Ранко Гојковић
Напомена аутора: Поштовани читаоци, у уторак 11. марта 2025. године у „Руском дому“ у Београду одржана је трибина „Наслеђе свете Ксеније Петроградске: вера, чуда и исцељења“ на којој сам и ја говорио. За ту прилику сам ставио на папир своја размишљања на ову тему која сада публикујем, у живој речи увек се нешто другачије изложи, нешто се изостави или се нешто друго дода. Та размишљања у највећој мери су подстакнута предивном књигом „Всея России молитвеница“. Од стране организатора, уредника сајта "Религија", замољен сам да говорим и о неким личним аспектима и доживљајима приликом многобројних путовања у Русију, па је због тога присутан лични тон и у овим размишљањима...
† † †
Јуродство као вид светости никло је међу монасима Александријске цркве у 4 веку. Основу за појаву јуродства представљају речи св. Апостола Павла из 1 Посланице Коринћанима: „Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу“. Прво сачувано историјско сведочанство о подвигу јуродства у древној Цркви представља повест светог Јефрема Сирина који је 371. године посетио пустиње Египта и описао житије Исидоре, Христа ради јуродиве.
Подвиг јуродства сам по себи није самоциљ, Црква строго забрањује наводно јуродство и самовољно присвајање те харизме осуђује као лажно јуродство. Истински јуродиви, безумни Христа ради, морали су испуњавати функцију друштвене терапије, значи подвиг јуродства је увек усмерен ка спољашњем свету, за исцељење друштва људи из најразличитијих социјалних категорија. Због тога јуродство Христа ради представља виши израз православног подвижништва. Сви јуродиви су носиоци дубоког дара молитве и прозорљивости. У служење јуродства човек се призива или путем посебног откровења или преко благослова старца.
Из пуног списка неколико десетина јуродивих које прославља Православна Црква, само 6 се подвизавало на хришћанском Истоку пре Крштења Русије. Први руски светитељ јуродиви Христа ради је Исакије Кијево-Печерски који се упокојио 1090. године. До 14 века није било познатих јуродивих, а расцвет јуродства у Русији бележимо у периоду од 15 до почетка 17 века. Побројаћемо неке од њих чије су свете мошти прослављене: Николај Кочанов, Михаил Клопски и Јаков Боровичски у Новгороду; Прокопије и Јован у Устјугу; Исидор у Ростову; Максим и Василије Блажени у Москви; Лаврентије у Калуги; Никола Салос у Пскову;
Наша јунакиња, блажена Ксенија Петроградска подвизавала се у 18 веку у руској царској престоници у Петрограду и изузетно је била поштована у народу током 19 и 20 века и то поштовање није ништа мање ни у нашем 21 веку. Ненадана смрт вољеног мужа свакако је дубоко потресла Ксенију која је тада имала 26 година. Када жене изгубе своје мужеве, свака тражи неки свој пут да преодоли невољу која је задесила. После сахране мужа, раба Божија Ксенија је све своје имање раздала сиромашнима, а кућу у којој је живела са мужем поклонила је својој познаници Параскеви Антоновној. Раздавши све, блажена Ксенија је на чуђење свих који су је познавали почела у чудном сакоу да лута улицама Петрограда. Због чудне одеће и чудних речи била је подвргавана нападима и исмевањима, али се она молила за оне који су је вређали. Тако је почео њен подвиг јуродства од кога нема тежег у Православљу. Пошто у доступним изворима нема ни једног сведочанства да је после смрти мужа блажена Ксенија разговарала са било којим духовником, логична је претпоставка да је наш Спаситељ јавио Својој раби неко откровење. Садржај тог откровења нама није познат, али муњевита промена начина њеног живота сведочи нам о утицају тог откровења на душу рабе Божије Ксеније. То што је урадила блажена, могао је урадити само човек са апсолутним самопоуздањем, човек који је за предстојећи подвиг добио посебан благослов Свише, човек одушевљен Божанском благодаћу. Другим речима, такав подвиг може извршити само особа која је од Самог Господа призвана на служење, као што се то десило са светим апостолом Павлом или преподобном Маријом Египћанком. У тренуцима највеће туге док је ридала над беживотним телом супруга, Господ је призвао Своју рабу Ксенију на подвиг. Само особа осењена таквом благодаћу може у моменту да се из плотске жене претвори у духовну.
