Ранко Гојковић
Поштовани читаоци, на празник светог Николаја Србског, 3. маја 2026. године, уредник Саборника је у храму Свете Петке у Сурчину после свете Литургије одржао предавање на тему "Свети владика Николај и Русија". Верујемо да ова важна тема заслужује да буде забележена и на папиру, Вашој пажњи нудимо то предавање у писаном виду...
† † †
Христос Воскресе! Часни оци, драга браћо и сестре, заиста сам почаствован што на овај дивни празник великог србског златоустог владике могу да позајмим мисао светог аве Јустина када је говорио о светом владици Николају: „Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла. Највећег Српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу?“
Пре него што нешто више кажем о теми овог предавања која гласи „Свети Николај Србски и Русија“, укратко неколико речи о овом нашем великом архијереју. Као и са већином великих хришћанских светитеља, Промисао је бринула о њему од најмлађих дана па до преласка његове душе у Небеске обитељи. Толико је чудесна његова биографија, да сама по себи представља изврстан роман, изврстан сценарио за филм. Од бежања од хајдучке уцене, преко „случајног“ поласка у школу, затим одбијања комисије да га упише на Војну академију (како би другачије завршио Богословију 😊), учитељевања у Србији, лечења у Боки, студирања на Западу (три доктората на 3 светска језика, енглеском, немачком и француском. Прва два су преведена на србски, за трећи се не зна, нема га у заоставштини владичиној али се претпоставља да се ради о раду о Берклију), „оправослављења“ у Русији, преживљена 4 рата (2 Балканска и 2 светска), катедре у Охриду и Жичи, пастирско старање о Богомољачком покрету, боравак у нацистичком концентрационом логору, смрт изван Отаџбине у руском манастиру и на крају, повратак његових светих моштију у његов родни Лелић са ореолом канонизованог светитеља. Људи попут светог Николаја Србског не рађају се тако често и болест која га је обузела по повратку са Запада, не може да се не повеже са бригом Промисли о овом дивном србском мужу, он се током болести заветује да ће посветити живот Богу и замонашити се ако оздрави.
Причу о светом Николају и Русији започео бих чињеницом да је њему нуђен пут у Русију пре одласка на студије на Запад, али он је то тада одбио. По повратку са Запада са практично свршена три доктората, Николај постаје познат у нашој јавности по смелим и необичним проповедима. Без обзира на генијалност и величину светог владике, не може се порицати да је живот на Западу оставио трага и на његовом духу и свакако да то нису биле протестантске проповеди како су неки епископи тада тврдили, али сам владика је касније признао велику корист од тог „оправослављења“ прво у Русији, а потом и на Светој Гори.
Уочи поласка за Русију, (Духовну академију у Петрограду, у Александро-Невској лаври уписао је 12. јануара 2010. године), Митрополит Димитрије предаје Николају писмо са препорукама тада још јеромонаха Николаја Митрополиту Антонију у Петрограду. Међутим, Николај не предаје то писмо и као непознат јерођакон почиње студије у Петрограду. Како светлост не може да не светли, тако и свети владика Николај на једној академској расправи све задиви својим знањем, расуђивањем и речитошћу. У Србији су се већ забринули да Николај није уместо у Русију поново отишао на Запад јер он није писао никоме осим свом пријатељу Димитрију Рошу, секретару Патријаршије који је замољен да о томе не прича никоме. Вест о несвакидашњем таленту Николаја који се пројавио у Русији Митрополит Димитрије добија од свог колеге из Петрограда, ректора академије у А.Н. Лаври Митрополита Антонија. Но, млади јеромонах Николај је видео да је он са србском богословијом и неколико западних доктората прерастао те студије, својим знањем и смерношћу опчинио је многе велике људе у Русији па тако и самог Прокурора Светог Синода РПЦ Константина Победоносцева (Понео сам са собом да покажем књигу овог великог идеолога монархизма коју је Ваш покорни слуга приредио и превео и написао предговор пре неколико година). Победоносцев му потписује специјалну бесплатну карту којом је могао да путује по целој територији необухватљиве Русије. Николај је за годину и 4 месеца боравка у Русији прокрстарио „Трећим Римом“ уздуж и попреко, упознајући како многе познате Русе тако и обичне руске људе. Познанство са познатим руским филозофом Владимиром Соловјевим иницирало је мисао о писању о Свечовеку као супротности Ничеовом надчовеку. Познанство са многим руским старцима открило је пред очима младог јеромонаха читаву провалију која дели узвишену светлу духовност Истока и мрачну духовност Запада. Прота Димитрије Најдановић пише да се јеромонах Николај из Русије вратио у Србију 10. маја 1911. године „потпуно препорођен, односно новорођен“.
