Ранко Гојковић
Напомена: Поштовани читаоци, у недељу 6. октобра у парохијском дому храма светог архангела Гаврила у Београду, у организацији омладинског братства тог храма, одржана је трибина «Црквено и политичко у расту човека» у којој су учествовали јереј Милан Главашевић, мр Душан Илић и уредник Саборника Ранко Гојковић. Јереј Милан Главашевић наступио је са рефератом "Изазов политичког утицаја на верујућег човека и његову црквеност", док је магистар Душан Илић изложио реферат на тему "Улога Цркве у одбрани политичке воље на примеру Крваве Литије 1937 и Литија у Црној Гори 2020. године". Вашој пажњи нудимо писани реферат «Литијски покрет у Београду и борба за његов црквени карактер» уредника «Саборника», који на трибини није прочитан него је у живој речи изнета суштина написаног...
† † †
Наш народ је у «елитним вековима србске историје» (немањићки период и период србске деспотовине) имао и живео величанственим искуством симфоније световне и духовне власти. До данашњег дана то величанствено наслеђе попуњава бројност становништва велике србске државе на Небесима – Небеске Србије (браћа Руси своју небеску државу зову Свјатаја Рус – Света Русија).
Да би млади српски нараштаји могли изабрати праве орјентире и уопште опстати у овом времену када “западни хуманисти са бичем у руци” (израз П. Д. Кијука) после последњег геноцида над Србима од 24. марта до 10. јуна 1999. године, настављају са кажњавањем Срба до њиховог потпуног или уништења или преумљења, они морају познавати своју историју, не као пуки збир некаквих фактографских чињеница, већ као духовни садржај због којег су се надимале груди и снажиле мишице у непрекидној борби за Крст Часни и слободну златну, током векова крстоносне српске историје. Пре свега, да на прави начин схвате Његошеве речи, да “над свом овом грдном мјешавином, опет умна Сила торжествује”. А то торжество умне Силе није ништа друго него Промисао Господња о човеку, јер Творац човеков је свакако и Творац историје.
Светлост Истине Христове која је посебно после величанствене мисије Светог Саве и стварања наше Цркве проникнула у милионе српских срца и обасјала српску земљу непролазном светлошћу и светошћу, доживела је и материјално оваплоћење у многобројним немањићким светињама, летописима, епским песмама, народним бајкама, српском хришћанском фолклору, Крсној Слави… – свему ономе што једним устима и једним срцем слави Христа у роду српскоме, а што је обухваћено једним именом - Светосављем. Свети Сава је својом христоликом душом, својом величанственом мисијом, толико проникнуо у будућност, да је определио судбину свог народа дo краја његовог овоземаљског битисања.
Наши свети и државни и црквени владари из тих елитних векова наше историје нису били заточници ни цезаропапизма ни папоцентризма и глава Цркве није посезала за световном влашћу у држави, нити је држава владала Црквом ни у области догмата, ни обреда, ни Тајинстава или организације Цркве. Држава је само тражила верност отаџбини и поштовање општих закона. Црква учи и саветује, по неопходности и разобличава, држава влада, суди и ратује. У идеалу - свештеник и владар, и монах и војник – саслужитељи су дела Божијег на земљи, суваспитачи националне душе народа.
На жалост, после ослобођења Срба од Турака, нестало је те симфоније световне и црквене власти код Срба, нестало је Светосавља као државне идеологије, као Православља србског стила и искуства. После ослобођења од Турака, уместо охристовљене светосавске просвете Немањића, која је културно-просветну и државну моћ Србије довела до непоновљивих висина, српска држава Обреновића и Карађорђевића уводи нову врсту просвете, потпуно страну српском православном светосавском духу и долази до, за Србе катастрофалног сукоба Цркве и школе (владика Николај каже да је 70 година после Косова требало Турцима за физичко поробљавање Србадије, а да је требало 70 година после Карађорђа за њихово духовно поробљавање од стране Запада).
