gojkovich ranko 2018 200 autoНапомена уредника: Од 15 до 28. јула 2018. године, на позив владике Саватија и по благослову Његове Светости Патријарха Иринеја и јеромонаха Симеона, игумана манастира Рукумија, са братом сам учествовао у великом Крсном ходу у Јекатеринбургу на стогодишњицу цареубиства. Потом смо десет дана обилазили многа места и светиње епархије Тарске и на дан Тројеручице свечано смо предали икону Тројеручицу епископу Саватију, поклон манастира Рукумија новоотвореном подворју Никољског манастира у маленом сибирском градићу Саргатское. За Руску Народну Линију пишем на руском језику опширан извештај о овом поклоничком путу, а "посрбљена" верзија ће се публиковати на нашем порталу. Пред Вама је први, уводни део тог Дневника...

 

 

На дар Тарској епархији предата је копија иконе Мајке Божије «Тројеручице»…

 

По благослову Патријарха Србског Иринеја, председник  «Руског сабрања у Србији» и генерални секретар „Свесрпског словенског покрета» Ранко Гојковић и његов брат Славко Гојковић су 25. јула текуће године предали епископу Тарском и Тјукалинском Саватију на дар копију иконе Мајке Божије «Троеручице», коју је Тарској епархији поклонио у Србији познати духовник игуман манастира Рукумија јеромонах Симеон. Тој свечаности претходило је поклоничко путовање браће Гојковић по Уралу и Сибиру, које је почело у Јекатеринбургу. Сада пажњи читалаца нудимо текст Ранка Гојковића, у коме он објашњава околности доласка иконе «Тројеручице» у Русију, а ускоро ћемо публиковати и његов својеврсни поклонички дневник…

 *           *           *
 
54249
Браћа Гојковићи с иконом
 
54250
Предаја иконе Мајке Божије «Тројеручице» епископу Саватију
 

Везе Србије са Русијом, у том смислу и са Сибиром, нису настале јуче. Но, оно што је најважније, те везе је учвршћивала Сама Пресвета Богородица са великим светитељима српске и руске земље. Тако је велики српски просветитељ Свети Сава чврстим везама повезао српску духовност са руском. Још у 18. веку знаменити Србин који је ушао у руску историју, сарадник Петра Великог, гроф Сава Владиславић је у далеком Забајкалју учврстио култ свог небесног покровитеља – Светог Саве Српског. Нећемо набрајати грандиозне заслује тог великог државног делатника, само ћемо поменути да је у далекој Бурјатији као шеф руског посланства основао читав град и назвао га Тројицко – Савск где је и потписао познати државни споразум са Кином којим је утврђена граница између Русије и њеног далекоисточног суседа. Град је тако назван у част Живоначалне Тројице и Светог Саве Српског. Касније је град постао веома значајан центар (данас је то град Кјахта у Бурјатији), који је неформално назван источна Венеција, а Сава Владиславић је постројио храм са два олтара – посвећена Светој Тројици и Светом Сави Српском, који се у наше време обнавља.

Икона „Тројеручица“ посебно је поштована у Србији, пошто је повезана са именом Светог Саве Српског коме су је поклонили на Светој земљи. Подсећамо на историју те чудотворне иконе која у Русији и није тако позната као у Србији и на Светој гори. Посебно поштовање иконе почело је у 8. веку када је разбеснели калиф наредио да се одсече шака десне руке оклеветаном преподобном Јовану Дамаскину. Јован је заспао после срчане молитве са сузама пред иконом Божије Мајке и одсечена рука прислоњена уз рану и обмотана марамом на чудесан начин је била исцељена. У виђењу током сна њему се јавила Мајка Божија и рекла: „Ти си исцељен, ради приљежно том руком“. Пробудивши се, Јован Дамаскин је своју благодарност према дивној Исцелитељици излио у прелепој песми „Због тебе се радује Благодатна свака твар…“. Касније, у знак захвалности на тај догађај преподобни је приложио икони руку изливену од сребра. У част тог догађаја, у иконографији је настао лик Богородице „Тројеручице“.

