Препоручујемо

Константин Победоносцев

Напомена: Поштовани читаоци, издавачка кућа Бернар издала је 2018. године књигу «Велика лаж нашег доба» која представља избор најзначајних текстова из знаменитог «Московског зборника» великог руског идеолога монархизма Константина Победоносцева. Пошто је књига распродата, надамо се у Бога да ће бити штампано и друго издање, а на захтев многобројних наших читалаца публикујемо текст «Велика лаж нашег доба» из те књиге, уз напомену да је књигу приредио и превео уредник «Саборника», писац ових уводних напомена. Пошто сам у више наврата избегавао да «тупим зубе» са «генијима последње прочитане књиге» (мада су то данас најчешће «генији последњег прочитаног текста» или «генији последњег одгледаног видеа на јутјубу») који нас сатима замарају својим «генијалним» спознајама и уместо да им објашњавам узалудност надања у «промене путем демократских избора», упућивао сам их на поменуту књигу Победоносцева која ни после више од једног века није изгубила на свом значају и актуелности. Напротив! Лаж се не може победити лажју, она се побеђујемо само Истином, због тога од срца препоручујемо нашим читаоцима овај текст великог Победоносцева који може да отвори очи за Истину онима који нису слепи код истих...

I

Оно што је засновано на лажи не може бити у праву. Институција која је заснована на лажном начелу не може бити ништа друго до лажљива. То је истина коју је потврдило горко искуство векова и поколења.

Једно од најлажнијих политичких начела јесте начело народне власти. То је идеја, која се нажалост уврежила од времена Француске револуције, да свака власт проистиче од народа и заснива се на народној вољи. Отуда проистиче и теорија парламентаризма, која до данашњих дана доводи у заблуду масу такозване интелигенције, и која је на несрећу продрла и у руске безумне главе. Она са упорношћу тврдоглавог фанатизма и даље опстаје у умовима, иако се њена лаж из дана у дан пред целим светом све очигледније разобличава.

У чему се састоји теорија парламентаризма? Претпоставка је да сав народ у народним скупштинама сам ствара своје законе, бира посланике, па тако наводно непосредно исказује и спроводи сопствену вољу. То је идеална представа. Међутим, њено директно остварење није могућно: историјски развој друштва доводи до тога да се умножавају и усложњавају савези на локалном нивоу, да се појединачна племена сливају у читав народ или се групишу у народе са различитим језицима али под једним државним знамењима, и на крају, се државна територија бескрајно шири. Незамисливо је у таквим условима непосредно управљање народа. Дакле, народ мора пренети своје право владавине на одређен број изабраних људи и доделити им право на аутономну владавину. Ти изабрани људи, са своје стране не могу да владају директно, него су принуђени да изаберу још мањи број овлашћених лица - министара, којима се даје право да доносе и примењују законе, одређују и скупљају порезе, да именују себи потчињене руководиоце, да располажу војском.

Механизам је у својој идеји логичан; међутим да би он деловао у пракси, неопходни су одређени суштински услови. Машинска производња у својој основи рачуна на континуирани и апсолутно једнаки рад силе, дакле безличне силе. И такав механизам би могао успешно деловати кад би се лица која је народ избрао потпуно одвојила од своје личности; кад би у скупштинским клупама седели механички извршиоци наредби које су им дате; кад би министри такође били безлични, механички извршиоци већинске воље; кад би притом народ увек бирао за своје представнике таква лица која су у стању да потпуно тачно разумеју и савесно изврше математички тачно изражен задати им програм деловања. Ето у таквим условима би механизам заиста исправно функцинисао и постигао задати циљ. Закон би заиста изражавао народну вољу; скупштина би заиста правилно управљала; темељи државног здања би заиста били у бирачким скупштинама и сваки грађанин би јавно и свесно учествовао у управљању друштвеним делима.

Таква је теорија. Но, погледајмо праксу. Та пракса у земљама класичног парламентаризма не задовољава ниједан од горе наведених услова. Избори ни на који начин не изражавају вољу бирача. Народни представници се не устежу од занемаривања гледишта и мишљења својих бирача, руководе се сопственом вољом или коришћу тактизирајући због конкурентске партије. Министри у стварности одлучују по свом нахођењу; и пре ће они извршити насиље над парламентом него парламент над њима. Они не ступају на власт нити остављају власт народном вољом, већ зато што их на власт доводи или са власти уклања моћни утицај појединца или јаке партије. Они располажу свим снагама и богатсвом нације по свом нахођењу, пружају привилегије и милости, издржавају мноштво нерадника о народном трошку - и притом се не плаше никакве критике уколико имају већину у скупштини, а већину одржавају дељењем свакојаких добара са обилне државне трпезе коју им је дата на располагање. У стварности су министри исто тако неодговорни као и народни посланици. Грешке, злоупотребе и самовољна дела су свакодневна појава у владавини министара, а ретко се може чути озбиљан позив министра на одговорност? Можда се једном у педесет година може чути да се министру суди и најчешће је резултат суђења ништаван у поређењу са буком која се подигла око свечаног процеса.