Жалосни плодови рационалистичко-хуманистичког и материјалистичког духа који су убачени међу Србадију са Запада данас су видљиви на “дегенерисаним човечуљцима” (израз Јустина Ћелијског), “другосрбијанцима”, заговорницима “европских вредности” и содомске “културе” Запада. И док је у Светосављу Христос био Алфа и Омега, та стваралачка, животворна, промислитељска сила, која је све осмишљавала - у рационалистичкој доситејевштини та сила је скучени и огреховљени људски рационалистички ум, што Јустин Ћелијски назива “лакомисленом вером у свемоћ хуманистичке науке”. Тако и српска просвета прихвата све гадости дегенерисане европске “просвећености”, која обзнањује да је човек постао од мајмуна. Дестине хиљада тона убојних средстава бачених на народ Светог Саве, углавном са осиромашеним уранијумом, сведоче нам да је европски човек изједначио себе са животињом и по моралу, а не само по пореклу. Они који су то духовно зреније изгубили, својствено је елементарно несналажење у елементарним стварима, приликом тумачења историје Срба, јер су васпитавани на рационализму, а не на Светосављу.
После овог кратког искорака у «елитне векове србске историје», неопходно је младим људима предочити, најбоље делом и личном примером, да је вера, исповедање и Црква уопште, ствар унутрашње духовне потребе, добровољна и слободна. Вера не трпи принуду, «обавезна вера» ће породити само лицемерје. Безбожницима се може и треба бранити сејање саблазни, али не и лишавање других, људских и грађанских права.
И ту долазимо до Евросодома и Литијског покрета. Литијски покрет није настао да би се изнудила од државног поретка забрана нечијих права или да би се наметала вера, вера се не намеће силом него слободом, православно исповедање вере може бити само неизнуђено и слободно. И ту је принципијелна разлика Цркве од државе. Припадност држави дефинисана је законом - она је обавезна и принудна. Припадност Цркви дефинисана је благодаћу (узгред, тренутно радим на преводу ремек-дела руске древне књижевности – "Слово о закону и благодати" Митрополита Илариона које на величанствен начин разјашњава многа и данас актуелна питања, па и о овој теми о којој пишем). Право решење, по мени, није у извиканој фрази о «одвојености Цркве од државе», него је решење у духовној усаглашености у њиховом служењу. Проблем је што безбожни владари за разлику од дубоко верујућих владара из наше славне историје, своју власт не доживљавају као служење заједничком вишем циљу спасењу душа својих поданика, чега су били свесни наши свети Немањићи, него то виде као прилику за сопствено богаћење. Дакле, у тим елитним вековима и држава и Црква су служиле делу Божијем на земљи – али на различите начине и различитим средствима. Отуда и деоба сфера и органска сагласност циљева и напора, уз обострану независност организација и узајамно непосезање и неупадање у туђу област делатности.
Нажалост, данас се то претворило у злоупотребу поменуте фразе о «одвојености Цркве од државе» где држава не само што престаје да служи делу Божијем на земљи, него чак супротно томе – почиње да служи делу сатанином на земљи. Наравно да у таквој ситуацији када је Црква принуђена да се брани вршећи функцију која јој припада, не може бити ни речи о мешању Цркве у државне послове како безбожници и либерали злобно тумаче залагање Цркве за очување хришћанског морала.
Ако Црква затражи укидање богоборачких и ненаучних теорија у уџбеницима који су под надлежношћу државе, наравно да се овде не ради ни о каквој «теократији» како злобно подмећу содомисти и либерали. Оцрковљени људи су свесни да је држава земно, људско дело и да је добро градити је имајући Бога у срцу али не може због наших људских грешака и грехова стављати на Бога одговорност за наше људске поступке.
