ПУТИН – ЈЕДАН ПОГЛЕД ИЗ СРБИЈЕ
(или - што је за Немца добро, за Руса је погубно)
Ранко Гојковић
Русија се умом не може схватити, ни аршином општим измерити. Она има посебну улогу, у Русију се може само веровати.
Фјодор Иванович Тјутчев
Позната крилатица из култног руског филма „Брат“ којом сам насловио текст, могла би представљати делић објашњења текста Николе Живковића „Вучић је Путин без атомске бомбе“. Налазио сам се у Русији када сам од Николе добио линк са тим текстом и по повратку у Отаџбину, није ме напустио осећај да је неопходно на тај текст одговорити.
То није нимало лако, имајући у виду и моје лично дугогодишње познанство са Николом, имајући у виду да су његови преводи са немачког језика, без икакве сумње, од великог националног значаја. Читао сам са интересовањем и неколико томова његових „Берлинских записа“. После овог текста о Путину, могу да кажем само да би било боље да се задржао на писању о средини коју добро познаје. Очито, Русију Никола веома слабо познаје…
Да би се схватила садашњост Русије, неопходно је познавати и њену прошлост. Ту прошлост није могуће схватити ван контекста Православља. Ради уштеде времена, наводим кратак исечак сопственог размишљања о тумачењу историје из књиге „Знаменити Срби у руској историји“. Ако историчар не схвата да је Господ као Творац свега видљивог и невидљивог самим тим Творац и историје, ако историчар не схвата да је историја замисао Господња о људском роду и да Господ ту своју замисао остварује у оквиру историјског времена које је такође Он створио, тада његово тумачење историје и историјских процеса не може бити у истој равни са Божијом замисли. Из овога следи да такво тумачење историје постаје бесмислено. Одговор на питања како и због чега не може се добити пуким разумом, већ само вером. Вера омогућава човеку много више и прецизније разумевање многих процеса, разум неминовно води до страха и сумњичавости у ситуацијама где вера пружа непоколебљиву наду. Ми из Светог Писма знамо за примере да људи нису изгорели у ужареним пећима и да су ходали по води. Али то им је омогућила вера, а не разум. Чињеница да један народ вековима располаже једном шестином планете, не може не бити по вољи Господњој. Читајући годинама православна штива која осмишљавају руску историју, јасније је постало и осмишљавање српске историје, па и горе наведено питање – зашто су православни Срби међу свим народима једини истински пријатељ руском народу - добија свој очигледан одговор: била је то воља Промисли Господње којој се Срби и Руси као народ нису противили у својој историји. Промисао је доделила српском народу улогу стуба Православља на Балкану и због тога је читаву своју хришћанску историју непрекидно био на удару сила зла. Промисао је руском народу доделила улогу народа Богоносца, чувара истине Православља, улогу Трећег Рима. Због тога су данас, после практичног разбијања српског националног корпуса, силе зла поново кренуле на Русију.
Из овог увода, јасно је да ми није циљ да пишем текст као „утук на утук“ на Николин текст. То није потребно из више разлога. Пре свега, јер Николу познајем и изузетно ценим његов рад, поготово преводилачки. Друго, овде је важнија духовна компонента од спорења са појединим ставовима Николе Живковића. Једноставно, са таквим рационалистичким схватањем како историје тако и садашњости, неки тадашњи Николе Живковићи писали су текстове и против Цара Николаја. Излагали су неке конкретне факте са којима се тешко спорити, као што их излаже и Никола. Но, потом су горко жалили и плакали због својих заблуда. Ово свакако не значи да ја поредим Владимира Владимировича и Цара Николаја, нипошто, свестан сам да је свети Цар Николај један од највећих и најморалнијих државника у историји целокупне светске државности, само хоћу да подвучем да смо брзо заборавили Горбачов-Јељцински период. И да верујем и да се надам, да је епоха Владимира Владимировича, само прелазни период за поновну обнову Руског Православног Царства. Амин!
