Ранко Гојковић
Напомена: Поштовани читаоци, уредник Саборника је пре 5-6 година приредио, превео и написао предговор за књигу "Велика лаж нашег доба" Константина Победоносцева, која је у ствари избор већег дела најважнијих текстова из чувеног "Московског зборника" Победоносцева. Братски ресурс Стање Ствари је пренео предговор и завршну главу те књиге, ми Вам овде нудимо предговор за ту књигу...
† † †
Предговор за књигу „Велика лаж нашег доба“
Константин Победоносцев припада „великој тројци“ идеолога руског монархизма 19. века (друга двојица су Лав Тихомиров и Константин Леонтјев). Рођен у породици московског професора универзитета Петра Победоносцева, Константин завршава правни факултет на Императорском училишту у Петрограду и још од младости службује у различитим државним ресорима. По стицању докторске дисертације и Победоносцев млађи постаје професор на Московском универзитету. Био је професор и будућем Императору Александру III и средином 60-их година напушта Московски универзитет и прелази у државну службу у Петрограду.
У руској царској престоници Победоносоцев од саветника у министарству правде ускоро стиже и до положаја сенатора, а 1880. године постаје обер-прокурор Светог Синода. После убиства Александра II (1881. године) и доласка на престо свог бившег ученика Александра III, утицај Победоносцева у руској монархији је изузетно порастао, неки су га звали владарем из сенке и заиста је био десна рука цару Александру III. Он је био аутор чувеног „Манифеста о неповредивости Самодржавља“, Императорског манифеста од 29. априла (11. маја) 1881. године, који је представљао програмски документ новог руског цара и који је најавио радикални заокрет Александра III од либералне политике коју је водио његов отац Александар II. Владавина Александра III одликовала се повратком принципима старог доброг руског самодржавља. Но, зло семе либерализма и сулудних западних богоборачких идеја је већ било посејано и примило се у великом делу руске интелигенције, руске професуре, па самим тим и руске омладине. Талас револуционарног безумља и тероризма који је 1905. године запљуснуо Русију (у време Руско-јапанског рата, дакле револуционари-терористи као и 1917. године, уводе смутњу у држави у моменту када она ратује са спољним непријатељем), приморао је Цара Николаја II, који је, тако рећи тек ступио на престо, на одређене уступке. Иако је Цар Николај II практично прихватао основне постулате учења Победоносцева који је у Православљу видео консолидујуће национално начело органски повезано са монархистичким устројством државе, Победоносцев се повлачи са најзначајнијих државних функција. Манифест Цара Николаја II од 17. октобра 1905. године којим се у земљи уводе неке буржоаске слободе, свакако није био по души Победоносцеву и после проведених 25 година на месту обер-прокурора Светог Синода, Победоносцев 1905. године даје оставку на тај положај. За дугогодишњу државу службу К.П. Победоносцев је награђен орденом Светог Александра Невског (1883), алмазним лентама на истом (1888), Светoг Владимира 1 степена (1896), Светог Андреја Првозваног (1898). Упокојио се 10 (23) марта 1907. године и сахрaњен је у олтару цркве Свето-Владимирске црквено-учитељске школе у Петрограду.
Дугогодишњи чиновнички стаж омогућио је овом бритком уму да дубље од других сагледа све катастрофалне последице у случају да Русија прихвати погубне западне либералне идеје. Због тога је самодржавно-монархистичко устројствo за њега представљало виши смисао његове друштвене делатности и због тога није могао да се сложи ни са најмањим слабљењем самодржавља у корист либералних западних идеја. Та бритка чиновничка свест и савест била је свакако оправдана имајући у виду сву дубину погледа и схватања Победоносцева, но, у једном тренутку то је била и сметња за једну, како је касније историја показала благочестиву иницијативу, којој се Победоносцев оштро противио. Свестан опасности било каквог продора либералних идеја, њему се и иницијатива Цара Николаја по питању канонизације Серафима Саровског, чинила недопустивом, док се не пројави свенародно поштовање или док Господ не пројави чудеса на његовом гробу. Из данашње перспективе, знајући какав је светилник Серафим Саровски, данас је лако критиковати Победоносцева због противљења канонизацији. Међутим, имајући у виду цео живот, моралне одлике и целокупно грандиозно дело Константина Победоносцева, сву дубину његовог схватања опасности које доносе све западне новотарије, свакако му се може опростити ова једина „мрља“ у блиставој државној и друштвеној служби свом народу, својој држави и својој вери.
