Ранко Гојковић
Православни људи не могу више и не смеју затварати очи пред очигледним чињеницама страшне апостазије која је у ХХ веку обузела Васељенску Патријаршију. За боље познаваоце црквене историје није непознато кокетирање Фанара са многим јересима и пре ХХ века, али би се увек нашао неко попут Марка Ефеског који би стао у одбрану Светоотачког Православља од заблуделих првосвештеника са Фанара. Али од момента преласка Фанара на папски календар, ова апостазија добија размере епидемије. У овом огледу укратко ћемо се задржати на три личности, три Васељенска Патриајрха који су својом делатношћу уистину представљали ударне песнице у сатанском пројекту покушаја разбијања Православља. У три наставка биће говора о три главна разбијача православног јединства у ХХ и ХХI веку – о Патријарху Мелетију IV Метаксакису, Атинагори I Спајроуу и актуелном Васељенском Патријарху Вартоломеју I Архондонису.
† † †
Пре преласка на саму личност Патријарха Мелетија IV Метаксакиса, да кажемо неколико речи о календарском питању и том несрећном догађају, преласку на нови календар.
Почетком IV века Александријска Пасхалија је представљала одличан инструмент којим је био усклађен соларни и лунарни астрономски циклус, као и недељни циклус. На основу тога у шестом веку (532. године) састављен је потпуни циклус прославе Васкрса и покретних црквених празника повезаних са Васкрсењем Христовим. Тај циклус је директно повезан са јулијанском календарском годином која износи 365 и 1/4 дана. Тај циклус се распада ако јулијанску заменимо грегоријанском годином и због тога грегоријански васкршњи циклус и не постоји, некакво израчунавање васкршњег циклуса по грегоријанском календару је најобичнија манипулација приликом које се врше веома сложене исправке традиционалне александријске Пасхалије. А Васкршњи богослужбени циклус или Пасхалија - јесте носећи стуб црквеног литургијског календара.
У ХХ веку наступа својеврсни слом светске историје, три моћне империје, Руска православна, католичка Аустро-Угарска и Отоманска исламска империја нестају са мапе света. Секуларне државе под притисцима Запада почињу да прихватају папин календар. Наравно, Бугарска прва попушта под притисцима, познат је бугарски принцип «приклони се јачем» који је у пуној супротности са србским принципом «приклони се Истини». Потом на нови календар прелазе СССР, па Румунија, затим и Југославија итд. Али важно је истаћи да и руска и бугарска и румунска и србска Црква тада остају верне Јулијанском календару. Тада на сцену ступа Васељенска Патријаршија, пошто је масонерија овладала њеном врхушком.
Недуго по паду монархизма «Трећег Рима», у периоду 1919-1920. године Константинопољ је био под окупацијом Антанте и пошто због страшног прогона РПЦ није била пређашњи предводник Православља, то англосаксонска масонерија промовише Грке у Константинопољу да подигну заставу као предводници Православља.
ГПЦ се побунила против избора Мелетија за Васељенског Патријарха али је Венизелос замолио Енглезе да се умешају и на британском ратном броду масон Мелетије долази на устоличење за Васељенског Патријарха, добивши покровитељство тадашњег британског премијера Лојд-Џорџа. Међутим, само што је масонски Патријарх стигао у Константинопољ на енглеском ратном броду, присталице Кемала Ататурка су окупирале град и почиње депортација Грка из Мале Азије. Турци траже прогон свих Грка и самог Патријарха али енглеска дипломатија притиска Турке схватајући значај тога да у Константинопољу имају свог вазала у виду Васељенског Патријарха.
Такозвано општеправославно саветовање 1923. године у Константинопољу завршено је скандалом у коме су Турци претукли Патријарха Мелетија, па од тог момента Васељенски Патријарси постају двоструке слуге – и англосаксонске масонерије и турских власти у Стамболу. Тако при Патријарху Мелетију (Метаксакису) 1922-1923. године, Васељенска Патријаршија доноси две одлуке које представљју тешку издају Православља – признање англиканске хиротоније и увођење новог календара.
После тог саветовања Грчка постаје прва држава у свету у којој је папин календар поред државе прихватила и Црква. У марту 1924. године Константинопољска и Кипарска Православна Црква званично прихватају папин календар. Уследила је ланчана реакција, сви грчки Патријархати прелазе на нови календар.
Најочигледнија чињеница потпуне контроле англосаксонаца над Фанарима огледа се у тужној епизоди Александријске Православне Цркве. Наиме, друга по значају и ауторитету Александријска Црква у време Мелетија имала је за поглавара великог првојерарха Фотија (1900-1925) који се одлучно супротставио његовим реформама. После смрти Фотија на његово место Енглези постављају никог другог него самог Мелетија кога су Турци протерали. Нама добро познати цинизам Енглеза.
