Ранко Гојковић
Текст који нудимо Вашој пажњи представља "посрбљену" варијанту текста написаног за наш братски сајт у Русији - Руску Народну Линију...
О празновању „Дана руских добровољаца“ у Србији и Републици Српској…
Назив овог текста истовремено је и наслов нове књиге Бориса Земцова „Мой балканский рубеж“ на српском језику, са којом су се ових дана упознали српски читаоци (у преводу Вашег покорног слуге).
Пробаћу да образложим мотиве да наслов књиге на српском буде „Руси нису издали“.
Током векова међу Србима се чува најтоплији однос према Русији и руском народу, међутим, западна пропаганда је ипак успела да одгаји један слој становништва који данас поставља идиотско питање – а када су нама Руси помогли?
Наравно, такво питање представља чисту манипулацију, но, многи људи у Русији не схватају колико енергије и новца улаже Запад, како би растворио Србе да се слију у „западну цивилизацију“. Нови милиони евра улажу се у борбу против „српског национализма“ и „злокобног утицаја Русије“, а ресурси српских патриота су веома, веома скромни. Пре годину дана затворен је последњи патриотски портал „Фонд Стратешке Културе“ на српском језику, који се уз финансијску помоћ из Русије, колико је то било могућно у неравноправним условима, одупирао моћној прозападној пропагандној машинерији.
Ваш покорни слуга од тада нема сталног запослења. Но, то не значи да треба прекрстити руке и ништа не предузимати по питању супротстављања прозападној и антируској пропаганди. И овакви догађаји, овакве књиге, представљају ту врсту рада…
Руски добровољци у у последњим ратовима на просторима бивше Југославије, самом чињеницом свог постојања зачепљују уста тим пропагандистима у Србији који постављају уистину идиотско питање – „а када су нам то Руси помогли?“.
Са друге стране, не једном у Русији сам имао прилику да од верујућих руских људи слушам овакве речи: „Ми смо вас издали 1999. године“. Наравно, мисле на то што Јељцинова Русија није помогла Србији у време бомбардовања од стране савремених НАТО нациста. Међутим, српске патриоте знају да је режим Бориса Јељцина једно, а руски народ нешто сасвим друго.
Због тога ће овакав назив књиге бити утеха и за руску браћу која се осећају кривим због тешке судбине Срба…
Ових дана се у Србији и Републици Српској доста говорило о руским добровољцима – већ традиционално у Вишеграду се 12. априла обележава „Дан руских добровољаца“. Такву одлуку пре неколико година донела је влада Републике Српске. На тај догађај традиционално стиже и један број руских добровољаца. У оквирима тог њиховог доласка и лично сам учествовао у неколико изузетних догађаја. Одмах по доласку у српску престоницу, 10. априла текуће године, директно са аеродрома – заједно са руским ратним ветеранима Борисом Земцовом и Александром Кравченком и пријатељима из друштва „Српско-руски Завет“ – пожурили смо на гроб изненада преминулог руског добровољца Сергеја Сухарева, који је пар дана пре тога био сахрањен на гробљу у Болечу.
Исте вечери у сали „Удружења књижевника Србије“ одржана је презентација поменуте књиге „Руси нису издали“ руског добровољца Бориса Земцова. Уз помоћ пријатеља из друштва „Ћирилице“, благослов оца Михаила, вече су улепшали својим песмама и рецитацијама Љуба Манасијевић, Драгиша Симић и Александра Бољановић.
Промоција књиге одржана је и следећег дана, овај пут у Републици Српској, у Вишеграду, граду у коме је Борис ратовао 1993. године као добровољац… На промоцији књиге у Вишеграду говорио је и Саша Кравченко, још један руски добровољац, уредник сајта www.srpska.ru .
Датум 12. април постао је празник добровољачког покрета у Републици Српској, тога дана 1993. године се одиграла битка са неравним снагама на врху Заглавак и суседном вису Столице изнад града Вишеграда. Водила се борба између муслиманских бојевика са једне стране и православне војске састављене од Срба и Руса са друге стране. Снаге су биле неравноправне, међутим, упркос надмоћи у људству и техници муслиманских снага, њихов напад није овенчан успехом. Приликом одбијања тог напада погинула су тројица руских добровољаца. У њихову част на брду у центру Вишеграда подигнут је велики руски крст, а на самом гробљу, споменик погинулим руским добровољцима.
Централни догађај тога дана, после парастоса погинулој руској браћи на локалном гробљу у Вишеграду, био је програм припремљен у Дому Културе у Вишеграду. У оквиру тог догађаја, присутни су могли одгледати премијеру руског документарног филма о руским добровољцима „Нема туђих ратова“, који сам имао част да преведем на српски језик, а логистичку подршку за снимање тог филма пружила је организација „Српско-руски Завет“…
Желео бих да изразим захвалност организаторима тог догађаја не само због одличне организације, него и због чињенице да сам лично био удостојен части да у друштву са издавачем књиге и учесницима те легендарне битке Борисом Земцовом и Сашом Кравченком, посетим врг Заглавак, место поменуте битке. Организатори су нам обезбедили теренско возило и возача како би посетили место где се пролила крв руске браће…
На месту где је погинуо Константин Богословски (који је тада имао свега 21 годину) његови ратни другови су направили крст од граната, на који сам причврстио пластифицирану иконицу „Свете Тројице“ Андреја Рубљова. Вјечнаја памјат Константину и свим руским херојима који су своје животе положили за српску слободу…
По повратку из Републике Српске у Србију, 13. априла 2019. године, заједно са Борисом Земцовом и на његову молбу, посећујемо манастир Рукумија. Већ је то постала лепа традиција – многи познати руски пријатељи већ су у мом друштву посећивали великог српског молитвеника, игумана Симеона…
Следећег дана, 14. априла, после Свете Литургије у манастиру Сланци, пред око три стотине душа, одржано је предавање о феномену руских добровољаца, на коме су говорили Борис Земцов и моја маленкост. Све су то били догађаји који се дуго, дуго памте.
У својој беседи, Борис је истакао да, без обзира на тешкоће, ми не смемо упадати у грех очајања, него радити свој патриотски посао и уз Божију помоћ – победа ће бити наша. У свом наступу ја сам говорио о невероватној реци руских добровољаца који су са генералом Черњајевим стигли у Србију како би се борили за ослобођење Срба од турског ропства, у ратовима 1875-1878. године. Руски народ је тада на делу показао да је Русија заиста Трећи Рим, заштитник православних хришћана.
Своје речи илустровао сам речима великог руског светитеља Теофана Затворника, чијим цитатом сам и завршио свој наступ: „…И одушевљење које нас је обузело, зар то није Божије дејство? И схватајући то, зар нисмо дужни истовремено сватити да нам тим дејством Бог говори – поручујем вам да ослободите ове страдалнике? Можемо ли се на то оглушити? Можемо. Бог никога не приморава. Но, да ли ћемо ми бити без кривице не узимајући у обзир те Божије поруке? Бог ће и без нас наћи извршитеље Његове воље. А нама ће остати срамота, ако не и нешто горе. Онај који оставља брата, у одсудном моменту ће и сам бити остављен. Тако да овакве мисли воде до директног закључка: хтела не хтела, ступај у бој Русијо Православна!…“.
Народ који има овакве духовне вође, није могуће победити.
Уверен сам да је мој руски брат Борис Земцов у праву – и у савремени искушењима наших народа – победа ће бити на нашој страни…
Превод са руског: Руска Народна Линија