Икона се налазила у обитељи преподобног Саве Освећеног до 13. века, када је предата другом Светом Сави, Архиепископу Српском. Приликом налета Агарјана на Србију, православни Срби желећи да сачувају икону, ставили су је на магарца и пустили га без пратње. Са драгоценим товаром магарац је сам дошао до Свете горе и зауставио се испред врата Хиландарског манастира. Хиландарски монаси су примили икону као велики дар, а на месту где се магарац зауставио и пао мртав, од тада се сваке године на тај дан врши Крсни ход.

Треба рећи да се оригинална икона до дан данас чува у српском манастиру на Светој гори, а копија коју је поклонио игуман Симеон из манастира Рукумија такође је освештана на Светој гори код оригиналне иконе „Тројеручице“.

На броду „Атаман Ермак кнез сибирски“ је та икона са другим светињама 2016. године прешла Крсни ход по реци Иртиш, дуг 1800 км. Тада су поклоници, оренбуршки козаци заједно са групом Срба обишли више од 30 села око Омска,  а потом су пешке и аутомобилом прешли по Тарској епархији још 4000 км и посетили 67 парохија. Чудотворна икона се толико свидела локалним становницима, да су Срби одлучили да ту икону поклоне Сибирцима.

Аутор овог текста и његов брат Славко заједно са козачким атаманом оренбуршких козака Константином Криловим пронели су ту икону у великом Царском Крсном Ходу у Јекатеринбургу у ноћи стогодишњице цареубиства, а следећег дана икона је била у Крсном ходу у Алапајевску. Потом смо посетили места повезана са Крсним путем Светих Царских Мученика, боравивши у Тјумену, Тобољску, Љубину. Такође смо посетили заставу Ермака на обали Иртиша, Уст – Ишим, Тевриз, Уст – Шиш, Ново Јагодњеје, Тару, Бољшеречје,  пред крај поклоништва 24. јула уочи дана иконе Пресвете Богородице Тројеручице стигли смо у Саргадку.

Мислим да ће бити интересантно у виду дневника изложити то српско – руско поклоништво по сибирској земљи које је протицало по благослову српског Патријарха Иринеја, Епископа Тарског и Тјукалинског Саватија, јеромонаха Симеона и под покровитељством иконе Мајке Божије „Тројеручице“, Светог Саве Српског, Светог Цара Николаја и Светих Царских Мученика, чију смо заштиту, благодат и бригу осећали све време путовања. О везама Светог Саве Српског са руским светом већ сам раније писао на нашем порталу. О икони „Тројеручици“ такође смо говорили у овом тексту као и о вези Светог Цара Николаја са Србима и његовог поштовања од стране српског народа. О томе су пишући о „царским данима у Србији“ писали и главни уредник РНЛ Анаталиј Степанов, протођакон Владимир Василик и Павел Тихомиров. Ипак, пре него што почнемо поклонички дневник, хтео бих нешто рећи о свом односу према Цару Николају Другом.

Љубав верујућих Срба према Цару Николају је добро позната и због тога није чудо што су у две српске престонице, Београду и Бањалуци, подигнути споменици Господару, достојни сећања на његову мученичку жртву. Споменик Цару Николају у Београду заједно су освештала два патријарха, српски и руски – Иринеј и Кирил. Природно да и Ваш покорни слуга као председник монархистичне организације „Руско Сабрање у Србији“ спада у искрене поштоваоце Цара Николаја…

Прошле године сам имао прилику да у Србији „ратујем“ против срамног филма Матилда и као уздарје за љубав, Царски Мученици су ме „позвали“ да посетим Јекатеринбург и Ганину јаму. А у Алапајевску, у манастиру где је мученички скончала Велика кнегиња Јелисавета, игуманија Смарагда ми је поклонила књигу „Цар и Русија“, написавши у посвети „српском народу на поклон“. По повратку у Србију, ја сам одмах почео да радим на књизи „Свети Цар“ и њена презентација је одржана већ у мају месецу текуће године за време поменутих Царских дана у Србији. Позив епископа Саватија и благослов српског Патријарха за учешће у Крсном ходу 17. јула у Јекатеринбургу, као и предају „Тројеручице“ Тарској епархији, ја сам схватио као још једно заступништво Светих Царских Мученика.

Заиста, све што човек чини у славу Христову и његових светитеља, наилази на вишеструки отклик од стране небеса.

Свети Царски Мученици молите Бога за нас…

Наставак следи…

http://ruskline.ru/news_rl/2018/08/01/duhovnye_svyazi_serbii_s_sibiryu_ukreplyayutsya/

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com