Није познато од чега је умро муж блажене Ксеније, али можда одговор лежи у Јеванђељу (Јован 9; 1-3): „И пролазећи виде човека слепа од рођења. И запиташе га ученици Његови говорећи: - Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори – Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему“.
Тако су се и кроз смрт Ксенијиног мужа Андреја Фјодоровича „јавила дела Божија“. Дошло је време да матушка Ксенија крене на своју провповед и Господ је призвао Себи њеног супруга. Одазивала се само на име Андреј, показујући и тиме да је завршен пређашњи живот и почиње нови, називајући се покојном потврдила је своју смрт за свет, лишила се свега што дефинише положај човека у друштву – звања, имовине, разума, имена па чак и пола. За живота мужа била је без остатка предана њему, после његове смрти без остатка је била предана Богу. Од Бога је добила дар који су задобили многи јуродиви - неосетљивост на хладноћу.
На својим честим путовањима у Русију (боравио сам у Русији око тридесетак пута), посетио сам многе велике руске православне светиње. Велике светиње увек посећује велики број верујућег народа, међутим, јединствен је призор који свакодневно можемо видети испред храмова у којима почивају мошти две руске светитељке – свете Матроне Московске и свете Ксеније Петроградске – ради се о километарским редовима верника који желе да се поклоне моштима ових светитељки. Поред блажене Ксеније Петроград има још два велика светитеља, заштитника царске престонице – светог Александра Невског и светог Јована Кронштатског. Више пута сам се поклањао моштима тих светитеља, у Александро-Невској лаври и ноћивао и хранио се десетак дана али таква слика са километарским редовима и када се не ради о празничним данима, видљива је само испред капеле блажене Ксеније на Смоленском гробљу у Петрограду.
Морам рећи да сам приликом своја два путовања у Петроград носио запечаћена писма са прилозима и предавао у капелу блажене Ксеније, у малу продавничицу унутар капеле. Моји пријатељи који нису имали тада решено стамбено питање у Београду замолили су ме да предам та писма у капелу са моштима блажене Ксеније. Као посебну благодат памтим да сам приликом једне од те две предаје писама из Србије, добио благослов тамошњег свештеника да поред гроба светитељке прочитам Акатист блаженој Ксенији. (Надам се да се браћа неће љутити и ако поменем њихова имена, ради се о брату Радету Тошовићу и брату Радету Шалипуровићу). Не желим из овога да извлачим никакве сигурне закључке али ми је познато да недуго после тога ти људи више нису били подстанари него су решили своје стамбено питање.
Последњи пут сам посетио капелу блажене Ксеније у Петрограду у јуну месецу 2023. године са мојим пријатељем, познатим србским православним мајстором фотографије Мишом Бранковићем. Тада сам за братију из братства окупљеног око цркве свете Петке у Сурчину купио књигу „Всея России молитвеница“, пошто је владика Сремски Василије благословио изградњу капеле светој Ксенији на православном гробљу у Сурчину. Када сам поменуо брата Мишу Бранковића, да кажем да је он са једном групом србских поклоника ове године баш 6. фебруара на дан блажене Ксеније, у присуству Митрополита Варсонуфија поклонио капели блажене Ксеније велику икону Млекопитатељицу, поклон православног удружења „Авва“ чији је председник управо брат Миша.
Само ових неколико мојих личних сведочанстава говоре нам да је света Ксенија и међу Србадијом изузетно поштована светитељка. Наравно да се икона блажене Ксеније освештана на гробу са њеним моштима у њеној капели, налази на мом кућном иконостасу.
Света блажена Ксенијо, моли Бога за нас!
Фото галерија: Снимак екрана са сајта РЕЛИГИЈА.РС