Стихови великог руског песника Тјутчева са почетка текста, нису нека песничка уобразиља, него суштинско поимање историје и културе државе и народа којој је Господ доделио улогу Трећег Рима – као што знамо, четвртог неће бити. Чисто рационално изучавање света (тим пре, издвојеног дела о коме сада говоримо - Русије) без духовног зрења, не пружа могућност созерцања Истине. Стављајући акценат на некакве фрагменте света који нас окружује, ограничавајући се на изворе екстремних руских националиста (о којима се ништа не зна, ни њихови истински циљеви, ни њихова „независност“ – поуздано знам да појединци са крајње руске деснице уопште нису имуни на донације Запада), не може се сагледати широка панорама, не могу се фрагменти повезати у целину, не може се стећи целовита представа о руском свету.
Та информативна бујица - било да је пропутинска (на жалост, има у Србији много оних који на тој бујици од Путина праве Цара, што он свакако није), било да је антипутинска (жао ми је што је мој пријатељ Никола Живковић стао на њено чело, вероватно се несвесно на тај начин придруживши најамничкој либералној булументи којој је Путин крив и за суше и за поплаве у сваком делићу земљиног шара) - не дозвољава да се оно што је важно, одвоји од неважног. Без сакралног у себи, без поимања смисла улоге Промисли и важности моралног закона у прошлости, садашњости и будућности, тешко је одвојити жито од кукоља у тој поплави информативне лажи (знам да је тешко поверовати, али стручњаци кажу да више од 90% информација које се свакодневно сервирају путем медија, у већој или мањој мери представљају ЛАЖНЕ информације).
Свакако нисам неко ко се пасионирано бавио ликом и делом Владимира Владимировича Путина, али сматрам да није нескромно да и себе убројим међу „Србе који познају Русију“, како Никола написа да је од таквих добио подршку за своје писање. Међутим, нисам консултован од стране Николе уочи писања текста. Можда ме Никола не сматра таквим и то је легитимно, али знам да ме многи таквим сматрају и још док сам био у Русији, стизале су молбе да се огласим по том питању. Тако да је ваљда и то легитимно. Да цитирам делић из Николиног текста: „Путин је на власти, ево, скоро већ 19 година. Имао је довољно времена да промени неке лоше ствари које је наследио од ранијег, Јелциновог режима. А није. Шта то значи? Путин није способан да спроведе преко потребне радикалне промене? Или Путинов режим ипак представља континуитет Јељцинове власти- Да би ово последње могло бити тачно, показује и чињеница, да је из времена Јељцина преузео неколико кључних људи, које је становништво запамтило само по злу…“.
Дакле, не хвалисања или рекламерства ради, него истине ради, морам рећи да познајем солидан број истинских руских патриота, верујућих православних људи, веома познатих и уважаваних у руској патриотској јавности, међу њима и одређен број свештеника, монаха и епископа РПЦ. И код њих се мишљење о Владимиру Владимировичу Путину прилично разликује од мишљења како либералног олоша, тако и екстремних ура-патриота са деснице, чија штива, очигледно, наш пријатељ Никола чита са великим жаром. Али то је виртуелан свет, то је виртуелна стварност. Ја те људе не осуђујем, лично сам правио исту грешку када сам пре двадесетак година размишљао у стилу – само да се ослободимо комуњаре Милошевића. Сада схватам да је Милошевић био истински државник у поређењу са најамничким олошем који је засео на власт после њега и молим Бога да ми опрости што сам на тај начин и сам приложио лепту за долазак тих најамника на власт у Србији. Плач на Вавилонским рекама, као што знате, не помаже много. Приређујући књигу о светом Цару Николају, прочитао сам мноштво литературе о том периоду. Схватио сам да нема ништа ново под овим небеским сводом. Читао сам горке исповести и плач многих тадашњих руских интелектуалаца, који су схватали да су реке крви које бољшевички богоборци проливају широм велике Русије, добрим делом проузроковане управо њиховом дехристијанизацијом, управо издајом Цара од стране пре свега руске интелигенције. Међутим, да поновимо, плач на рекама Вавилонским не помаже много…
Да поново поменем светог Цара Николаја. Био је 23 године на власти и уочи несрећне масонске Фебруарске револуције руску штампу су преплавили текстови оваквог начина размишљања. Овакав начин резоновања изражен у Николином тексту, исувише је неозбиљан. Могу бити правилно наведени факти о појединим лошим чиновницима, а да то само по себи уопште не значи много по питању суштине врховне власти. А када су то чиновници заслуживали само хвалоспеве? Колико их је издало светог Цара Николаја? Или да одемо још даље – зар није Иван Грозни због својих бојара, не због обичног народа, морао стварати Опричнину да би сачувао државу од бојарске незајажљивости?
