Ранко Гојковић
…Играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целог света а нису уредили своју душу ни своју кућу.
(Свети Николај Србски – Национализам Светог Саве)
† † †
Свети владика Николај у горе поменутом тексту Светог Саву назива творцем србске народне цркве и свеколиког национализма српског, јер је све гране народног живота органски спојио једну с другом тако да не може једна од њих засећи или одсећи а да све остале не осете бол.
„По схватању Светога Саве живот је народни једна недељива целина, како физички, тако и духовно и морално. Отуда су и све гране народног живота и установе недељиве, спојене не механички једна уз другу, него срасле једна с другом тако да животни сокови струје из једне у другу“ – глагоља нам највећи Србин после Светог Саве.
Носиоци другог културног и историјског кода израсли из антипода Светосавља – доситејевштине и вуковштине – не могу другачије ни завршити него као некакав у суштини антисрбски сурогат. Својим текстом „Србијо, не веруј Црној Гори“ објављеним у „Политици“ Радош Љушић је стао раме уз раме са свим србофобним делатницима који су радили на свођењу Србије на „Београдски пашалук“.
Сјајан одговор на овај деструктивни и зашто не рећи изузетно штетни текст по србске националне интересе, уследио је из пера Николе Милованчева (видети ОВДЕ). Ја бих се задржао на још неколико момената трудећи се да се не понављам са Николиним текстом.
Прво, око гласања. Само скудоуман мозак може једно гласање, које је и у најчистијим демократијама (када би их било 😊) увек плод манипулација, узети као повод кидања свих веза са браћом (овде под браћом мислим на оне становнике Црне Горе који се изјашњавају као Срби, а не на разбраћу монтенегрине). Па имали смо у време пијаног Јељцина референдум на Криму, где је народ, а не најамничка врхушка, гласао за останак Крима у Украјини, да би 2014. године када је народ видео куда их води та елита, масовно гласао за повратак у родну луку, то јест у окриље руске државности. Замислите каква би национална катастрофа задесила Русију да су њом после Јељцина руководили људи са оваквим деструктивним расуђивањем? Замислите да је неки руски историчар после тог првог референдума написао „Владимирово кандило више се неће никада упалити на Криму, јер у њему нема руске руке спремне да га потпали“. Није било таквих кратковидих историчара у Русији, слава Богу.
Друго, позивање на вођење обреновићевске политике краља Милана могло се очекивати од ове другосрбијанске пете колоне, али не и од стране историчара, универзитетског професора, који притом као бајаги „србује“. Позивање на политику владара који је иницирао најсрамнији споразум у историји србске државности, такозвану „Тајну конвенцију“ из 1881. године и који је нанео највећу срамоту србском војинству у бици против Бугара под Сливницом 1885. године, никако не иде заједно са „србовањем“.
Треће, на свођење србског националног корпуса на „србијанство“ нису се усуђивали ни другосрбијанци, само жестоки србофоби попут Калаја и усташоидни безумници. Делови данашње Црне Горе, као и моје Херцеговине, дуже су били у окриљу србске државности него наш Београд. Питање за Љушића, да ли то значи да су „србијанскији“ од Београда? Слава Богу, таква глупост не би пала на памет ни једном Херцеговцу, херцеговачке песнике боле све ране рода његовог, за разлику од историчара који би свој род да сведу на простор Брозовог патрљка званог УЖА Србија.
Фото: ИН4С
