопочивши Патријарх све Русије Алексеј I. Архиепископ Хризостом II послао је из Атине у 7 часова увече 6. децембра 1965. године телеграм Патријарху Московском и све Русије Алексеју I, питајући за «позицију Ваше часне Цркве» у вези са скидањем анатеме из 1054. године.
Брзо је стигао одговор из Москве, већ 28. децембра 1965. године Свјатејшиј Патријарх Алексеј I (Симански) послао је у Стамбул телеграм следеће садржине:
«Добили смо телеграм Ваше Светости, у коме Ви пишете о одлуци да се укине анатема из 1054. године. Очекујемо Ваша писма. Можемо Вас унапред обавестити да одлуку Ваше Светости и Светог Синода Цариградске Цркве сматрамо делом које се тиче Ваше Помесне Часне Цркве, упућеним Римској Цркви. По нашем мишљењу, овај чин нема богословски значај за целокупну Пуноћу Свете Православне Цркве. Братски грлим Вашу Светост и срдачно Вам желим све најбоље. С љубављу у Господу Патријарх Алексеј» (одговор Патријарха Алексеја штампан је у «Журналу Московске Патријаршије», 1966, № 2, с. 4.).
У телеграму првојерарху Грчке Цркве Архиепископу Хризостому, послатом истог дана, Патријарх Московски и све Русије Алексеј I је писао: «...богословског значаја нема, јер је подела Цркве Католичке и Православне дубока и за њено превладавање у овом тренутку нема одговарајуће основе» (штампано у истом ЖМП). Добро би било да ове мудре речи Свјатејшег Патријарха Алексеја I запамте и поједине србске владике које самовољно и без одлуке Сабора СПЦ саслужују са римским јеретицима. Одлуке масона и најамника ЦИА Васељенског Патријарха Атинагоре I немају никакво значење за верујуће православне Србе, па ни за наше архијереје.
Да истакнемо да је при Патријарху Атинагори основан модернистички и екуменистички Центар Константинопољске Патријаршије у Шамбезију (1966) и Институт за патристичка истраживања у Солуну (1968). Остаће упамћен и по антиканонском мешању у послове аутокефалних православних Цркава, између осталог мешао се у област јурисдикције РПЦ у Финској, Руској и Српској Православној Цркви – у Пољској, Чешкој, САД, Западној Европи. Познат је и по прогону монаштва негрчког порекла на Светој Гори.
Уредбом од 22. новембра 1965. године Патријарх Атинагора је укинуо западноевропски „руски“ егзархат. Дана 22. јануара 1971. године, бивши „егзархат“ је потпуно апсорбован под грчку јурисдикцију. Управо он је подстицао контакте са антиканонском „Украјинском православном црквом у САД“ што је његов наследник Вартоломеј довео до највећег раскола у историји Православља од 1054. године.
Да закључимо, документи које је ЦИА обелоданила (без имало стида 😊) пре пет година, сведоче одакле потиче расколничко деловање Фанара. Либерална црквена политика Фанара последњих деценија, екуменизам и папофилство које прелази границу доброг укуса, толико су деструктивни да су изазвали у нашим данима највећи раскол у Православљу од 1054. године.
Имајући у виду да је Атинагора рукоположио актуелног Васељенског Патријарха Вартоломеја, свакако да је и овај наследио то тешко бреме свог штићеника. О томе опширније у трећем делу овог серијала у коме ће управо Патријарх Вартоломеј бити главни «јунак».
