Предраг Петровић
Са трновим венцем изнад бледог чела,
Орошеног знојем и капљама крви,
Ишибан и пљуван, и клонула тела,
Сред гомиле ступа, што се њиме врви.
Сам, окружен мржњом и шкргутом зуба,
Без иједне речи која милост проси,
Са огромним крстом од дрвета груба,
Све грехове људске Он на себи носи.
Обнажена плећа показују пруге,
Сасушене крви, дубоке и модре,
С намученог лика пуног тихе туге,
Светле плаве очи, блиставе и бодре,
Бескрајно дубоке, и љубави пуне,
За све што Му прете уздигнутих руку,
Благослове шаљу сваком ко га куне,
Моле се за оне што Га дивље туку.
Јер због грешних људи, Он се невин роди,
Њихове ће грехе крвљу својом спрати,
Кроз Његову жртву пут спасења води,
Својом ће им смрћу вечан живот дати.
И док они тако задају Му боле,
Његовим се лицем сенка сете краде,
А неме Му усне жарко за њих моле:
„Опрости им Оче, не знају шта раде.“
Песма настала у логору Еболи далеке 1947. године
