Словенски језик ево већ 1000 година носи реч Божију Православној Русији будући да је то за њу језик богослужења, богоопштења и молитве. У Цркви се одвијало стварање језика, његова унутрашња хришћанизација и оцрквљење, преображај стихије словенске мисли и речи, словенског логоса, саме душе народа, који је имао ретку срећу да хришћанство прими управо онда када су се тек формирале црте националног самоопредељења, када су прогрмели Васељенски Сабори и када је у чистоти било утврђено Апостолско Православље. Сам словенски језик је за народ постао сасуд Благодати Христове, чувао је црквено јединство и православну традицију.
Од народа Византијског царства међу Словене је продрло и брзо се раширило хришћанство. Међутим, слушајући богослужење на туђем језику Словени нису могли у попуности да усвоје истине учења које је за њих било ново. Тако је било до IX века, када су света браћа Кирил (у свету Константин) и Методије били позвани да омогуће Словенима да разумеју хришћанско богослужење – да преведу за њих богослужбене књиге са грчког језика на словенски. Пошто Словени у то време још нису имали писменост света браћа су сама саставила словенску азбуку по угледу на грчку допунивши је словима која су недостајала. После тога су богослужбене књиге превели на словенски језик, а они сами су постали апостоли – просветитељи Словена. Света равноапостолна браћа су за превод користила црквени византијски текст који је био под контролом Цркве и који се у њој чувао као нешто стално и непромењиво, као сама истина, као црквено-текстуално Предање, које има корене у апостолским временима и које је недоступно прљању људским мудровањима. Благодат Божија је словенски језик ставила у исти ред са три свештена језика: грчким, латинским и јеврејским.
1581. године је први пут била одштампана цела Библија на словенском језику у граду Острогу са циљем ширења и проучавања провереног текста Светог Писма. Ово је било од посебног значаја управо у XVI веку када су протестантске секте – плод епохе Препорода паганства – претварале хришћанство у систем философских елемената палог људског разума, и када је Руска Црква почела да води дуготрајну борбу за очување чистоте вере, црквенословенског језика и црквено-националне културе Русије. Словенска Библија заузима прво место по потпуности и тачности превода Библијских древних рукописа о чему сведоче и преписи кумранских рукописа написаних 200-300 година пре Христовог Рођења. У Острошкој Словенској Библији је тачно сачуван број година – 5508 од стварања света до Христовог Рођења и сва месијанска места и пророчанства о Христу, изврнута у каснијем јеврејском тексту масоретске редакције (око 3. века после Р.Х.). Грчки текст седамдесеторице преводилаца који се налази у основи Словенске Библије од времена свог настанка (III в. пре Р.Х.) Јевреји су дуго времена сматрали свештеним исто као и јеврејски текст, а касније је овај превод седамдесеторице прихватила Православна Црква.
Острошка Библија из 1581. године представља еталон по којем се може пратити реконструкција грчког текста у времену. Анализа и поређење текстова показују да словенски текст стоји на чврстој основи древне богослужбене праксе, док се западно хришћанство удаљило од древних традиција.
Словенски текст Светог Писма и православног богослужења је сведок првог миленијума неподељеног хришћанства и драгоцено наслеђе равноапостолног труда светих Кирила и Методија на којем су се васпитавала и васпитавају се деца Руске Православне Цркве. Црквенословенски богослужбени текст, освећен хиљадугодишњом традицијом молитвене употребе у Руској Цркви је ушао у ризницу њеног Свештеног Предања.
Црквена реч се слила са самим животом Православне Русије. Нису тек тако историчари дошли до закључка да смо труд превода Методија и Кирила, “њихово велико дело ми иксусили у сопственој историји: у руској мисли, у руским осећањима, у руском подвигу”.
Црквенословенски језик имајући већ много векова једини задатак да изражава Божанствено учење и приповеда о Домостроју Божијем се потпуно сродио са темама за чије изражавање служи и народ који је васпитан на њему је нарочито пријемчив за оно што он изражава и у самом његовом звучном саставу, у кретању говора осећа онај узвишени смисао, чује глас Божји, сам се вековима обраћа Богу на овом језику и усвојио је убеђење да је словенски језик оруђе, средство за општење са Богом. Црквенословенски језик као да је упио у себе својства свештеног текста и по самом изгледу својих слова, свим устројством и духом води у вишњи свет божанствених созерцања и хришћанског подвига.