Ако би тражили истиниту дефиницију парламента, могло би се рећи да је парламент институција која служи за задовољење личних амбиција и сујете, као и личних интереса посланика. Ова институција свакако не представља последњи доказ самообмане људског ума. Осећајући у току векова притисак самовоље у аутократској владавини и владавини олигархије и не примећујући да су пороци самовлашћа истовремено и пороци самог друштва, које живи под њим, људи од разума и науке су сву кривицу за невоље пребацили на облик државне владавине па су умислили да ће се, уколико тај поредак промене влашћу народа или делегатске управе, њихово друштво избавити од својих невоља и насиља које трпи. Шта се у резултату тога догодило? Догодило се да је mutato nomine све у суштини остало као што је било, и да су људи остајући при слабостима и пороцима своје природе и у нови поредак пренели све своје раније навике и склоности. Као и пре, њима влада лична воља и интерес привилегованих лица; само што се та лична воља више не врши од стране монарха, већ од стране страначког вође и што привилеговани положај више не припада наследној аристократији, него већини која господари у скупштини и влади.

На предњој фасади тог здања стоји леп натпис: "Све за друштвено добро". Међутим, ово није ништа друго до најлажљивија формула; парламентаризам представља тријумф егоизма, његов највиши израз. Овде је све срачунато на служење соптвеном ја. По замисли парламентарне фикције, посланик се одриче свог звања и личности и треба да служи као изражавање воље и мисли својих бирача; а у стварности се у самом чину бирања, бирачи одричу свих својих права у корист изабраног представника. Уочи избора кандидат се у свом програму и говорима непрекидно позива на горе поменуту фикцију: он непрекидно понавља фразе о добробити друштва, о томе да је он брижни слуга народни, да не мисли на себе и да ће своје интересе подредити друштвеним интересима. И све су то речи, речи и само речи, привремени ступњеви на мердевинама које он гради како би се попео тамо где жели и како би касније одбацио те непотребне мердевине. Тада он више неће радити за друштво, него ће друштво постати оруђе за остварење његових циљева. Гласачи за њега постају стадо за скупљање гласова и власници тих стада заиста постају слични богатим номадима за које је стадо капитал и основ њихове моћи и угледа у друштву. Тако се развија и усавршава читава уметност играња инстинктима и страстима народних маса, како би се постигли циљеви личних амбиција и власти.

Потом та маса која је изабрала свог представника, губи за њега сваки значај све док поново не буде потребно да се на њу делује: тада се поново пуштају у погон ласкаве и лажљиве фразе - да се једнима угоди, а другима припрети; дугачак бескрајан ланац сличних маневара који формира парламентарни механизам. И ова комедија са изборима до дана данашњег и даље обмањује човечанство и сматра се институцијом која украшава државно здање... Јадно човечанство! Заиста се може рећи: mundus vult deci pi - deci piatur.

Ево какво је у пракси изборно начело. Амбициозни трагалац пред суграђанима наступа сам на све начине покушавајући да их убеди да је он достојнији њиховог поверења од био кога другог. Какве га побуде покрећу да то тражи од суграђана? Тешко је поверовати да то ради због усрдне бриге за друштвено добро. Генерално, данас су ретки људи прожети осећањем солидарности с народом, спремни на напор и самопожртвовање ради општег добра; то су идеалистичке природе, а такве природе нису баш склоне да долазе у додир са вулгарношћу бесмислене свакодневице. Онај ко је по својој природи спреман на несебично служење друштву, који има свест о дужности, неће кренути у потражњу за гласовима, неће опевавати себе у хвалоспевима на изборним скуповима, неће низати громогласне и испразне фразе. Такав човек себе и своје снаге испољава на свом радном месту или у малом кругу људи -истомишљеника, али неће поћи да стиче популарност на бучној пијаци. Такви људи и ако крену у гомилу људи, не иду због тога да би јој ласкали и прилагођавали се њеним вулгарним навикама и инстинктима, већ због тога да разобличе пороке људске свакодневнице и лажне људске навике. Најбољим људима, људима који знају шта је дуг и част, изборна процедура је одвратна: она није одвратна само себичним, егоистичним природама које желе да остваре своје личне циљеве. Таквом човеку уопште није тешко да стави на себе маску тежње ка друштвеном добру, само да би постао популаран. Он не може и не сме да буде скроман, јер уколико је скроман неће бити примећен, неће се о њему говорити. Положајем и улогом коју узима на себе он себе присиљава да буде лицемеран и да лаже: с људима који су му одвратни он хтео-не хтео мора да сарађује, да буде културан и љубазан; како би стекао њихову наклоност он мора свашта обећавати, знајући да обећања касније неће испунити; он мора да се прилагођава најиспразнијим наклоностима и предрасудама масе како би већину привукао себи. Да ли се часна природа може одлучити да прихвати овакву улогу? Опишите такву природу у роману и она ће се читаоцу смучити; међутим, исти тај читалац ће дати свој глас на изборима живом глумцу у истој овој улози.

