Ранко Гојковић
Напомена аутора: У путопису о свом последњем путовању у Русију (септембар/октобар 2025) поводом „Празника Аксакова“ обећао сам да ћу се потрудити да србску јавност боље упознам са овом великом породицом. Прва прилика се указала кад сам добио позив да путем видеомоста учествујем да конференцији посвећеној Ивану Сергејевићу Аксакову која је одржана у Москви 24.10.2025, у организацији „Фонда словенске писмености и културе“ и „Руске Народне Линије“. Превод на србски мог реферата са тог догађај објављујемо у писаном облику на Саборнику...
† † †
Велико ми је задовољство учествовати на овом форуму јер се још увек налазим под великим утиском са недавног путовања у Русију и учешћа на „Аксаковском празнику“ у Уфи крајем септембра текуће године. Захвалан сам Господу на познанству са великим руским књижевником Михаилом Андрејевићем Чвановим и за предивну књигу „Пора домой“, коју ми је поклонио и коју сам прочитао са огромним интересовањем и задовољством.
После тог путовања у мени се јако учврстило уверење да је моја неопходност и дужност и морални дуг – боље упознати србску јавност са стваралаштвом великих Аксакових (а посебно Ивана Сергејевића Аксакова који је тако много урадио за наш србски православни народ).
Колико је силно волео словенство Иван Сергејевић Аксаков, може се видети и голим оком само на основу наслова многих његових текстова који говоре сами за себе:
Време је да се придружимо бици са новинарством Европе, за себе и за нашу браћу Словене; - Борба Словена против Аустро-Угарске; - Тријумф аустријске неправде на Балканском полуострву; - Духовна сервилност либералне штампе пред Западом у словенском питању; - Аустрија је непријатељ мира између Срба и Бугара, браће по крви, вери и турском ропству; - Одрицањем од Словена, Русија ће престати да буде руска држава; - Донације у корист напаћених Грка и Словена могу бити свенародне; - Словени у Турској суочени су са избором: слобода од јарма по цену католицизма; - Словенско питање је постало горуће питање политике; - Бити на ланцу европске дипломатије је неспојиво са моралним достојанством Русије;
Лично бих издвојио два текста Ивана Аксакова – Уколико Словени желе да остану Словени, морају се одрећи Рима и свих дела његових и текст: Погубност Устава по западноевропском обрасцу за ослобођење Словена.
Када данас читам те текстове, размишљам о томе колико су страдања Срби могли избећи, колико би их данас било више и колико би био бољи њихов геополитички положај, само да су слушали савете великог Ивана Аксакова и делали по њима.
У горе указаном тексту о неопходности одречења Словена од Рима, Иван Аксаков сведочи о томе да римокатолицизам никада није имао матерински, него само маћехински однос према Словенима:
«Нема ништа погубније за истински препород словенске националности од лажне идеје да је националност изнад вере, да је религија само ствар личне савести и да словенски патриоти треба да се према њој односе равнодушно. Тако се, према њиховим схватањима, „националност“ појављује као нека врста спољашњег појма без унутрашњег, духовног садржаја, док се управо у садржају налази сва суштина и снага. Тако се, према њиховим схватањима, „националност“ појављује као нека врста спољашњег појма без унутрашњег, духовног садржаја, док управо у садржају лежи сва суштина и снага. Окренимо се историји: латинизам и православље, као што смо већ више пута рекли, јесу ти историјски и духовни принципи, под чијим утицајем су се разне националности у Западној и Источној Европи кретале, формирале и образовале различитим историјским путевима.
Бити Латин – значи припадати Латинској цркви, имати Рим за духовну Отаџбину, бити у духовном јединству са свим латинским западним светом и до извесне мере придржавати се његових моралних и историјских судбина. Бити православан значи бити у духовном јединству са Источном Црквом, са грчко-словенским светом. Због ове дубоке духовне разлике, европски свет је подељен на две половине, на два света - Исток и Запад. Нису то географски термини, него квалитетни термини који означавају различита просветитељска начела која су постала покретачка снага у историји човечанства. Источни свет је православни словенски свет, чији је Русија представник, коме се придружују и неодољиво привлаче сва словенска племена, чак и она других вера, у којима латинизам још није успео да се дубоко укорени – свет који је оригиналан, са несумњивом гаранцијом велике историјске будућности, свет мрзак Западној Европи.
