Ранко Гојковић
Трибина под овим називом одржана је у петак 9. фебруара текуће године у сали парохијског дома цркве свете Петке у Сурчину. О светом Јовану Владимиру говорио је отац Јован Пламенац, о Владимиру Крститељу Русије говорио је Ваш покорни слуга, писац ових редова. Било је привилегија налазити се у сали храма свете Петке у Сурчину те вечери. Наравно, не због мога излагања, него због излагања оца Јована. Покушаћу да изнесем најважније личне утиске.
Прва помисао, тачније први закључак који се могао донети још током излагања оца Јована, била је свест о томе како Господ преко благочестивих људи јача и пројављује у верном народу култ неког Свог угодника. И заиста, упијајући причу о житију светог србског краља, првог светитеља-владара србског, немогуће је не осетити танане нити Промисли које у верном народу јачају његов култ, прво кроз оца Бошка Фемића (неизбирисиво сећање остаје на очеву причу о Крсном ходу до зграде општине Бар, кад је верни народ са својим парохом тражио земљиште за изградњу храма), па потом тада новинара а данас протојереја оца Јована и његових неколико пријатеља, затим археолога Младена Загарчанина, најбољег ученика великог србског археолога Ђорђа Јанковића и на крају самог митрополита Амфилохија Радовића…
Зар је могло бити без улоге Промисли, да сада већ давне 1991. године, тада новинар Јован Пламенац пронађе кивот са моштима светог Јована Владимира у цркви свете Марије у Елбасану? Уз мноштво слика које су приказиване путем пројектора у сали парохијском дома у Сурчину и праћене образлагањем оца Јована, присутни су имали утисак да присуствују својеврсном визуелном летопису житија светог краља Јована Владимира.
Тако сазнајемо да и на другим местима има делова моштију светог краља, да се светитељева карлица налази у музеју у Берату, једна подлактица у цркви Светог Николе болничког у Охриду, друга подлактица свеца налази се, заједно са дијелом моштију Светог Козме Етолског, у кивоту у Благовјештењском храму у Тирани…
Сазнали смо да је лобања украдена још док су мошти биле у Елбасану пре преноса кивота у Тирану и поново је немогуће не поставити питање – зар је могло без Промисли да се деси да отац Јован, још увек мирјанин, на путу за Хиландар у манастиру Зограф открије лобању светог Јована Владимира? Касније отац наставља да истражује све што је везано за име великог светитеља (наравно да нас то већ не чуди), па тако сазнаје да се један део лобање налази и у манастиру светог Јована Рилског у Бугарској, а мање честице моштију налазе се и у појединим приватним становима.
Чини се да после оваквих животних искустава везаних за светитеља чије име носи, Промисао није могла оставити оца Јована као мирјанина и слава Богу на томе. Од откривања моштију светитеља, као да живот оца Јована и његове породице тече по већ одређеној стази. Отац нам је причао и о крштењу деце на Румији још пре него што се тамо вратила црква, причао је о пророштву повратка цркве на Румију…
А као украс како целе приче о узрастању култа светог Јована Владимира међу Србадијом, послужила је серија фотографија можда најлепшег храма у Црној Гори, велелепног храма светог Јована Владимира у Бару.
Ето како Господ не дозвољава да се, бар по местима куда су ходиле свете стопе Његовог угодника краља Јована Владимира, не само не угаси сећање на овог великог христољубивог владара, него уздиже његов култ у народу до те мере да је њему посвећен један од најлепших храмова изграђених у трећем миленијуму хришћанства.
† † †
На почетку свог излагања истакао сам да је седам недеља делило упокојење двојице великих Владимира, светитеља и владара србског и руског рода христољубивог о којима смо то вече говорили. Нисам могао да не укажем на чувено отворено писмо председнику Скупштине Црне Горе Ранку Кривокапићу и пастирску одлучност оца Јована у одбрани светиње која њему може да служи на част, а пастирима на поуку.
Као што у приказу излагања оца Јована нисам могао да не укажем на улогу Промисли у јачању култа овог светитеља, тако ни моје излагање о светом Владимиру Крститељу Русије по природи ствари није могло заобићи улогу Промисли и у самом Крштењу Русије као таквом, и у животу самог Владимира Крститеља.
Указао сам на речи светог србског владике Николаја да је свети кнез Владимир поставио четвероугаони камен темељац за величанствену палату хиљадугодишње руске вере, руске нације, руске државе и руске културе. Додао бих да се нешто слично код нас може рећи за Светог Саву који је поставио камен темељац наше вере, нације, државе и културе. Кажу да нема боље препоруке за неки лек, од излеченог болесника. Само је истинска вера Христова могла од Владимира вука створити Владимира јагње. Такав преображај и све оно што је касније Света Русија значила за свету веру Православну и за људску цивилизацију као такву, покретање целог једног континента у одбрану правоверја, не би било могуће без Промисли Господње.
Пошто сам управо завршио рад на „Слову о закону и благодати“ Митрополита Кијевског Илариона (први етнички Рус на Кијевској катедри, у време Јарослава Мудрог, сина Владимира Крститеља), ремек-делу древне руске књижевности, нисам могао не осврнути се на то изузетно дело у чијем саставу се налази и Похвала Владимиру, као својеврсни предлог за канонизацију.
Излагање сам завршио генијалним поређењем седам периода историје Русије са седам Светих Тајни у хришћанству које је изложио наш свети владика Николај у једном тексту о Владимиру Крститељу. Седми период владика пореди са Светом Тајном Рукоположења, где ће руски народ пред крај историје постати „свештени народ и биће као јутарња звезда међу народима, красное солнишко међу племенима земним“. То ће управо бити она „нова реч“ о којој је говорио Достојевски на Пушкиновом гробу, реч коју ће руски народ рећи човечанству.
И као што је својим крштењем под светим кнезом Владимиром Русија спасила тадашње посустало хришћанство и Перуна бацила у Дњепар, тако ће, даће драги Бог, мучеништвом крштена и освештана Света Русија побацати и све савремене идоле који су хтели да је задаве…
На крају у своје име и у име оца Јована желео бих да од срца заблагодарим нашим гостољубивим домаћинима, од управе храма до верујућих и веома активних парохијана, на братској љубави и предивном дружењу које је настављено и после предавања…