Избори су ствар умећа, које, као и војно, има своју стратегију и тактику. Кандидат није у директној вези са својим бирачима. Комисија, као самовољна институција чија је главна снага у дрскости, посредник је између њега и гласача. Ко жели да постане посланик, у случају да још није изградио познато име, почиње од тога што себи бира круг пријатеља и помагача; потом заједно крећу у потрагу како би у локалној аристократији нашли богате и не сувише паметне људе и успевају да их убеде да је то њихов посао, њихово право и преимућство да стану на чело, да буду руководиоци јавног мњења. Увек се нађе довољно глупих или наивних људи који се упецају на ову удицу, и ево, они се потписују испод прогласа који се појављују у новинама и лепе по стубовима, а који привлаче масу, увек жељну да следи имена, титуле и капитал. Тако се ствара комисија која руководи и влада изборима - то је својеврсна компанија са акцијама, коју су родили њени оснивачи. Састав комисије се бира са разрађеним умећем: у њој једни служе као активна сила - енергични људи који по сваку цену следе материјалне или тенденциозне циљеве; други су наивни и лакомислени статисти који чине равнотежу. Организују се скупштине, држе говори: овде највећи утисак на масу оставља онај ко има снажан глас и уме брзо и вешто да ниже фразе, он постаје познат и за награду постаје кандидат за будуће изборе, или ако то услови дозвољавају, сам наступа као кандидат постискујући онога за кога је прво дошао да ради својим језиком. Фраза, и ништа друго осим фразе, господари на тим скуповима. Гомила слуша само онога ко гласније говори и вештије јој ласка испразним појмовима и наклоностима који су у маси тренутно популарни.

На дан коначног гласања, веома мали број људи своје гласове даје свесно: то су поједини утицајни бирачи, које је требало насамо наговарати. Већина, односно маса бирача, попут стада кад бира предводника, даје свој глас за једног кандидата којег комисија истакне. На листићима се заокружује оно име које је најгласније и најупорније одзвањало у ушима свих у последње време. Мало ко познаје тог човека, нема појма ни каквог је карактера, ни способности, ни чему тежи: он се бира због тога што су људи много пута чули његово име. Узалудно је ступати у борбу с овим поривом стада. Ако претпоставимо да би неки савесни бирач хтео да делује свесно у тако важној ствари, па одбије да се потчини насилном притиску комисије, он би могао или да бојкотуј изборе или да да глас свом кандидату по свом разуму. Ма како поступио, ипак ће бити изабран онај кога је изгласала маса лакомислених, равнодушних или наговарањем убеђених бирача.

Теоретски, онај ко је изабран треба да буде омиљен човек за већину гласача, а у ствари се бира изабраник мањине, понекад веома малобројне, само што та мањина представља организовану силу, док већина попут песка ничим није повезана и због тога је немоћна пред кружоком или партијом. Требало би да разуман и способан буде изабран, а у стварности је то онај који се дрскије гура напред. Чини се да је нормално да кандидат буде образован, искусан, савестан у раду: а у ствари он све ове особине може, а и не мора да има: оне нису нужне у изборном надметању, ту је најважнија храброст, самоувереност сједињена са ораторством и чак извесном вулгарношћу која често делује на масу. Скромност у симфонији са префињеношћу осећања и мисли овде је потпуно непотребна.

Тако се рађа народни посланик, тако стиче своја пуномоћја. Како их употребљава, како се њима користи? Ако је по природи енергичан човек, он ће активно деловати и основаће партију; ако је осредње природе, сам ће се приклонити овој или оној партији. За вођу партије је пре свега потребан човек снажне воље. То је органско својство слично физичкој снази и због тога нису обавезни и морални квалитети. Уз крајњу ограниченост ума, уз бескрајно развијен егоизам и саму злобу, уз ниске и нечасне побуде, човек са снажном вољом може да постане вођа партије и тада постаје руководилац, врховни председник кружока или скупштине иако у њима има људи који га по својим умним и моралним одликама увелико надмашују. Ето каква је по својим особинама руководећа снага у парламенту. Њој се придружује још једна одлучна сила - слаткоречивост. То је такође природна способност, која не подразумева ни моралан карактер, нити висок духовни развој. Човек може бити дубоки мислилац, песник, искусан војсковођа, суптилан правник, законодавац са искуством - и да истовремено буде лишен говорничког дара који оставља утисак; могуће је да уз најпросечније умне способности и знања човек поседује посебан дар красноречивости. Јединство таквог дара са пуноћом духовних сила, изузетно је ретка појава у животу парламента. Најблиставије импровизације које су прославиле ораторе комбиноване са важним одлукама, изгледају бледо и жалосно када се прочитају, попут описа сцена које су у ранијим временима одиграли познати глумци и певачи. Искуство нам несумњиво сведочи да на великим скуповима одлучујуће дејство немају разумне речи, него веселе и блиставе, да су маси нејасни чврсти аргументи дубоко укорењени у суштину ствари, него она прихвата громке речи и фразе вешто одабране, снажно утврђене и срачунате на инстикт глатке вулгарности која је увек скривена у маси. Маса се увек лако забави пусто надахнутом декламацијом и под утицајем порива, често несвесног, сремна је на изненадне одлуке о питањима за које је неопходна хладнокрвна дискусија.

