Марија Живковић
Из дана у дан, све је очигледније да се народ у Црној Гори "враћа себи", у окриље Светосавља, светолазаревског и световасилијевског идентитета који је вековима красио наш народ у Црној Гори. О том својеврсном чуду Божијем које се одиграва пред нашим очима у Црној Гори, Вашој пажњи нудимо текст сестре у Христу Марије Живковић, са сајта Митрополије Црногорско-Приморске...
Император Константин уочи одлучујуће битке с Максенцијем 312. године, видјевши свијетло знамење крста с натписом „овим побјеђуј!“, наредио је да се за војску направе знамења – хоругве (барјаци) и штитови с изображењем крста. И јурнуо је у побједу. Исте су то хоругве и исти штитови – крстови који воде ове наше небеске литије од оне мрачне глуве децембарске ноћи када је у опсади Подгорице донесен закон – Закон о слободи вјероисповијести. Да им слобода не би побјегла, доносиоци закона су добро замандалили град. Заптили улице и мостове, поређали шлемове, пендреке и псе. И тако се осигуравши, усвојили Закон о слободи вјероисповијести, послије чијег усвајања је обзнањено да се држава не мијеша ни у чији вјерски живот, да неће дирати ничија вјерска осјећања, али да појединима забрањује учешће у литијама. Као да литије нијесу дио религиозне праксе и вјерске потребе појединца! Забрани и војницима да Цркву бране?! Шта је Црква, ако не народ? Шта је држава, ако не народ? Шта је војска, ако не бранич државе? Шта је вриједност без вриједности? Шта је Орвелова „Осамдесет четврта“ у односу на Монтенегрију, гдје је ропство слобода, а незнање моћ, безумље мудрост, гдје је лаж истина, гдје се свједок Божје истине клевета, а Велики Брат слуша до потпуног самосрозавања, гдје нема будућности ако се не потре прошлост, гдје потомци ничу без коријена, гдје се мијења генетски код и осмишљава нови, модернији, гдје се за младост кују окови да не дише здравом побуном, гдје су жбири, улизице и убице парадигма части и моралне висине. Сви остали су непожељни, луди. Да, луди по мјерама тог свијета и овог свијета. Луди Христа ради.
Гдје сте учили ратну вјештину и етику, генерале? Кога ће Ваша војска бранити ако јој је непријатељ онај кога треба да брани? Како ће војник без Бога? Без вјере? Без снаге? Без оружја? Зашто Суворов на копну и свети Ушаков на мору ниједну битку никада нису изгубили? Јер су народ Божји вољели, у славу Божју државу чували! Нису се бојали смрти, јер су Богу служили, а онај ко Богу служи је непобједив! „Бог је наш генерал! Он нас води и даје побједу“, говорио је Суворов својим војницима и уливао им вјеру и самопоуздање – оно без чега војник не може. У седамдесетој години са својим витезовима извојевао је овај Христов ратник своју посљедњу побједу, походећи ледене Алпе, не заборавивши да одслужи молебан Пресветој Богородици! И освојио је носвојиво, крунисао побједу, у славу православља и Господа Бога! Ко је вјековима надахњивао црногорске див-витезове и мученике у славне побједе за слободу, Црну Гору, косовски завјет, српство, православље – темеље на којима сад стојите! На чем’ ћете стојати ако их порушите?
„Бог на помоћ!“ Тим поздравом је непобједиви фелдмаршал поздрављао своје војсковође и војнике. Бог на помоћ свима нама данас, посебно онима који руше своју кућу, онима што лежећи гледају њено сурвавање. Узми крст свој и устани! Устани и ходи! За Христом! У живот! У крсни ход! У подвиг! Шта је подвиг него подвизање, двиг – кретање, помјерање граница, напредовање, уздизање. Наш живот је крсни ход у којем ће неко узрасти у врлинама, неко се и саплести, али поново устати. Шта је литија, него закон живота, обнављања, кружног кретања, симбол бескраја, вјечности. Богослужење за све под отвореним сводом небеским. Ход до побједе, који нас као мали вход на литургији припрема за сусрет с Христом, од чијег су „хода свештенога богохулни срушени олтари“. До побједе! Што би Руси рекли: „Крестный ход идет – ад трепещет!“ (Литија иде – пакао се тресе).