Мера европске мржње мери се, као што смо већ једном рекли, у сваком словенском племену унутрашњом снагом словенског елемента. Словени, чак и ако су католици, не могу а да себе не сматрају делом источног света: шта год да раде, Запад их неће признати као своје док се не одрекну своје словенске националности. Ако су му православни мрски, онда ни католички Словени нису синови, већ само пасторци Западне Европе, и за њих она још увек није мајка, већ маћеха. Од свих словенских племена, само једно је Запад у потпуности усвојио – то је управо оно племе које је прихватило латинизам у своју плот, крв и душу, које се одрекло словенског братства и постало авангарда латинског Запада против православног словенског света – то је пољско племе. Католицизам га је украо од словенског света - уништио га је, појео му словенску душу (Данас после стравичног србоцида у Првом и Другом светском рату и приликом распада Југославије, ове речи би се у потпуности могле приписати још једном словенском племену, Хрватима - примедба аутора). Ако су друга католичка словенска племена још увек сачувала у себи словенску душу, то је управо зато што им је стран латински фанатизам, зато што се католицизам није поистоветио са њиховом националном суштином, зато што у једном или другом облику, свесно или несвесно, у њима још увек живе традиције православља и изражава се протест њихове духовне словенске природе».
Ове мисли Ивана Аксакова нису изгубиле на актуелности ни данас – пољска русофобија граничи се са неразумношћу, а словачки премијер Фицо показује да су поједина католичка словенска племена и даље задржала у себи словенску душу.
Колико су актуелни многи текстови Ивана Аксаковаи у наше време! Чак и пре Првог и Другог светског рата, распада СССР-а и садашње Специјалне војне операције, овај велики руски мислилац је писао готово пророчки, упозоравајући да Русија нема „партнере“ на Западу, већ само заклете непријатеље. Дана 26. јануара 1868. године, Иван Аксаков је написао:
«...Али, да ли би икада могли да се очекујемо захвалност од Европе за наше искрене услуге европском свету?...
Зар је ово први пут да је наша добродушност, па чак и простодушна ревност за њене интересе, узвраћена дрском неблагодарношћу? Уместо захвалности за наша добра дела, добијамо осветољубивост. На добро које смо учинили Европи узвраћа нам се злом - суочимо се са историјом. У оваквом ставу Запада према Русији, барем за нас, који пишемо ове редове, нема ничег изненађујућег или неочекиваног...
Ако будемо узимали у обзир све клевете..., ако се ми будемо стидели и правдали због симпатија словенских племена Аустријског царства која они осећају и изражавају према Русији - осећања која ми, са своје стране, не подржавамо ни на који значајан начин - онда ће се све завршити тиме да ће Русија морати да се правда пред Европом и због самог свог постојања! Сама чињеница њеног постојања – кривица је и грех и злочин против Европе!».
Када не бисмо знали када и ко је написао ове речи, помислили бисмо да их је написао наш савременик.
† † †
Признајем да ме је, као православног Србина, срамота колико се мало зна о Ивану Сергејевичу Аксакову у савременој Србији. Као што сам већ рекао, сматрам својом моралном и патриотском дужношћу да попуним ову празнину колико могу и боље упознам српску јавност са овим великим човеком, који нам толико дугује својим делима и својим стваралаштвом.
Посебно бих желео да напоменем да је Иван Сергејевич Аксаков учинио све што је било могуће да пружи помоћ учесницима антитурског покрета на Балкану и био је директно повезан са легендарним генералом М. Г. Черњајевим.
М. Г. Черњајев и И. С. Аксаков су се лично познавали; делили су заједничке ставове и активности: Черњајев је почео да издаје новине „Руски свет“ у Санкт Петербургу и био је солидаран са московским словенофилима који су се груписали око И. С. Аксакова.
У септембру 1875. године, «Русский мир» је отворио прикупљање прилога за добробит Херцеговаца, што је Аксаков гласно одобрио и придружио се подухвату. У новембру 1875. године, Черњајев се обратио Аксакову са захтевом да помогне заставнику Мостићу за његово путовање у Црну Гору.