И на крају, мало личних утисака. Често се суђење Олегу Платонову користи ради напада на Путина. Олега Анатољевича Платонова познајем лично, имао сам част да будем гост и у његовој дачи у Подмосковљу и у његовом стану у Москви и могу из прве руке посведочити речи које је рекао лично мени – да би рушење Путина у овом тренутку значило катастрофу за Русију. Да подсетим све оне руске јуриш-патриоте да је Олег Платонов већ 25 година директор „Института руске цивилизације“, установе која је по благослову једног д највећи архијереја Русије у другој половини ХХ века, Јована Сничева, штампала пет стотина томова бисерних књига које су у веку безумног богоборства практично биле забрањене. Десетине енциклопедија (али овај пут писаних од стране људи са истинским руским а не русофобним идентитетом), десетине речника, дела великих словенофила и великих руских религиозних мислилаца, дела највећих савремених руских патриотских делатника, дела древне руске књижевности, издавао је и издаје Институт Руске Цивилизације…
На трећи дан Божића, на светог архиђакона Стефана, присуствовао сам у Успењском саборном храму града Омска молитвеном сабрању, а потом и свечаној вечери свештенства и монаштва Омске митрополије у далеком Сибиру. Као српском госту указали су ми част да се обратим скупу и ја сам том приликом предао Митрополиту Омском Владимиру икону светог владике Николаја на поклон. Уследила је здравица за српски народ Митрополита и из стотина грла монаха и свештеника (и пет епископа) певало се „Многаја лета“ српском народу.
Тада сам својим ушима чуо од Митрополита Владимира да је иницијатива за „Омладински сабор“ практично покренута од стране Владимира Путина. Наиме, по речима Митрополита Владимира, 2014. године он је заједно са Патријархом Кирилом и још неколицином архијереја, чланова Синода РПЦ, присуствовао разговору са Владимиром Путином. Том приликом Владимир Владимирович је упитао – а зашто се РПЦ не укључи озбиљније у васпитавање руске омладине? И том приликом је обећао помоћ државе у таквим пројектима. У резултату те иницијативе, ове године је одржано друго по реду саборовање омладине Омске области у организацији РПЦ и државних структура Омске губерније, а добијена је помоћ и директно из Председничких фондова. И ја сам од стране владике Тарског и Тјукалинског Саватија позван да наступим на тој манифестацији.
Друга лична импресија о Владимиру Путину на овом путовању, везана је за моју посету знаменитом Куликовом пољу. Малу делегацију састављену од три руска брата и једне руске сестре, која ме је пратила, сачекао је директор музејског комплекса „Куликово поље“ Олег Генрихович Вронски. Пре него што нас је предао у руке свог најбољег музејског екскурзовода (Олга Владимировна Попова пуна два и по сата нам је надахнуто и зналачки показивала експозиције овог јединственог музеја у свету), Олег нам је укратко испричао неке детаље везане за комплекс. Речима је немогуће описати утиске доживљене током такве екскурзије по овом јединственом музеју, да кажем да експозиција почиње са Косовском битком, ту је диван споменик Милошу Обилићу на коњу и притиском на одговарајуће тастере, можете сазнати све најважније везано за Косовску битку! Ми немамо ништа слично, а експозиција целокупне поставке музеја простире се на 2,5 хиљаде квадратних метара. Целокупан музејски комплекс заузима око 70 хектара. За нашу тему важно је истаћи речи директора музеја, да је нова експозиција у музејском комплексу „Куликово поље“, која је почела са радом у октобру 2016. године, настала на основу личне иницијативе Владимира Владимировича Путина. Слични комплекси те године отворени су и на друга два велика „поља руске војничке славе“ – на Бородинском пољу где је заустављен Наполеон у чувеној Бородинској бици и на Прохоровском пољу, где је заустављен Хитлер у чувеној Курској бици.
