Божидар Бјелица Јапан
Свемир скрушено срамоту скрива,
Пребиловци ћуте. Тмина језива.
Мртва мајка сузама нерођено дијете умива.
Утроба њена, прије рођења и крштења,
зна сва српска тамничења и погубљења,
а утроба Земљина шурманачка жедна.
О, Господе, што не погледа мученике своје?!
У јаму! – крвник наговара нечастивог.
Зар у јаму брата свог?! – промукло пита мој бол –
српски Бог.
Крст рушиш, иза крста се склањаш,
убијаш, а дјецу сањаш.
Одавно нисте у Божијој руци,
од изопачености изгладњели вуци.
Душа вам пуста, за њу гријех не постоји,
Дучићев епитаф над њом стоји.
Господа сте на ножу разапели,
Вјетри вам име и сјеме разнијели!
Човјека убити можеш, али не и живот.
Он је свет – божији непоновљив цвијет.
Овдје се из камена и туге обновио,
живот се овдје из живота донио:
Пребиловци јесу и на земљи и усред неба!
Страдално село ово никоме се не да!
А рађа се:с муком под кожом, звијездом добром,
с пјесмом у уху, са Свевишњим у духуи у стећку вјечном!
И грла за нож поново имамо, и аманет за освету
сваком свом нерођеном дјетету!
Арамејски Твој пој, Спаситељу, не долази до њих.
Нагрди их и награди казном стрешном:
Учини да од луди постану људи!
И опет!
Крвави крик кружи космосом,
расијеца вријеме, а ријечи нема,
ријечи утјехе, оправдања и кајања,
не би таквог дана у данима стварања!
Свевишњи, ко забаса?!
Има ли икоме овдје спаса?
Цијелих породица на прозивци нема,
драча им у дому пустом опијело спрема.
Мртви овдје свијеће прислужују живима!
Бол траје, а живот ходи…
Мук очајем прекрио сва питања,
мученици молитвом небеса творе,
крваве траве о крвожедним усташама зборе.
Малене дјечје костиу Лувру еталони невиности!
Учитељица Стана, пререзана гркљана, држи час,
хорови анђела занијемили.
О, ријетки путниче, сјети се двапут убијених нас!
Рекох ти: Анђели над Пребиловцима плачу,
пречистим сузама моје сузе умивају.
Једино мјесто на свијету гдје анђели не пјевају…
Извор: Слободна Херцеговина
Фото: Снимак екрана
