Ранко Гојковић
Напомена: Поштовани читаоци, пред Вама је још један текст написан на руском језику, за руског читаоца, за братски сајт Руска Народна Линија. Верујемо да није неинтересантан ни српским читаоцима и из тог разлога је и посрбљен...
О методама прозападних снага у пропаганди идеје о подели Косова…
Јасно је и неискусном оку да је после бомбардовања Србије и доласка прозападне власти на крилима НАТО авиона, западни фактор у свакој српској влади имао веома јак утицај и да га има и у данашњој. Исто тако је јасно да је свака власт свесна да Запад од ње тражи одрицање од Косова, али да би то значило и крај те власти и политичке каријере оних који би такву одлуку донели. Јер Косово није парче земље, Косово је српски Јерусалим, Косово је света српска земља натопљена рекама српске крви.
Ових дана смо сведоци борбе патриотског дела српске власти и прозападних марионета управо по питању Косова. Српски премијер, лезбијка Ана Брнабић, критиковала је патриотску позицију свог министра Ненада Поповића, проруски настројеног политичара коме је изгледа узето за грех исувише чврсто залагање за очување Устава Србије у коме пише да је Косово саставни део Србије.
На жалост и од стране српског председника и министра иностраних послова Србије, могле су се чути речи које су у супротности са Уставом Србије, речи о могућној подели Косова. Најамнички прозападни купљени медији у Србији здушно подржавају такав сценарио и ових дана су у тој гебелсовској пропаганди дотакли само дно. По принципу «циљ оправдава средство», они не бирају начин па подрже опцију поделе Косова, па су отишли и толико далеко да покушавају да пласирају како је наводно и блаженопочивши Патријарх Павле био за поделу Косова.
Наводно је то у свом дневнику записао познати српски писац Добрица Ћосић (Узгред, тај писац је после Другог светског рата био познат као велики прогонитељ Цркве, а потом је играо улогу демократе-левичара и наводно критиковао Титову власт, посебно после његове смрти). Дакле, Добрица Ћосић је наводно у свом дневнику записао како је Патријарх Павле био за поделу Косова и наводно је завештао да се то публикује тек после његове смрти. То је веома угодна позиција за манилулаторе – нема ни Патријарха Павла који би то могао оповргнути, нема ни самог Добрице кога би, уколико је то заиста записао, било могућно разобличити. Све у стилу језуита – мајстора лажи…
* * *
Два су вечна српска празника – празник светитеља Саве (Савиндан) и празник светог кнеза Лазара и косовских мученика (Видовдан). Први нас учи како се за веру живи, други нас учи како се за веру умире. И боље од других то је знао Патријарх Павле. У своје две књиге «Извештаји са распетог Косова» и «Косовска искушења» налазе се на стотине сведочанстава које апсолутно оповргавају и помисао да је Патријарх Павле могао икада стајати на позицијама које данас заступа прозападни либерални део српског друштва. На катедри епископа Косовско-Метохијског провео је преко 30 година и он је био последњи човек који би био спреман да Шиптарима поклони и педаљ свете српске земље.
Свети владика Николај за Косово и Видовдан каже:
„Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има Српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла, по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај је већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње налево круг...
Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т.ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота, без Васкрсења, може некога надахнути и оснажити.
Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстастим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, с песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског Мученика да се моли Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе.
Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молепствије за спасење од смрти. Напротив – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружани народ као један хришћански Мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило десетинама поколења уистину као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у двадестовековној историји хришћанског света.
Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ!...“.
Зар би неко нормалан могао и помислити да би човек тако светлог живота и тако великог животног искуства, какво је било код Патријарха Павла, могао о Косову мислити другачије?
Сигуран сам да у то могу поверовати само безумници! Ко жели, може прочитати како је Патријарх Павле мислио о Косову из поменуте две књиге: „Извештаји са распетог Косова“ и „Косовска искушења“ у којима се налазе истинске речи Свјатејшег Патријарха Сербскога Павла о Косову. Никаква пропаганда западних најамника не може га компромитовати. Из тих књига за наш текст ћемо цитирати три карактеристичне мисли српског Патријарха. Паметном довољно.
* * *
Косово ће у 21 веку бити мера и провера свих нас – од скромних трудбеника свакодневнице, до Патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није био, а на нашем месту живеће неко други.
* * *
Ако изгубимо људе, чему земља? Са места на коме се налазим, као Патријарх СПЦ, позивам вас да останете на местима и на земљи где су живели и наши преци који су, такође, били и у слободи и у ропству. Издржимо до краја, иако је време страшно. Ми се морамо припремити за евентуалне жртве, али морамо издржати. Зато вас, у име Бога и ове свете кометске земље, молим да издржите и останете.
* * *
Свеједно о ком се народу радило, о Србима, Албанцима или неком трећем, једно исто важи: у Европи не постоје етнички чисте државе, бесмислено је о тако нечему и размишљати….
Не треба, дакле, вући границе по Косову. На дуже то никоме не би помогло, а због краткорочних решења не би се смела одузети будућност једној земљи.
* * *
Ови цитати могу само посведочити истинитост старе изреке, да је пљување на угоднике Божије исто као пљување на сунце – пљувачка се увек враћа на онога који пљује…