Као што знамо, владика Николај је од младих дана волео да пише и скоро годину и по дана боравка у Русији није могло проћи а да Николај ништа није оловком забележио. На жалост, постоје сведочења да је владика писао и у Русији али да није ништа сачувано за нас из тог периода, бар под његовим именом. Код нас се веома мало зна да је Николај у Русији спремао дисертацију о историји Русије и да је недовршени рукопис донео у Србију после позива Митрополита Димитрија који га је планирао за Нишку епископску катедру. Међутим, ускоро почињу Балкански ратови, па први светски рат и када га је председник владе Пашић позвао у Ниш са молбом да отпутује на Запад и агитује код савезника за србску ствар, Николај кутију са рукописом руске историје предаје свом пријатељу Рошу са молбом да му је сачува док се врати. Димитрије пред повлачење преко Албаније предаје ту кутију једној жени у Краљеву и на жалост, ту јој се губи траг. У биографији владике Николаја, аутора проте Милисава Протића, београдског свештеника родом из Жичке епархије, наводи се да му је Димитрије Рош рекао да је тај рад Николајев штампан под именом другог аутора, али да он никада није сазнао под чијим именом је тај рад штампан. Ето посла за нове истраживаче живота и дела светог Николаја Србског!
Као неко ко се читав живот бави руском историјом и културом, руским Православљем, као неко ко је тридесетак пута боравио у Русији и обишао многе њене светиње и упознао мноштво дивних руских браће и сестара, дакле и по сопственом опиту могу само претпоставити све те духовне насладе кроз које је пролазио верујући србски јеромонах који практично од главног чиновника, који представља у Синоду РПЦ руску државу, добија бесплатну карту за путовања диљем Русије и отворена врата у сваком храму и манастиру РПЦ. За разлику од мене малог комарца који је Руску Империју спознавао само кроз књиге, овај србски орао је имао ту срећу да проведе скоро годину и по дана у Руској Православној Империји, да руски дух, руску историју и културу упознаје и схвата у периоду владавине светог Цара Николаја. Стога не чуди дубоко духовно проницање у многе моменте руске историје и културе када свети владика пише о значајним руским светитељима или историјским личностима. Немогуће се у једном оваквом ограниченом предавању задржати на свим местима где свети владика пише о некој руској теми или руским људима, али свакако се може издвојити неколико његових изузетно важних текстова на руске теме.
Овде ћу се задржати на два изузетна текста а потом ваља истаћи и неке пророчке моменте у опусу светог владике када је у питању Русија и њена будућност. Први текст представља диван духовни лирски запис светог владике о преподобном Серафиму Саровском, „игуману све земље руске“ како су га називали за живота и после тога до данашњег дана. Не волим да читам када држим неко предавање, али када се нешто цитира боље је прочитати него погрешно цитирати:
У 19. веку кад је руска интелигенција тражила светлост од Запада, а Запад од земље, Серафим се јавља као небеска светлост са Истока. Кад су се на Западу, као и многи у Русији смејали житијама светитеља као баснама, он је потврдио да је све могуће што се у старим житијама сматрало преувеличаним. Да, он је потврдио не само речју, него стварно емпиријски, телесно „само се треба дивити свему и славити Бога“.
Као метеор, светли и топли, он је очистио ум и светлост и откравио срца љубављу према Христу многих руских богоискатеља.
И пре званичне канонизације, чак и за његовог живота руски народ је сматрао Серафима светим. Дај Боже, да бар свако столеће има по једног таквог светитеља који просвећује и теши све.
