Смоленска икона Мајке Божије
Напомена уредника: Крајем 2013 и почетком 2014. године, за Фонд Стратешке Културе сам написао (у оквиру серијала "Ризнице Свете Русије") четири текста о руским чудотворним иконама Мајке Божије (Владимирској, Казањској, Донској и Смоленској). После преласка сајта ФСК на нову платформу, није сачуван претходни садржај сајта, па ће "Саборник србско-руски" на дане празновања ових икона публиковати ове текстове о руским чудотворним иконама Пресвете Богородице. Данас РПЦ празнује чудотворну Смоленску икону Мајке Божије па на нашем порталу публикујемо тај текст са ФСК из 2013. године...
Са севера Владимирска - ка Донској на југу и са запада Смоленска - ка Казањској на истоку, ове 4 иконе у својеврсном крстообразију вековима штите Правоверје у Русији…
По црквеном предању, “западна тврђава” Русије, Смоленска икона Пресвете Богородице (такав лик иконе познат је под називом Одигитрија или у преводу Путеводитељица) насликана је руком светог Јеванђелисте Луке за време његовог земног живота. Свети Димитрије Ростовски у својим “Житијима Светих” претпоставља да је икона насликана на молбу Антиохијског владара Теофила. Импонзантан је пут који је прошла ова икона, из једне царевине у другу. Из Антиохије у Јерусалим, потом у Константинопољ, где се дуже време задржала у чувеном Влахерском храму, а потом је стигла и у кнежевину Русију, каснију православну царевину. Два велика православна владара, византијски цар Константин IX Мономах и руски кнез Јарослав Мудри су се ородили 1046. године и као брачни поклон Константиновој кћери Ани и Јарослављевом сину Всеволоду, цар Константин је поклонио чудотворну икону Одигитрију. Тако величанствен брачни благослов донео је и величанствен пород. Из тога брака родио се велики руски кнез Владимир Мономах, Велики кнез Кијевски од 1113 до 1125. године, уистину велики државник, војсковођа и књижевник који се читав живот залагао за јединство кнежевствима разједињених руских земаља (надимак Мономах добио по мајци, кћери Византијског Цара Константина Мономаха). Почетком XII века Владимир Мономах је пренео икону у Смоленску саборну цркву посвећену Успенију Пресвете Богородице. Од тада се ова икона зове Смоленска икона Мајке Божије.
Смоленска икона се у РПЦ празнује 3 пута годишње. Прво празновање је 28. јула у част повратка Смоленска у окриље руске државе (1525). Друго празновање је 5. октобра, у знак сећања на протеривање непријатеља из Русије и њен повратак у Смоленск који је наредио главнокомандујући руске армије и победник над Бонапартом, маршал М.И. Кутузов. Треће празновање је 7. децембра по грађанском календару, у част заступништва Богородице у бици са Батијем и овај догађај ћемо описати подробније.
Приликом нашествија Татаро-Монголских Батијевих хорди на Русију 1239. године, део непријатељске војске се упутио ка Смоленску. Поуздано се зна да су се зауставили да преноће у селу Долгомостије, само 12 км од Смоленска. Батијеве хорде су пре тога сравниле са земљом све велике градове у Русији и неверујући историчари немају никакво објашњење њиховог изненадног и необјашњивог окретања и одласка у супротном смеру. Међутим, оно што наука не зна да објасни, објаснило је црквено-народно предање. Становници града су се пред погибијом која се надвила над њима,окупили пред чудотворном иконом усрдно молећи Пречисту за заступништво. Богомајка је услишила њихову молитву и јавила се једном црквењаку који се ноћу молио за спасење града пред чудотворном Одигитријом Смоленском, са наређењем да нађе благочестивог војника Меркурија који ће спасити град. Војник је дошао у сабор и сам зачуо глас Пречисте Деве како га шаље у бој и обећава Небеску помоћ. Меркурије је био кнежевског рода, веома верујући војник који је тајно водио истински подвижнички живот, био је постник и девственик, који се такође тада усрдно молио за свој град, желећи да пострада и душу своју положи за веру Христову. Одмах се ноћу упутио у Батијев штаб где се прво сукобио са предводником Татарске војске, истинским џином, до тада непобедивим војником. Убивши џина, овај свети војник је призивао име Господње и Пречисте Богородице и сам се почео обрачунавати са непријатељима убијајући их са задивљујућом снагом. Ужаснути Татари видећи да светом војнику помаже ангелска војска у виду муњевитих мужева и светлоносна Жена и да се не могу одбранити од једног војника Христовог, нагнали су се у бекство. Оставши без војске, син погинулог татарског џина успео је да убије светог војника, нагнавши се потом и сам за својом одбеглом војском. Житељи Смоленска су са великом чашћу погребли тело светог војника-мученика у храму Успења Пресвете Богородице. Убрзо после своје кончине, свети Меркурије јавио се у сну истом оном црквењаку и наредио му да на његов гроб ставе оружје, обећавајући житељима Смоленска да ће бити њихов заштитник у свим невољама и бедама. У Смоленском саборном храму до данас су сачуване сандале светог војника -мученика Христовог Меркурија Смоленског. Крајем XVI века прибројан је лику светитеља РПЦ, а становници Смоленска још од 1509. године светог Меркурија званично сматрају својим главним заштитником.