Дакле, када партијски вођа са јаком вољом сједини још и дар красноречивости – он у својој првој улози ступа на отворену сцену пред целим светом. Ако он нема тог дара, он попут режисера стоји иза сцене и отуд усмерава читав ток парламентарне представе, распоређује улоге, пушта говорнике који говоре за њега, користећи дискретно за дело суптилније али неодлучне умове своје партије – они мисле за њега.

Шта је то парламентарна партија? По теорији, то је савез једнако мислећих људи који су удружили своје снаге ради заједничког остваривања својих гледишта у законодавству и усмерењу живота државе. Међутим, такви су само поједини ситни кружоци: већа партија која у парламенту има више значаја ствара се само под утицајем личне амбиције, групишући се око једног лица које влада. Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе изнад себе никакву власт и зато обавезно теже да сами владају; други се по свом карактеру плаше одговорности која је повезана са одлучним дејствима, уклањајући се од сваког одлучног испољавања своје воље: ови последњи као да су рођени да се потчињавају и чине стадо које следи људе одлучне и са вољом, а који чине мањину. Тако се веома талентовани људи радо потчињавају предајући радо другима право на усмерење својих дејстава и моралну одговорност. Они инстинктивно "траже вођу" и постају његово послушно оруђе чувајући убеђење да их он води ка победи, а често - и ка плену. И тако, све суштинске активности парламентаризма обављају партијске вође: они доносе одлуке, они воде борбу, они славе победу. Јавне седнице нису ништа друго до обична представа за публику. Држе се говори како би се подржала фикција парламентаризма: ретко који говор сам по себи утиче на одлуку парламента о нечем важном. Говори служе како би се прославили говорници, како би порасла њихова популарност и ради каријере, али у ретким случајевима одлучују на избор гласања. Како да већина гласа, обично се решава ван седнице.

Овакав је сложени механизам парламентарног притворства, оваква је слика и прилика велике политичке лажи која влада у наше време. По теорији парламентаризма, разумна већина треба да влада; у пракси влада пет-шест партијских вођа; они освајају власт смењујући се. Теоретски, уверење се образлаже јасним аргументима за време парламентарних дебата; практично, оно уопште не зависи од дебате, већ се усмерава вољом вођа и личним интересом. Теоретски, народни посланици раде искључиво за народно добро; у пракси - они под изговором народног добра и о његовом трошку углавном раде за своје лично благостање и благостање својих пријатеља. Теоретски они треба да буду међу најбољим, омиљеним грађанима, у пракси су то најчастољубивији и најдрскији грађани. Теоретски, гласач даје глас свом кандидату јер га познаје и има поверење у њега, у пракси, бирач даје глас човеку којег углавном и не познаје, али о којем је много слушао у говорима и узвицима заинтересоване партије. Теоретски, пословима у парламенту управља и покреће их искусан разум и несебична осећања, у пракси су одлучна воља, егоизам и красноречивост главне покретачке силе.

Ево каква је у суштини та установа која се поставља као циљ и венац државног уређења. Болно је и горко и помислити да су у руској земљи били и постоје људи који маштају о томе да се ова лаж унедри код нас; да наши професори још проповедају својим младим слушаоцима о представничкој владавини као о идеалном државном уређењу; да наше новине и часописи на насловним странама и у фељтонима непрестано пишу о том уређењу као знамењу правног поретка; пишу не покушавајући да се загледају дубље и без предрасуда у дејство парламентарног механизма. Међутим, већ и тамо где тај механизам већ одавно делује, сада слаби вера у њега; још га прославља либерална интелигенција, али народ стење под притиском овог механизма и препознаје лаж који се у њему скрива. Ми то вероватно нећемо дочекати, али ће наша деци и унуци несумњиво дочекати да тај идол којем се савремени разум и даље клања у самообмани буде свргнут...

II

Човечанству је много зла нанела философска школа Жан Жак Русоа. Ова философија која је завладала умовима људи у ствари је изграђена на потпуно лажној представи о савршенству људске природе и о потпуној способности свих и свакога да разуме и оствари начела друштвеног уређења која проповеда та филозофија.