Литијски покрет је настао због тешке злоупотребе и обезличавања Цркве од стране безбожне државе, због наметања својих мерила и начина деловања и омаловажавања зова за поучавањем, тако својственог Цркви. Одређене нормалне и потребне субвенције државе према Цркви после комунистичког прогона Цркве, почеле су се злоупотребљавати и представљати као полуга притиска на Цркву. У једној таквој ситуацији са несрећним Еуросодомом како ја називам тај Еуропрајд, Господ је кроз народни нерв пројавио исконску светосавску вољу србског народа да се супротстави наметнутом злу. Верујућа Србадија изашла је у броју незапамћеном од сахране Патријарха Павла, да се супротстави силовању здравог разума и хришћанског морала од стране своје државе (које се, наравно, намеће од стране западних глобалиста).
Усудио бих се изразити наду да је Литијски покрет представљао један здрав медијум који је можда у неким и државним и црквеним главама довео до свести да само спајањем својих снага наша Црква и држава могу достојно да изграде своју земаљску Отаџбину.
Морам рећи да су се организатори Литијског покрета суочавали и суочавају са многим проблемима, нападима, како од савремених неопагана, тако и од стране прелешћених хришћана који су желели да Литије претворе у политичке протесте. Поновићу речи из саопштења организатора, мудре речи које изговори један благочестиви србски монах, састављене од само шест речи, које боље од било каквог писанија објашњавају суштину – ЛИТИЈЕ СУ СИЛА, ПРОТЕСТИ СУ НЕМОЋ. Због ових речи су на организаторе, у великој мери и на мене лично, наишле салве осуда „протестаната“ који су се залагали за бунт, који су заграктали како су организатори узалуд потрошили народну енергију, како нема користи од молитве итд. То су „велеумно“ почели да тврде и неки наши дојучерашњи саборци.
Таквима је најбоље одговорио наш свети златоусти владика Николаја, рекавши да Христос није дизао буне против државне власти у циљу једне времене промене месног значаја, у циљу смене неког владара или династије, дакле, није позивао народ на револт против неке актуелне власти, него је позивао народ на револт против себе па онда против света, позивао је на духовни преображај без кога промена власти ништа не значи. Ако критичари Литијског покрета сматрају да Литије нису пут ка духовном преображају људи, то је њихов проблем, њихово мишљење, лично мислим да је такво мишљење најобичнија прелест. Литије не пролазе само улицама наших градова и села него и кроз срца људи, Литије духовно преображавају људе.
Наводимо кратак цитат светог србског владике Николаја из текста «Црква и револуциона педагогика»:
«Против зла се људи револтирају или из егоистичких или из религијских мотива. Револуција из егоизма појединаца или масе брутална је и краткорочна; револуција на вери основана пак хумана и дуговечна. Наше техничко време, баш зато што је оно једнострано богато само у техничкој култури, потребује више но ма које друго време једну револуцију људи на вери засновану. Не један човек, но цела једна генерација треба да буде спремна за овакву револуцију против зла. Зато пустите, браћо, децу нека приђу Христу, нека се запоје духом Христовим, духом највеличанственије и најбоље револуције против зла. Револуционишите децу своју против зла, и - васпитали сте их. Гле, сви ви желите васпитану децу, а мало их ко од вас васпитава, јер мало ко разуме какав је дух потребан овоме времену. Пресићено је ово време духа техничкога, духа егоистичке револуције, духа млаке хуманости, полу - и полумера и потајног пактирања са злом. Један нов дух потребан је, дух мушке револуције против зла, надахнуте духом Божијим.Овај нови дух мора се унети у васпитање, да би се свет освежио и зло било потиснуто.
Овај нови дух мора се уселити и у куће и у школе, и протерати све нечисте духове, којима се омладина у наше техничко време запаја».
На крају, желим истаћи да је то православно језгро међу организаторима Литија успело да се одбрани од прелешћених људи и да сачува црквени карактер Литија и желим да верујем да ће благодатна радост којом је осењен наш народ на овим Литијама, наставити да се излива и у будућим Литијама и да ће се тај Литијски пламичак претворити у очишћујући благодатни огањ који ће довести до оног дивног краја Небеске Литургије светог србског златоустог владике Николаја:
Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе – АЛИЛУЈА!