Наравно да је отпадник Мелетије одмах и у Александријској Цркви увео папски календар. (Да будемо прецизни, у темеље новог календара није стављен грегоријански календар већ разрађени календар нашег научника Милутина Миланковића јер је грегоријански календар осуђен у XVIII веку од стране Сабора Источних Патријарха и само је Финска Православна Црква у потпуности прихватила Грегоријански календар. Али суштински, то представља велики пад свих Цркви које су прешле на нови календар, Миланковићев календар се до 2800. године у потпуности подудара са Грегоријанским).
Тај исти Мелетије је био одлучен од стране Грчке Православне Цркве!
Наиме, на амерички континент су Православље пренели Руси и Америчка Православна Црква је пре несрећне револуције 1917. године била под омофором РПЦ. Наравно да је њено богатство одмах запало за око масонерији и по нестанку православне Русије са политичке сцене, Грци су приграбили у своје руке руковођење Америчком Православном Црквом. У почетку је ту улогу преузела грчка Православна Црква али је 1918. године масон Мелетије уз помоћ свог пријатеља из масонских редова, грчког премијера Венизелоса, постао првојерарх Грчке Православне Цркве. Међутим, са сменом Венизелоса са власти и Мелетија склањају са његове катедре првојерарха ГПЦ. Он одлази у САД и тамо са својим масонским пријатељима ствара Америчку архиепископију, масони га промовишу у Васељенског Патријарха и он проглашава САД дијецезом Константинопоља. Тако је главна финансијска база ГПЦ отишла Фанарима. Грци су покушали да се томе супротставе, али као и више пута у историји, грчка црквена јерархија сагиње леђа пред световном силом.
Тако је Црквени суд ГПЦ у Атини (заседао од 22 до 29. децембра 1921. године) донео одлуку о лишавању Мелетија Метакскиса архијерејског чина и наложио његово доживотно затварање у једном од грчких манастира. Не треба пуно памети да се схвати да је масонерија јача од Црквеног суда ГПЦ и већ у септембру 1922. године ГПЦ анулира пресуду свог суда. Понижење није на томе завршено, масонерија је Мелетија, као што је изнад истакнуто, прогурала и на место Васељенског Патријарха.
Захваљујући Васељенској Патријаршији и Патријарху Мелетију IV Метаксакису данас имамо страшну поделу у Православљу. Иако све Цркве прате древну Пасхалију, изван Пасхалије имамо сулуду поделу. Тако један део Православних Цркви празнује Божић 25. децембра по грегоријанском календару, а други део празнује Христово Рождество 7. јануара по том календару. Код нас је још уобичајено да прославу 25. децембра називамо католичким Божићем, иако тада Божић прослављају и Грци и Бугари и Румуни и остали који прихватише папин новотарски календар.
На потпуни идиотизам и непотребност преласка на нови календар указује нам следећа парадокслана чињеница – Православне Цркве које су прешле на папски календар непокретне празнике прослављају заједно са папистима, а покретне празнике празнују са Православнима који су остали верни Светоотачком календару.
Неколико речи и о односу Патријарха Мелетија према РПЦ у то смутно време када су обновљенци подржани троцкистима покушали свргавање Свјатејшег Патријарха Тихона. Константинопољски Патријархат је у његово време званично осудио прогон хришћана у Малој Азији и Русији али он се активно супротстављао утицају РПЦ на Истоку и у време његовог боравка на Константинопољској катедри отргнуто је неколико епархија од РПЦ. Избор новог Варшавског Митрополита од стране Патријарха Тихона Мелетије је назвао самовољом. Мелетије је покушао да искористи смутњу у РПЦ коју су иницирали обновљенци под патронатом Троцког. Бољшевички органи добили су тајну информацију о спремности Мелетија да учествује у смењивању Патријарха Тихона.[1] Почетком 1923. године Мелетије је покушао да мешетари преко посредних контаката са једним од предводника обновљенског раскола тзв. «митрополитом Одеским» Евдокимом (Мешћерским), међутим, када су обновљенци почели такозвано «суђење» Патриајрху Тихону, Синод Константинопољске Патријаршије је издао званично саопштење да одустаје од учешћа на суђењу Патријарху Тихону. Шта је био узрок томе тешко је рећи, могуће да су масони имали информације да не подржавају сви бољшевици линију Троцког по питању свргавања Тихона и довођења обновљенаца на чело РПЦ, па су наредили Мелетију да одустане од подршке обновљенцима.
Мешетарење масона Мелетија проузроковало је много подела и потреса и раскола, поготово у окриљу «грчких Цркви». Жалосна ситуација у којој уместо Православног Сабора англосаксонска масонерија бира Васељенског Патријарха није могла ни донети другачије плодове од настављања отпадништва које је посебно красило Атинагору I и актуелног Васељенског Патријарха Вартоломеја I.
О томе опширније у наредним наставцима овог кратког серијала о отпадништву Васељенских Патријарха новијег времена.
[1] Видети ОВДЕ (Иванов С. Н. Хронология обновленческого «переворота» в Рус. Церкви по новым архивным док-там // Вестн. ПСТГУ. Сер. 2: История. История РПЦ. 2014. Вып. 3(58). С. 58-59).