На исто таквом лажном темељу стоји и данас владајуће учење о савршености демократије и демократске владавине. Та савршеност претпоставља апсолутну способност масе да разуме танане карактеристике политичке доктрине, које јасно и рашчлањено постоје у свести његових проповедника. Та јасност свести доступна је само малом броју умова, који чине аристократију интелигенције, а маса се као увек и свуда састојала и састоји од гомиле "vulgus", и њене представе ће зато увек бити "вулгарне".

Демократски облик владавине је најсложенији и најтежи од свих у историји човечанства познатих облика владавине. Ево разлога због чега је овај облик свуда био прелазна појава и осим малобројних изузетака, нигде се није дуго задржао, већ је уступао место другим облицима владавине. И то не чуди. Државна власт је позвана да делује и да одлучује; њено деловање представља испољавање јединствене воље - без тога је незамислива било каква владавина. Али у ком смислу може мноштво људи или народна скупштина да испољава јединствену вољу? Демократска фразеологија се не зауставља на решавању овог питања одговарајући на њега познатим фразама и пословицама као што су на пример: "народна воља", "јавно мњење", "врховна одлука нације", "глас народа је глас Божји" и томе слично. Све ове фразе, наравно, треба да покажу како велико мноштво људи по великом броју питања може доћи до истог закључка и да у складу с њим донесе једну одлуку. Вероватно је то и могуће, али само у погледу најједноставнијих питања. Међутим, кад је с тим питањем повезана и најмања потешкоћа, његово решење на многобројној скупштини је могуће само уз помоћ људи који су у стању да га размотре у свој његовој сложености и затим да убеде већину на доношење одлуке. Таква најсложенија питања су, на пример, политичка питања која захтевају крајњи напор умних сила најспособнијих и најискуснијих државних људи: у таквим питањима очигледно нема ни најмање могућности да се рачуна на јединство мисли и воље у многољудној народној скупштини: одлуке већинске масе по овим питањима могу бити само погибељне по државу. Демократски ентузијасти се убеђују да народ може испољавати своју вољу у државним пословима: то је празна теорија, а у стварности видимо да је народна скупштина у стању да прими - по надахнућу - мишљење које изложи један човек или известан број људи; на пример, мишљење познатог партијског вође, познатог локалног посленика или неке организоване асоцијације, или на крају - равнодушно мишљење овог или оног утицајног органа штампе. Тако се процедура доношења одлуке претвара у игру која се одвија у огромној арени мноштва глава и гласова; што их се више узима у обзир, та игра постаје све замршенија, и св више зависи од случајних хаотичних побуда. Како би се избегле и заобишле све те потешкоће, пронађено је средство - да се влада путем посланика. То средство је прво било организовано и постигло успех у Енглеској. Одавде је по устаљеној моди накалемљено и у друге европске државе, али је по директном наследству и праву, тај калем био тако успешан само у Сједињеним Америчким Државама. Међутим, и у свом завичају, у Енглеској, институција посланика ступа у кризно доба своје историје. Сама суштина идеје институције посланика је овде већ увелико подвргнута променама, која изобличавају њен првобитни значај. Ствар је у томе што је од самог почетка изборна скупштина била веома ограничена, делегирала је у своје име у парламент одређен број лица која су требала да представљају мишљење земље на скупштини, а која нису имала никакву одређену инструкцију од стране већинске масе својих бирача. Претпостављало се да ће бити изабрани људи који разумеју истинске потребе своје земље и који су у стању да државну политику правилно усмеравају. Тај задатак је решаван једноставно и јасно: тражило се максимално смањење тешкоћа управљања народом путем ограничења на мали број способних људи - створена је скупштина која је позвана да решава државна питања. Ови људи су били слободни представници народа, а не овог или оног мишљења, ове или оне партије и нису били везани никаквом инструкцијом. Међутим, како је време одмицало овај систем се мало по мало мењао под утицајем исте оне фаталне предрасуде о великом значају јавног мњења, које се наводно просвећује периодичном штампом која народним масама омогућава да директно учествују у решавању политичких питања. Институција посланика се потпуно претворила у појам о мандату или одређеном налогу. Тако се сваки посланик у овом или оном крају већ сматра представником мишљења које влада у овом крају, или у партији која је под знамењима овог мишљења освојила победу на изборима - то више није представник земље или народа, већ делегат који је везан инструкцијом од своје партије. Ова промена идеје послаништва суштински је послужила као почетак чира који разједа све системе посланичког управљања. Дробљењем партија избори су добили карактер личне борбе локалних интереса и мишљења, одвојених од основне идеје о државној користи. Уз крајње умножавање броја чланова скупштине, већина њих постаје равнодушна према друштвеним пословима и осим интереса борбе и партије, губи навику да присуствује свим седницама и непосредно учествује у разматрању свих послова. Тако се законодавство и опште усмерење политике, што је за државу најважније - претвара у игру која се састоји од условних формалности, нагодби и фикција. Систем представничке власти у стварности је сам себе излагао.