Дакле, из ових личних сведочења може се закључити да Владимир Владимирович упркос прилично деградираном хришћанском фундаменту државе коју је наследио, није покидао органску везу историјског развоја руске државности са Богом. Зар би владар који жели да покида ту органску везу, иницирао црквеним великодостојницима да се озбиљније укључе у васпитавање руске омладине? За мене као верујућег православног хришћанина и српског патриоту, Православље представља ту фундаменталну основу која омогућава духовни и морални развој омладине и радујем се што такву позицију не декларативно, него на делу, подржава и Владимир Владимирович Путин.
Ових пар личних утисака са последњег путовања у Русију служе само као један мали показатељ некоректности прављења паралела типа Путин - Вучић. Знамо да за нашег председника Косовска битка представља пуку митологију, да он не мари за прошлост, човек гледа само у будућност. Но, кад смо већ код тог питања односа Путина и Вучића, такође треба разјаснити неке ствари. Прво, Вучића није бирао Путин нити Русија, бирао га је српски народ. Јасно је да Вучић покушава да и Путина искористи за лични маркетинг, али је јасно и да Путин нема алтернативу по питању разговора и сарадње са Србијом. Поставимо себи питање, не обазирући се на наше мишљење о Вучићу - да ли он данас у Србији има озбиљну политичку алтернативу? Нема. Имајући то у виду, зар је могуће нападати и Путина и Вучића због сусрета који ипак значи зближавање наше две државе и наша два народа. Мој став о нашем председнику изнет је у многим мојим текстовима још на Фонду Стратешке Културе, али ја уопште нисам присталица тога да се неки појединац, ма ко он био, оптужује за сва зла овога света. Ако Вучић јача везе са Русијом, макар то било у доброј мери и због личне промоције, ја ћу то подржати, нећу пљувати. Заиста ми није јасан став појединих Срба који због своје мржње према Вучићу, замерају Путину што је посетио Србију. Па ваљда би требало да будемо срећни ако је Путин успео да га бар мало отргне из смртоносног загрљаја Запада. Филозофија – ја не волим Вучића и љут сам на Путина што га подржава, прилично је детињаста, да не кажем наивна.
Наравно да лично имам и много замерки на владавину Владимира Путина, за мене је највећа замерка што није укинуто легално убијање деце звано абортус. Међутим, не видети од дрвета шуму, равно је слепилу. Захваљујућу пре свега Русији коју скоро две деценије предводи Владимир Владимирович Путин, Косово као независну државу још не признаје добар део човечанства и добар део земаља у свету. Као српски патриота, на томе сам му бескрајно захвалан. Повратак Крима у окриље Русије први је корак поновног сабирања руских земаља после дугог периода дезинтеграција. Као истински русофил, на томе сам му бескрајно захвалан. Да не помињемо завршетак изградње храма Светог Саве у Београду, који би се без личног доприноса Владимира Владимировича, отегао на ко зна колико још лета… Само тих неколико чињеница, а има их свакако још много, довољне су да истински српски и руски патриоти не иду ђоном на Владимира Владимировича Путина. Свој однос према њему, српски народ је показао и приликом недавне посете Србији. То свакако не значи да не долази у обзир конструктивна критика Владимира Путина, она је чак пожељна. Међутим, текст Николе Живковића, на моје велио разочарење, далеко је од конструктивне критике…