У фебруару 1876. године, М. Г. Черњајев је одлучио да оде на место војних операција, иако је Треће одељење предузело мере да то спречи: одбијен му је загранични пасош, а он је дао реч цару да неће ићи код Херцеговаца.
Генерал је потом ступио у преговоре са словенофилима И. С. Аксаковим, П. Н. Батјушковим и Н. А. Поповим. Управо је Словенски комитет организовао Черњајеву путовање у Србију: према речима Н. Н. Дурнова, Аксаков се лично обратио србском митрополиту Михаилу и добио сагласност србске владе за долазак Черњајева у Србију. Поред тога, лично од Ивана Аксакова генерал Черњајев је добио и новац за пут у износу од 5 хиљада рубаља.
Узгред, на поменутом путовању у Уфу, поклонио сам Михаилу Чванову други том Збирке докумената «Москва-Србија/Београд-Русија 1804-1878» за Музеј Аксакова у Надеждину. У њој се налазе бројна писма упућена Ивану Аксакову од стране познатих Срба тог времена, његова преписка са митрополитом Михаилом и друга значајна архивска документа.
Србији је очајнички био потребан новац да коначно потисне Турке назад у Малу Азију. Као што се могло и предвидети, покушаји позајмљивања новца од Европе су пропали, остала је Русија као једина нада. Черњајев тражи од Аксакова да се заузме за успех овог кредита: «Москва би пружила велику помоћ Србији, помоћ коју земља никада не би заборавила, јер овим кредитом стиче средства да се бори за свој опстанак».
И. С. Аксаков је учинио све што је у његовој моћи да помогне Србији око кредита, користећи своје личне везе - директор Државне банке Е. И. Ламански био је брат познатог научника слависте В. И. Ламанског, са којим је Аксаков био близак пријатељ. На крају су сковали план по којем би де факто руска влада предузела финансирање Србије под маском приватних банака.
Током целог маја и јуна 1876. године у Србији су се вршиле интензивне припреме за офанзиву, а 18. (30) јуна је објављен рат. Још раније, М.Г. Черњајев је прихватио понуду кнеза Милана и узео српско држављанство, поставши генерал у српској војсци.
Званични став Русије остао је непромењен: дипломате и војно особље били су против рата. У овој ситуацији, Черњајев, чије присуство у Србији није било санкционисано од стране руске владе, морао је да се ослони искључиво на подршку коју је могао да му пружи Словенски комитет.
Његово материјално издржавање пало је на плећа Словенског комитета, као што је јасно наведено у писмима Черњајева и Аксакова, од јуна 1876. године. У писму И.С. Аксакова упућеном В.А. Черкаском од 24. јуна 1876. године, аутор извештава да га је Черњајев обавестио о одбијању српског издржавања, изјављујући да га је послао Московски словенски комитет. «Истина је», наставља Аксаков, «ми издржавамо и њега и Измајлова».
Писмо Черњајева од 26. јуна 1876. садржи сличне информације: генерал помиње пуковника А. П. Измајлова, који је постао његов помоћник у Србији, и захваљује Аксакову на «поново послатих 600 червонаца» (шест хиљада рубаља).
Словенски комитет је такође преузео на себе обезбеђивање генералове породице: након што је Черњајев послао телеграм о могућности слања 500 рубаља породици, Аксаков је послао његовој жени 3.000 рубаља и обавестио је да ће јој слати хиљаду рубаља сваког месеца док јој муж служи у Србији.
Вечнаја памјат великим руским витезовима и великим србским пријатељима Ивану Сергејевичу Аксакову и генералу Михаилу Черњајеву.
(Напомена: Поред поменуте Збирке докумената „Москва-Србија/Београд-Русија 1804-1878“ и сабраних дела Ивана Аксакова која поседујем у електронском виду, приликом писања овог реферата од велике помоћи ми је била поменута књига Михаила Чванова «Пора домой! », као и диван текст сестре Ине Цареве о Ивану Аксакову на њеном каналу на друштвеној мрежи Телеграм).
