sveti jovan sangajskiТекст о светом Јовану Шангајском чији помен данас славимо, узет је из књиге "Знаменити Срби у руској историји" која је изашла у издању манастира Рукумија...

Приказ “симболичног броја дванаест” српских великана у руској историји почели смо са великим светитељем Господњим, Србином Савом Псковским и Крипецким (канонизован од стране РПЦ), приказ завршавамо великим светитељем Господњим Јованом Шангајским (канонизован и од стране СПЦ и од стране РПЦ). Ова два светитеља као да су симболично затворила Промислитељски круг српско-руског свејединства – и народног и државног и црквеног. Као што је свети Сава Псковски и Крипецки био најзнаменитија фигура у таласу благочестиве српске елите која је запљуснула Русију после пада Српског Царства, тако је и Јован Максимовић илити свети Јован Шангајски био најблагочествија фигура у таласу благочестиве руске елите која је запљуснула Србију после пада Руског Царства.

Свети Јован Максимовић (световно Михаил) рођен је 1896. године у Харковској губернији у племићкој породици. Његови преци су у ХVIII веку пребегли у Русију због турског зулума. Из ове благородне породице изникла су два велика светитеља Христова, велики мисионар у Сибиру свети Јован Тоболски и јунак наше приче, свети Јован Шангајски. Од малих ногу будући светитељ је овладао великом благодаћу па остаје забележено да је његова дадиља, Францускиња, под утицајем дечака прешла у Православље. Завршио је кадетски корпус у Гогољевој Полтави, потом факултет на Харковском универзитету. Када су пророчка страховања Достојевског постала део руске стварности, када су “Нечисте силе” из његовог романа дошле на чело руске државе, наш јунак као официр стаје у одбрану Царства ратујући против бољшевика. У том грађанском рату је рањен и до краја живота је остао хром. После рањавања са породицом долази у своју другу Отаџбину Србију, а пошто се у његовој породици није запостављао српски језик, Јован се у новој-старој Отаџбини није осећао као странац ни по том питању.

Да би прехранио породицу, босоноги Јован се није либио да годинама продаје новине у центру Београда. Иако је имао већ две факултетске дипломе, уписује Богословси факултет у Београду на коме је дипломирао 1925. године. По окончаном Богословском факултету у Београду добио је посао вероучитеља у Државној гимназији. Било је то време када је крем руског православног друштва налазио своје уточиште код једнородне и једноверне српске браће, уздижући српско друштво тога доба у свим областима – од научне, уметничке, до религиозне. Српско монаштво је знатно ојачало доласком многобројних руских подвижника, а манастир Миљково обновило је двадесетак руских монаха и он је постао средиште руског монашког живота у Србији (да напоменемо да је и један од највећих српских стараца ХХ века, отац Тадеј, такође замонашен у Миљкову од стране руских монаха). Митрополит Антоније Храповицки произвео је 1925. године Јована у чтеца у Руској цркви у Београду, а у поменутом Миљкову замонашен је исте године са именом Јован према свом претку, светитељу Тоболском. Синод СПЦ поставља га за суплента Богословије у Битољу, а тамо је тада надлежни епископ био свети владика Николај. Постоји прича да су приликом првог сусрета, ова два будућа велика светитеља Христова који се пре тога нису познавали, истовремено клекли један пред другим тражећи благослов, препознајући светост један у другом.

Неизбројни су подвизи овог великог угодника Господњег, светилника многострадалних братских народа Срба и Руса, светилника Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве (нтересантно је да је СПЦ пре Руске Православне Цркве канонизовала светог Јована Шангајсског). Многобројни полазници Битољске богословије сведочили су да Јован једе само једном дневно, а од монашког пострижења до краја свог земног живота никада није легао да спава у кревет, одмарао је у столици или фотељи. Од великог светитеља Охридског светог Наума кога је веома поштовао и од чије се иконе скоро није одвајао у Битољу, као да је наследио чудотворну исцелитељску моћ. Епископ Руске Заграничне Цркве постаје 1934. године и послат је у Шангај где оснива чувено “Сиротиште светог Тихона Задонског”. Хиљаде сиромашне и напуштене деце удомило се под кровом ове установе, а светитељ је обилазио запуштене сиромашне четврти Шангаја и проналазио изнемоглу и болесну децу. Међутим, светитељу као да је било суђено да се повлачи пред црвенима, од родне Русије, преко такође родне Србије, комунизам га је протерао и из Кине. Свети Синод Руске Заграничне Цркве поставља га за Епископа Западно-европског са седиштем у Паризу, потом га 1962. године пребацује у Сан Франциско, 1964. године прелази у Њујорк, а упокојо се у Сијетлу 2. јула 1966. године.  Из његовог “француског” периода познат је случај када је у Марсељу зауставио саобраћај и одржао молебан на месту где је убијен Краљ Александар Карађорђевић.

“Јован Боси” како су га звали Французи, један је од највећих светитеља Христових  ХХ века. Непрекидном пажњом према свом унутрашњем животу, непрекидним самоиспитивањем и подвижништвом, постом и молитвом, овај велики угодник Божији и данас помаже свима који му се чистог срца и смирене душе обрате за молитвену помоћ. Да се добро дрво познаје по плодовима, сведочи и нам Серафим Роуз, духовно чедо светог Јована Шангајског. Својим духовним чедима често је понављао да непрекидно страже. “Стојте непрестано на духовној стражи, јер не знате када ће вас Господ позвати к себи. У своме земаљском животу будите спремни свакога минута да му положите рачун. Чувајте се да вас враг не улови у своју мрежу и не обмане, приморавши вас да паднете у искушење. Свакодневно испитујте вашу савјест, провјеравајте чистоту ваших намјера и ваших мисли”. Свете нетрулежне мошти светог Јована Шангајског обретене су 1993. године и данас почивају у храму “Свих жалосних радост” у Сан Франциску. Од јелеја из кандила на његовом гробу и данас се догађају чудесна исцељења а честице његових моштију допремљене су и у Србију, у манастир Миљково где је замонашен и у Саборну цркву у Београду.

Раније канонизован од стране СПЦ и Руске Заграничне Цркве, свети Јован Шангајски канонизован је 2008. године  у лик општецрквених светитеља и од стране РПЦ. Свака селекција ове врсте је условна, али свети Јован Шангајски је можда и последњи светитељ уистину Васељенског значаја. Иако се свети Јован Шангајски молио за све, уверен да су сви људи пред Богом једнаки, иако су му долазили и молили за помоћ људи разних конфесија и народа, он је строго чувао православне каноне никада не делећи екуменистичке илузије о хришћанском братству православних и римокатолика. Има неке симболике да је свети Јован Шангајски управо заједнички српско-руски светитељ. Јер православни Срби и Руси као народ, не као држава, у свом противљењу планетарном злу данас представљају последњи “катехон”, данас Срби и Руси представљају оног који задржава, данас православни Срби и Руси представљају управо тај део Јафетовог племена који се “раширио у шаторима Симовим”, то јест, Срби и Руси у својој хришанској историји представљају основу “новог Израиља”, представљају народе Богоносце, народе који су срцем и душом схватили разлику између Старозаветног Закона и Новозаветне Благодати Христове. Свети Јоване, чудотворче српски и руски, моли Христа Бога за спасеније твојих народа Срба и Руса и свих православних хришћана. Амин!

 

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com