Ови жалосни резултати се најочигледније откривају тамо где ставновништво државне територије нема јединствен, него вишенационалан састав. Националност се у наше време може назвати пробним каменом на којем се открива сва лаж и непрактичност парламентаризма. Карактеристично је да је начело националности избачено у први план и да је постало покретачка и реметилачка сила у многим догађајима управо откако је дошло у додир с најновијим облицима демократске владавине. Веома је тешко дефинисати суштину те нове силе и циљева којима она тежи; међутим, нема сумње да она представља извориште велике и сложене борбе која још предстоји у историји човечанства и за коју се не зна какав ће имати крајњи исход. Ми сада видимо да је сваким појединачним племеном које се налази у вишенационалној држави овладало осећање страсне нетрпељивости према државној установи која га сједињује у заједничко уређење с другим племенима. Видимо жељу тог племена да самостално управља својом, неретко умишљеном културом. И то се дешава не само оним племенима која су у прошлости имала своју историју и посебан политички и културни живот, већ и са оним племенима која никада нису живела посебним политичким животом. Самодржавна монархија је успевала да отклони или помири све сличне захтеве и пориве и то не само силом већ и уравнотеженошћу права и односа под једном влашћу. Међутим, са тим захтевима и поривима демократија није у стању да изађе на крај и инстинкти национализма је разједају: свако локално племе шаље представнике који нису носиоци државне и народне идеје, већ племенских инстинката, племенске раздражљивости, племенске мржње и према владајућем племену и према другим племенима и према институцијама које повезују све делове саме државе. Какав непривлачан изглед добија у сличном саставу народна скупштина и парламентарна владавина, можемо данас са свом очигледношћу видети на примеру аустријског парламента. Провиђење је сачувало нашу Русију од сличне невоље уз сав њен вишенационални састав. Страшно је и помислити шта би се код нас изродило када би нам судбина уделила злокобан дар - сверуски парламент! Не дао Бог да се то деси!

III

Указују нам на Енглеску, али уз ово указивање би се требало подсетити на пословицу: "Чују да звоне звона, но не знају где су она". Социјална наука се у последње време прихватила проналажења историјских и економских источника настанка посебне установе англосаксонске и донекле и скандинавске расе, поредећи их са установама осталих европских народа. Англосаксонско племе се од своје појаве у историји па све до данас, одликује снажним развојем самосталне личности - и у политичкој и у економској сфери. Захваљујући тој особини, англосаксонско племе одржава постојаност својих старих институција и снажну организацију породице и локалне самоуправе. Захваљујући тој особини и постигло је неупоредиве успехе својом енергичном делатношћу и својим утицајем на обе хемисфере. Та енергија личности је англосаксонцима омогућила да на почетку своје историје савладају туђе норманске обичаје својих победника и да учврсте своју свакодневицу на својим начелима која се чувају до данас. Суштинска одлика њиховог живота огледа се у односу сваког грађанина према држави. Свако се од младости привикава да се узда у себе, да сам буде ковач своје судбине и да сам зарађује хлеб насушни. Родитељи нису оптерећени бригом за обезбеђење будућности своје деце и тиме да им оставе наследство. Земљопоседници се држе својих имања и теже да сами на њима воде домаћинство и баве се занатима. Локална самоуправа је свесна дужности личног учествовања локалних становника у друштвеним пословима.

Административне институције се сналазе без армије чиновника које издржава држава и који од ње очекују да ће их обезбедити и унапредити. Ето на каквом су корену саме од себе историјски никле посланичке институције слободне Енглеске, и ето због чега се њихов парламент састоји од стварних представника локалних интереса тесно повезаних са земљом: ето због чега њихов глас у доброј мери и може да се сматра гласом земље и органом националних интереса.

