Милана Бабић

Не волим подземље. Ко воли. Но, упознaти Москву, знaчи шетaти, улaзити у хрaмове, зидане и унутар душе, па и оне под земљом. Упознaти Москву, значи ући у дух града, a он језди под земљом и плови улицaмa.

Да ли су се Московљани промијенили, питам се као и некада Булгаковљев јунак. Године ме дијеле од посљедње посјете Трећем Риму, а, у метроу, осјећам се као да су деценије. Од тридесетак вожњи метроом, уз пар изузетака, једина сам особа која не гледа у телефон већ у људска лица. Уморна, замишљена, понекад забринута, већином уроњена у свијет телефона, та лица приповиједају о једном времену више и јаче од свих медија заједно. Осјећам препуштеност руског човјека рутини и његову заробљеност уређајима. Тежину коју у срцу носи већина, поготово људи средње генерације. Свијест да је Русија по ко зна који пут предмет уништења, и да ће тако бити до краја времена. Да спокојне године ријетко постоје, и, ако су постојале, то је била илузија, кратак предах пред олују и неутралисање чула одбране…

Опширније...