Други текст је свакако беседа светог Владике Николаја, одржана 15./28. јула 1932. године у Саборној цркви у Београду на празник светог равноапостолног Владимира, кнеза земље Руске, који је донео светлост Јеванђеља Христовог међу једнокрвну нам и једноверну браћу Русе, давне 988.године. Имао сам част да у овом храму пре неку годину заједно са оцем Јованом Пламенцем говоримо о два Владимира, србском Јовану Владимиру и руском Владимиру Крститељу Русије и свети Николај своју проповед о Крститељу Русије почиње управо тим паралелама које истичу оно на чему ја инсистирам – а то су Промислитељске братске везе Срба и Руса.
У тој беседи србски светитељ овај руски празник назва „и верским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вере, руске нације, руске државе и руске културе“. Ове речи светог владике Николаја толико су дубоко прожете поимањем и значајем србско-руских духовних веза да их треба што чешће понављати. Цитирам:
Он је духовни родоначелник руског народа. Ја мислим, да сви Јужни Словени, а Срби пре свију, треба срцем и душом да узму учешћа о овој слави наше руске браће. Јер нас савест наша гони, да плачемо кад Руси плачу, и да се радујемо кад се Руси радују. Посреди је дуг наш Русији. Може човек дуговати човеку, и народ народу. Али дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.
Од ове љубави нема веће, да ко положи живот свој са ближње своје-речи су Христове. Руски цар и руски народ ступајући неспремни у рат за одбрану Србије нису могли не знати, да иду у смрт. Но љубав Руса према браћи својој нити је устукнула од опасности нити се убојала смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар, са децом својом и са милионима браће своје, отишао у смрт за правду српског народа?
Смемо ли прећутати пред небом и земљом, да наша слобода и држава стају Русију више него нас? Морал Светског Рата, нејасан, сумњичен и оспораван на разним странама, представља се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспорности. А несебичан мотив, неземни морал при жртви за другога - није ли то привољење Царству Небескоме? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се цар Никола приволео царству земаљскоме, царству себичних мотива и ситних рачуна, он би на сву прилику и данас седео на своме престолу у Петрограду.
Али се он приволео Царству Небескоме, царству небеских мотива и јеванђелског морала; због тога је изгубио главу и он, и чеда његова, и милиони браће његове. Други Лазар, и друго Косово! Ова нова косовска епопеја представља ново морално богатство Словена. Ако ико у свету може и треба да ово разуме, Срби и могу и дружни су ово разумети.
Но ова мистерија приволења Царству Небеском, т.ј. приволења ономе што је тренутно горе у очима света, није се показало у руској историји само једном и само у наше дане. Оно представља трајан процес кроз сву историју руског народа од светога Владимира до данас.
Кнез Владимир се први са народом руским приволео царству небеском. Са народом, кажем, јер и пре њега приволевали су се појединци Небеском Царству, као његова баба Олга, Кијевски мученици Теодор и Јован, и други. Али је Владимир први пошао путем Крста са целим народом својим. То није могло бити без велике унутарње борбе код Владимира, без много веће душевне борбе од оне код Косовског Лазара и код последњег цара руског.
Драга браћо и сестре, и ми Срби имали смо и пре Светог Саве и хришћана и светитеља, малопре поменусмо Јована Владимира, али је тек Свети Сава са својим оцем и братом и целим народом својим пошао путем Крста. Због тога су и Владимир и Сава Равноапостолни. У овој величанственој беседи аналитички ум може препознати да се аутор овде озбиљно бавио руском историјом и ја не могу да се не сетим приче о несталој кутији са рукописом светог владике о Историји Русије. Јер је у овој беседи генијално приказана читава духовна вертикала руске историје која се не може осмислити зарад једне беседе, трезвеном човеку је јасно да се аутор ове беседе тим питањем осмишљавања руске историје морао занимати много дуже него што траје припрема за било коју беседу, много дуже не од неколико дана него дуже и од неколико месеци. Владика у краткој форми описује чак седам периода руске историје поредећи сваки период са неком од седам Светих Тајни, од Крштења до Рукоположења. Тај седми период руске историје који пореди са рукоположењем владика већ пророчки смешта у будућност:
А сутра ће настати седми период руске историје. Он ће одговарати светој тајни рукоположења. На многонамучени Владимиров народ излиће се нова благодат Духа Божјега. Руски народ постаће свештени народ, а биће као јутарња звезда међу народима, красное солнишко међу племенима земним.