Остали европски народи су настајали и одрастали на потпуно другим темељима, на основама заједничке свакодневнице. У таквој заједници човек се не одржава толико сам, колико својом солидарношћу са овим или оним друштвеним савезом којем припада. Тако се током друштвеног и државног развоја стварала посебна зависност човека од овог или оног породичног или друштвеног савеза и на крају крајева, од саме државе. Ти савези су првобитно биле снажне установе - политичке, религиозне, друштвене, и чврсто су подржавале човека у његовом животу и делатности и оне су, истовремено, одржавале целокупно друштвено и државно устројство. Међутим, ти савези су се током времена или распали или су изгубили свој вековни државни значај, али људи и даље траже себи ослонац и уређење своје судбине и благостања у својој породици, у својој корпорацији, и на крају, у државној власти (свеједно монархистичкој или републиканској) пребацујући на државу кривицу за своје неуспехе када не наиђу на ту потпору како би то желели. Речју, човек тежи ка таквој власти уз коју би могао везати себе и своју судбину. Отуда, у таквом стању друштва влада оскудица за самосталним и независним људима који се сами држе на ногама и знају куда иду, постајући својом снагом ослонац држави; насупрот њима, све је већи број људи који траже себи ослонац у држави, хранећи се њеним соковима и не дајући јој толико своју снагу, колико је захтевају од ње. Због тога се у таквим друштвима с једне стране увелико развија чиновништво, а са друге стране се развијају либералне професије. Стога, уз слабљење самосталности у карактерима долази до крајње сложености извршавања државне и законодавне власти која на себе преузима превелику бригу, о чему би свако требало сам да се стара. У таквом стању друштва полагано се припрема повољан терен за развој социјализма, па навика да се на државу пребацује сва брига за благостање свих и свакога на крају се претвара у сулуду теорију државног социјализма. Управо у таквим условима свог социјалног развоја су све континенталне државе по англосаксонском узору уредиле код себе посланичку владавину, при чему су неке дале и опште право гласа. Очигледно је да уз састав друштва који смо описали и уз лаконски однос према друштвеним пословима, оваква управа не може изнедрити истинске, верне представнике земље и њених истинских интереса. Зато је жалосна судбина таквих посланичких скупштина и тежак, безизлазан положај власти посланика који су с њима нераскидиво повезани, а и народа, чија је судбина предата у њихове руке.

Шта рећи о народима словенског племена које посебно одликује развој заједничког свакодневног живота, уз веома младу сопствену културу, или о Румунији и о несрећној Грчкој? Овде су заиста парламентарне институције одмах унеле начело разлагања народног живота, представљајући у неким случајевима жалосну карикатуру Запада, као у Криловљевој басни "Мајмун и наочари".

IV

Највеће зло уставотворног поретка се огледа у стварању министарстава на парламентарним или партијским начелима. Свака политичка партија тежи да у своје руке приграби власт и гура се да до ње дође. Председник државе чини уступке политичкој партији која има параментарну већину; тада се министарство ствара од чланова те партије и да би се одржало на власти, почиње борбу са опозицијом. А опозиција се упиње да је свргне и дође на њено место. Међутим, ако се председник државе не приклони већини него мањини и из ње бира своје министарство, тада нова влада распушта парламент и улаже све напоре како би сачињавала већину приликом нових избора и уз његову помоћ води борбу са опозицијом. Присталице министарске партије увек гласају за владу; они у сваком случају морају да буду на њеној страни - не ради подржавања власти, не што су потпуно сагласни у мишљењима, већ због тога што влада држи чланове своје партије на власти преко свакојаких олакшица, користи и профита, који су повезани са влашћу. Генерално, главни мотив сваке партије је да брани своје ма шта се десило или због узајамног интереса или једноставно због оног инстинкта стада који побуђује људе да се деле на групе и да се међусобно боре. Очигледно је да у овом случају сагласност у мишљењима нема великог значаја, а брига за друштвено добро служи само као прикриће побуда и инстиката који су му потпуно туђи. И то се назива идеалом парламентарне владавине. Људи се заваравају мислећи да она служи као гарант слободе. Уместо неограничене власти монарха добијамо неограничену власт парламента, с том разликом што се код монарха може замислити јединство разумне воље, а у парламенту оно не постоји, јер тамо све зависи од случајности, јер се воља парламента одређује већином. Међутим, пошто се међупартијским играма формира већина коју прогура мањина, воља већине више није воља целог парламента: тамо се она још мање може признати за вољу народа, јер здрава маса народа уопште не учествује у игри партије, па је чак и избегава. Напротив, управо се болестан део становништва полако уводи у ову игру која га развраћа, јер је главни мотив ове игре тежња ка власти и стицању. Политичка слобода постаје фикција која се на папиру подржава параграфима и уставним фразама, начело монархистичке власти потпуно пропада; тријумфује либерална демократија уносећи неред и насиље у друштво заједно с начелима безверја и материјализма, објављујући пароле слободе, једнакости и братства тамо одакле су слобода и једнакост већ протерани. Овакво стање неумитно води ка анархији, од које се друштво спасава само диктатуром, односно поновним успостављањем владавине једне воље и јединствене власти.