У XIV веку Смоленск је припадао Литванском кнежевству и кћер Литванског кнеза која је била удата за Великог кнеза Московског Василија Димитријевича, преноси 1398. године Смоленску икону Мајке Божије у Москву, у Благовештењски сабор у Кремљу. У Смоленск се на молбу житеља и месног епископа враћа 1456. године где је дочекана у великој свечаној литији, а њене две верне копије су остале у Москви и данас красе Благовештенски и Новодевички манастир у Москви, одакле је првообраз испраћен уз много суза од стране московљана. Године 1602 урађена је верна копија првообраза која је првобитно окачена изнад Дњепровских врата на Смоленској тврђави, под специјалном шатром, а касније је на том месту никла прво дрвена, а потом и камена црква. Копије су брзо показале чудотворну моћ као и првообраз, па је 5. августа 1812. године руска војска приликом напуштања Смоленска понела са собом чудотворну икону ради одбране од непријатеља. Уочи чувене Бородинске битке, икона је ношена кроз руски логор бодрећи војнике на велики подвиг и заустављање Наполеона. На сам дан Бородинске битке, древни образ Смоленске иконе, заједно са Иверском и Владимирском, обишао је у литији Белиј город, Китај город и зидине Кремља, да би пред напуштање Москве била пренета у Јарослављ. Тек после победе над Наполеоном и чудотворна копија и првообраз Смоленске иконе Мајке Божије враћени су у Смоленск.
Историја града Смоленска и Смоленске иконе Мајке Божије представља једну од небројених пројава свеспасоносне свете вере Православне и улоге Промисли у очувању правоверја у Русији. Када узмемо у обзир да је у историји појединих словенских римокатоличких народа главна “душевна” храна добрим делом била мржња према православним Русима (као што нашој црнобраћи из “лијепе њихове” главну “духовну” храну представља патолошка мржња према православним Србима), постајемо свесни улоге Промисли Господње у креирању историје. Сама Промисао је на западне границе Русије поставила ову чудотворну икону као непремостиву брану за продор јеретичког папског кривоверја. Јер, још од времена кад је свети благоверни кнез Александар Невски протерао папине изасланике ван граница Русије (пандан у српској историји – од како је Свети Сава скинуо богомрску папску круну са главе свог брата и венчао га на православно краљевство), главни стратешки циљ Ватикана је био и остао - борба до истребљења против православних Руса и Срба.
То потврђује хришћанска историја и Русије и Србије, а потврду ових речи имамо и у “Време смутње”1611. години у самом Смоленску. Тада римокатолици Пољаци заузеше Смоленск, разрушише саборну цркву и на њеном месту подигоше римокатолички манастир. Тако се до данас не зна шта су учиниле слуге папине са кивотом и светим моштима слуге Христовог светог Меркурија Смоленског, као и са његовим оружјем које је стајало изнад гроба. Међутим, не могу се закони правде потирати некажњено, то нам сведочи и српски тајновидац Његош:
"Отровношћу надојена душа
и завишћу сл'јепом запаљена
пут истине нигда виђет неће
ни вкусити среће бесамртне.
Ко правдине попире законе,
каратеља има ужаснога”.
Исповедајмо његошевски веру у Творца (ал' на судбу викати не смијем - надежда ми вољом творца блиста!) и биће и нових Меркурија и у руском и у српском роду.
Чудеснија и виша од свих твари, Царице Богородице, Мајко Небескога Цара Христа Бога нашега, Пресвета Путеводитељко Маријо! Као што си увек штитила правоверје од најезде туђинаца на западним границама Русије, заштити и данас од најезде западног евросодома град у коме је Русија крштена, како би Малорусија остала Православна, а не евроунијатска земља.