Завршетак беседе не дозвољава нам драга браћо и сестре да падамо духом у борби за Крст Часни и слободу златну. Цитат краја беседе:
Иде време и скоро је дошло, када ће мучеништвом крштена и освештана Света Русија везати све модерне идоле, који њу сада даве, и попут светог Владимира избацити их из земље руске у бездан неповратни.
Иде време и скоро је дошло, када се у Русији неће само обнављати иконе светитељске, као што то данас бива, него када ће војска руских живих светитеља, од светога Владимира до светога Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу, објавити небу и земљи, да је сав руски народ Христом обновљен, у мукама поново рођен, у крви поново крштен, и као такав готов да помогне целом свету.
Иде време, браћо моја, и већ је на прагу, када ће се упрљано и од мука постарело лице руског народа засијати као сунце и обасјати све оне који седе у тами и сенци смртној. Тада ће сви народи на земљи благородно узвикивати: наша Русија, наша мученица, красно сунашце! као што руски народ непрестано а нарочито на данашњи дан сваке године кличе: "Владимир - красно сунашце!".
Благо вама који у ове дане плачете са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати!
На крају и једна пророчка мисао светог владике Николаја о томе да је Русија једна велика бакља и да ће варница која ће упалити ту бакљу бити запаљена у Србији. Један лични печат као потврду тог пророчанства чуо сам пре двадесетак година из уста тадашњег амбасадора Русије Алексејева (он је био пре Конузина). У Руском дому у Београду одржана је свечаност приликом које су додељене дипломе Пушкиновог института из Москве и Ваш покорни слуга је из руку амбасадора Алексејева примио диплому тог Института. Том приликом амбасадор Алексејев је рекао да су тек после борбе србског народа против западног хегемонизма и после бомбардовања Србије од стране НАТО пакта многи у Русији „прогледали“ и тек после тога почиње дизање Русије с колена. Сетио сам се тада речи владике Николаја о варници из Србије која ће запалити велику руску бакљу.
Има још мноштво пророчанства светог Николаја о Русији, једно такво о томе да ће после Другог светског рата који је тада био у току, будући рат бити „рат за Азију“. Те пророчке речи о будућем рату владике Николаја записао је Јован Велимировић, будући епископ Шабачко – ваљевски. Јован Велимировић је, још увек као световно лице, са својим стрицем, Светим Николајем Српским, био у немачком ропству у манастиру Војловици код Панчева.
У тексту „Римски колосеум“ штампаном у „Мисионару“ 1936. године владика Николај пише о победи Христове светлости у земљи руској: „Доћи ће време, кад ће хришћани са свих страна света путовати у Свету Русију, да узму мало од свете земље њене и понесу кућама својим. Јер та земља – то је крв светих мученика Христових”.
На крају овог огледа указао бих на величанствено дело светог владике „Србски народ као Теодул“. Ту владика позива Србе да се после свих перипетија и лутања врате на мудру идеју великог србског Вожда Карађорђа, а то је - Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију.
И то све не ради царства земаљског него небесног, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те историје./…/Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника. Хришћанство је изашло на светлост дана и признато тек после триста година. Карађорђева идеја о савезу слободних народа Балкана запечаћена је Вождовом крвљу у Радовању и чекала је своје остварење до сада ето 120 година. Но, то је идеја велика и спасоносна, те ће се с божјим благословом и остварити, ако је сви Балканци прихвате.
На самом крају, морам рећи да код нас постоје тенденције протурања потпуно супротних теза од оних које нам је завештао највећи Србин после Светог Саве. Попут неке медијске канализације неколико неопганских плаћеничких јутјуб канала убацују у медијско пространство толико небулоза и лажи о Русији и њеном наводном вековном непријатељству према Србима. То је потпуно сулудо али желим да верујем да већина Срба не наседа на пропаганду анлосаксонских плаћеника и да памти својеврстан завет свог великог сина, владике Николаја:
Са три стране ударили су зли ветрови на тебе Србине брате, са севера и запада и југа.Остао ти је само исток,одакле је мир души твојој.
Завршио бих овим мудрим речима србског златоустог владике, његовим молитвама спаси Господе многострадални народ србски и руски и све православне хришћане.