Победоносцев је аутор многих значајних радова, мноштва публицистичких текстова, али свакако најзначајније његово дело представља чувени „Московски зборник“ из 1896. године, дакле на самом почетку царствовања Цара-мученика Николаја II (1894 ступио на престо). Управо из тог капиталног дела направљен је избор текстова за књигу коју држите у руци. До данашњег дана ова књига нема конкуренцију када је у питању изузетно утемељена и аргументована критика западног парламентаризма и демократије. Његово бритко перо толико уверљиво и аргументовано истиче сву лажност идеја демократије, парламентаризма, слободе штампе, масонских парола о «братству, једнакости, слободи», да је и данас ово дело више него актуелно и више него отрежњујуће у времену када је «диктатура демократије» доведена до апсурда. Наравно да сваки избор текстова са једне стране носи индивидуални печат, али сам се трудио да 11 текстова колико је ушло у ову књигу (од 29 колико их укупно садржи «Московски зборник») буду текстови који су и данас веома актуелни и веома поучни. Поред горе поменутих тема, у овој књизи читалац ће наићи на бриљантну и разарујућу критику дарвинистичке «науке» (један истински научник, савременик Дарвина, рекао је за његову теорију да ту наука није ни преспавала), на префињен приказ заблуда западних хришћана, на изврсну анализу односа цркве и државе, а посебно импресионира дубока анализа протестантске јереси. Поглавље о штампи такође тера на размишљање и тешко је и данас наћи такву анализу апсурдности потпуног некажњавања новинара за многобројна зла, па и злочине, за које су, иако посредно, често одговорнији од самих политичара. Огледи о закону, о народној вери и народној просвети, такође су више него упечатљиви. Последње три главе књиге (Ново хришћанство без Христа, Духовни живот и Црква) говоре о најзначајнијим темама за живот људи, духовним и душевним темама, које стављају печат на целу књигу као на један изузетно важан приручник за ослобађање од свакојаких заблуда које данашње информативно друштво неминовно са собом носи, користан приручник сваком човеку који тежи спознаји Истине...
У књизи «Национална идеја» руског протојереја Андреја Ткачева коју је ове 2018. године такође штампана од стране издавачке куће «Бернар», у тексту «Велика лаж нашег доба» (то је и наслов једног од текстова из «Московског зборника» Победоносцева који је ушао и у наш избор) познати руски пастир пише: «... демократија је «велика лаж нашег доба» о којој је писао Константин Победонсцев, на чије истоимено дело упућујемо пажњу наших читалаца. Победносцев прецизно, као скалпелом, сецира парламентаризам, како би оголео његову лажну суштину. Парламентаризам функционише само у теорији где се лако осмишља и представља. Таман као и револуција и све што са њом иде. Теоретичар замишља одређени механизам где сви субјекти играју улогу зупчаника. То нису живи људи већ функције. Бирач, народни посланик, сви они означавају само одређене функције, иза којих се крију живе душе. То је механички приступ, пренет у сферу анализе друштва. Друштво је механизам, а свако унутар њега представља завртањ или нешто слично. Када је Стаљин причао о функционерима као о «шрафовима», он је изражавао већ утемељене европске политичке принципе. Али суштина је у томе да људи нису зупчаници. Они имају своју вољу...».
Тешко је наћи бољу препоруку за читање ове књиге од речи Андреја Ткачева. Читање Победоносцева јесте пут за покушај избављења од, недостојне за човека, улоге шрафа или зупчаника...
Извор: Стање Ствари