Енглеска је пружила први образац народне, посланичке управе у новој Европи. Средином прошлог века француски философи су почели да хвале енглеске институције и да их наводе као опште прихватљив пример. Међутим, није тада политичка слобода очарала француске умове толико колико су их привлачила начела религиозне толеранције, или боље рећи безбожна начела, која су тада била у Енглеској модерна и које су промовисали енглески философи тог времена. Одмах за Француском која је давала тон и карактерима и књижевности читаве западне интелигенције, мода енглеских установа се проширила по целом европском континенту. У међувремену су се одиграла два велика догађаја од којих је један утврђивао ту веру у енглеске институције, а други је скоро сасвим пољуљао. Настала је република Сједињених Америчких Држава и њене институције, прекопиране од енглеских (осим краљевске власти и аристократије) су се добро и плодно примиле на новом тлу. Ово је изазвало одушевљење у умовима, пре свега у Француској. С друге стране, појава Француске републике која је брзо показала свету све гнусобе, нереде и насиља револуцинарне владавине довела је до експлозије негодовања и одвраћања од француских, те стога и од демократских институција уопште. Мржња према револуцији се одразила чак и на унутрашњу политику саме владе Енглеске. То је трајало до 1815. године, када се под утицајем политичких догађаја из овог времена у умовима људи поново пробудила жеља и освежена нада да се политичка слобода сједини са грађанским поретком по узору на енглески устав: поново је ушла у моду политичка англоманија. Потом је уследио низ покушаја да се оствари британски идеал, прво у Француској, затим у Шпанији и Португалији, па у Холандији и Белгији, и на крају, у последње време, у Немачкој, у Италији и у Аустрији. Слаб одјек овог покрета се одразио и код нас 1825. године у безумном покушају аристократских сањара који нису познавали ни свој народ ни своју историју.

Занимљиво је пратити историју нових демократских институција: да ли су се оне показале као дуговечне, свака на свом терену, у поређењу са монархистичким институцијама које историја вековима прати?

Од тренутка увођења политичке слободе у Француској, влада је у свој снази своје државне власти три пута била свргнута од стране париске уличне гомиле 1792.г., 1830.г. и 1848.г. Три пута ју је свргла армија или војна сила: 1797.г. 4. септембра (18. фруктидора), када је већина чланова директоријума уз помоћ војске поништила изборе који су одржани у 48 департмана и када је послано у прогонство 56 чланова законодавних скупштина. Други пут 1797. године 9. новембра (18. бримера), владу је свргао Бонапарта, и на крају 1851. г., 2. децембра други Бонапарта, млађи. Три пута је влада била свргнута најездом спољашњег непријатеља: 1814., 1815. и 1870. године. Откако је почела са политичким експериментима, Француска је до 1870. године имала 44 године слободе и 37 година сурове диктатуре. Притом још треба истаћи чудну појаву: монарси старије бурбонске линије се, остављајући много места за деловање политичке слободе, никад нису ослањали на чисто начело најновије демократије; напротив, оба Наполеона су прогласивши ова демократска начела, владали Француском несумњиво апсолутистички.

У Шпанији је народна управа проглашена у време коначног пада Наполеона. Ванредна скупштина кортеса је у Кадиксу прогласила Устав, објавивши у његовом првом члану да врховна власт припада народу. Фердинанд VII је, дошавши у Шпанију преко Француске, укинуо овај Устав и увео је апсолутистичку владавину. Шест година касније генерал Риего је предводећи војни устанак принудио краља да врати Устав. Године 1823. француска армија је по сугестији Светог савеза ушла у Шпанију и поново вратила Фердинанда на власт. Његова удовица је као регент ради заштите права своје кћери Изабеле од Дон-Карлоса поново прихватила Устав. Тако је у Шпанији започет непрекидни низ побуна и устанака, који су ретко прекидани кратким периодима релативног спокојства. Довољно је рећи да је од 1816. године до доласка Алфонса на престо у Шпанији било око 40 озбиљних војних устанака уз учествовање народних маса. Када говоримо о Шпанији не можемо прећутати онај чудовишни и поучни пример који представљају многобројне републике Јужне Америке, републике шпанског порекла и шпанске природе. Сва њихова историја представља непрекидну смену сурове борбе између народних маса и војске, прекидану владавином апсолутиста који подсећају на Комода или Калигулу. Као пример може се навести само Боливија где је од 14 председника републике, њих тринаест свој живот завршило насилном смрћу или протеривањем.

Прави почетак народне или посланичке владавине у Немачкој и Аустрији представља 1848. година. Истина, још 1815. године почиње пригушено роптање младе интелигенције против немачких кнежева који нису испунили обећања које су дали народу у доба великог ослободилачког рата. Осим ретких, малобројних изузетака у Немачкој није било посланичких институција до 1847. године, када је пруски краљ основао нарочиту форму уставотворне владавине; међутим, она се није одржала ни једну пуну годину. Али чим је париска улична гомила поцепала француску повељу и свргла уставотворног краља, одмах се и у Немачкој подигла улична маса уз учешће војске. У Берлину, у Бечу и Франкфурту су организоване националне скупштине по француском шаблону. Прошло је само годину дана и влада их је растерала војном силом. Најновији немачки и аустријски устави се базирају на монархистичкој власти и тек очекују суд од историје.