Херојска, жртвена и смислотворећа погибија мајора Милана Тепића свједочи нам и данас да су стварност и идеали српске епске поезије живи и надахњујући. Рођен у страдалом Поткозарју, Милан Тепић кроз школовање и одрастање у другој Југославији не заборавља трајне вертикале српског идентитета: непоколебиво поимање части и дужности као и схватање жртвености „једног за многе” које ће преточити у херојски чин управо на данашњи дан, 29.9.1991, у бјеловарској касарни.
Након што се побринуо да његови војници, колико је у ратним околнистима могуће, безбједно напусте касарну, мајор Тепић је остао да припреми минирање преостале војне опреме, наоружања и муниције. Његова одлука, испуњена бригом за ближње и свијешћу о дужности супротстављања агресивном злу носи не само ехо Синђелићевог подвига, жртвених похода српских војски Србије и Црне Горе у ослободилачким ратовима XIX и XХ вијека већ и Христових ријечи да „од ове љубави нема веће него да неко положи живот за вољене своје”(Јован 15,13).
Дан мајорове славне погибије, достојне низа српских војника и војсковођа, подсјећа нас да припадамо народу чији идентитет, осјећај за ријеч и жртву, спремност на отпор и данас нису угасли и престали да постоје. Када се у расулу сецесионистичких агресија и унутрашњих противрјечности гасила СФРЈ а бројни официри ЈНА губили и храброст и оријентире, епски примјер Милана Тепића расвјетљава вјечиту силу српског непобједивог човјека.
„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази...”
Извор: Телеграм канал "Ми знамо ко смо"
