Милица Бакрач
Чекајући јутро свесрпско да сване,
и да видовдански огласе се петли,
кад звезда водиља знак дадне, засветли,
опет ћу обићи Високе Дечане,
на Јутрење поћи, да затекнем браћу,
причест од њих примим, загрлим Стефана,
па да ме научи како ћу и шта ћу,
након шест векова овог Видовдана…
Исповедићу се, да ме тешке муке
целог рода свога нетремице море!
Ко себрима мојим везао је руке?
Ко ме то дочека? Зашто сви роморе?
… А од Пећаршије па до Грачанице,
и од Девича, преко Поља пуста,
спустила се беше нека магла густа,
па видех само божуре, и птице…
Да ми је да сретем старог Југ Богдана!
Рекао би мени каква је то тмина,
или бар једнога од девет му сина,
да их питам, камо јато ће гаврана?
Милице ми јутрос у сретење нема…
Од Царице моје чекао сам вести!
Хоће ли ме ико, Боже, јутрос срести?
Топлица сетан, Косанчић, зар дрема?
Помози Господе, где је племе моје?
Помози Мајко, да Косово видим!
Не дајте, рођени, да се бојим, стидим!
Победи, Анђеле, ове неспокоје…