Код нас постоје секте где се на скуповима који имају карактер богослужења чита и пева на руском. Али ко ће их назвати православнима? У људима код којих се под утицајем нових учења и одбацивања вере отаца променио доживљај света нестала је пријемчивост за жив и непосредан утицај словенског језика, за њих је и православно богослужење изгубило свој значај. Даљи резултат свега овога је стремљење да се словенски језик прожет духом православне вере, замени нашим разговорним језиком. Историја сведочи да је када се појављује жеља да се словенски језик богоопштења замени другим језиком очигледно већ дошло до духовних промена. Склоност ка овом или оном језику је само симптом, резултат дубоких промена у вери и погледу на свет. А православни у словенском језику чују молитвени глас својих отаца и дедова – Свете Русије, Цркве Небеске и Ликујуће – и сливају се са њим у јединствену молитву целе Русије и свих Словена, у јединство вере и љубави.
Не може се довољно оценити значај црквенословенског језика. Он није људска творевина: Дух Свети је осенио Кирило-Методијевски рад који се тешко може назвати “преводом”, јер је он истовремено представљао и стварање језика на који се потпуно тачно са грчког преносила Реч Божија. Језик који су створили словенски првоапостоли и њихови ученици је прихваћен и он је по самој својој природи постао црквени језик, а такав је и остао. Ово је јединствена појава у свету када је језик настао будући створен специјално ради тога да постане словесна одежда, словесни израз, словесна плот богомислија, молитве, а нарочито богослужбеног славословља. Захвално својство овог језика јесте његова способност да прецизно пренесе грчки текст – чува се сам ред речи, при чему се по правилу задржавају све граматичке нијансе оригинала. И ова блискост са грчким језиком није знак сиромаштва, и да тако кажемо службености словенског језика. Преподобни Пајсије Величковски је говорио: “Мислим да сам наш словенски језик неупоредиво превазилази многе језике по својој лепоти, дубини и изобиљу обрта, као и по запањујућој сличности са грчким језиком”. Сам преподобни Пајсије је приликом превођења свесно и намерно наставио да користи метод дословности превода. “На овај начин,” говорио је “преведени су са грчког на словенски Божанствено Писмо и све друге црквене књиге. И цар Јустинијан Велики Грчки је наредио да се користи ова врста превођења као најпоузданија.” Благодатна особеност црквенословенског језика се састоји управо у томе што је оваква наредба могла бити испуњена!
Црквенословенски језик је живи језик, језик Православне Русије – Свете Русије. Он је остао жив за сву истинску децу Цркве и после настанка руског књижевног језика. Сам руски књижевни језик је за своју сталну основу имао црквенословенски и одвајање овог некада великог језика од основе га осуђује на пропаст.
Пре свега треба савладати владајућу саблазан, непоправљиво пустошење које је већ нането руској црквеној свести: саблазан презира према црквенословенском језику као према нечему непотребном. Сетимо се да је то што је право грађанства у Русији у црквеној области стицао руски језик изазивало велику забринутост међу црквеним људима. У оваквом светлу је са опрезом био дочекан превод Светог Писма на руски језик. За црквену свест је “књига” као што је то било у освит хришћанства и даље била свештени предмет. “Књижност” је била неодвојива од побожности. Претварање Речи Божије у згодну робу која се не разликује од светских књига је рањавала душу васпитану у строгој побожности. А само претварање свештеног текста, који као да је срастао са својом словесном одећом, у свакодневни говор је ускоро показало своје негативне стране. У овоме се осећало расцрквљавање. А шта да се каже за даљи развој овог процеса?
“Сачувај Боже,” говорио је светитељ Филарет (Амфитеатров) у схимонаштву Теодосије, митрополит Кијевски (1857) “ако се од превода Библије дође и до превода богослужбених књига... чији је садржај на словенском језику превасходно препун и поука и благодатног заноса.” Владика је често и с тугом говорио о томе пред крај свог живота својим ближњима и својим речима придавао карактер завештања: “Ево и ви сматрајте ове речи тачним не само зато што вам их ја говорим; иако вам их говорим управо као моје последње предсмртно завештање свакоме, а зато и ви говорите свакоме кад будете за то имали прилику...”
Мисао о “обнављању” богослужења јесте напад на Цркву и на најтајанственије, најблагодатније појаве њеног живота. Ово се одвија у неком неприметном облику који наизглед не носи карактер богоборства и одступништва. Црквеност се своди на емоционалне доживљаје, а уједно се осиромашује до последњег степена молитвени живот, ако од њега уопште било шта остаје! Отуда је јасно да је дуг савременог пастира превасходно да свим силама и способностима учини да деца и нараштаји који долазе усвоје културу црквнословенског језика, макар сејући њено семе. Отуда проистичу и његове обавезе у погледу оних који се враћају Цркви, уз сво снисхођење њиховим немоћима: не може се оставити без пажње ни она страна ствари и они се морају “оцкрвљавати” кроз увођење у молитвено искуство црквенословенског језика.
Човек који се удаљио од Цркве и који се већ навикао на такво стање самоуверено ће рећи своју “тешку” реч. Зар се Бог не може славити на свим језицима? Зар није глупи формализам ограничавати себе на словенштину, застарелу и незграпну? Тако обично говори човек чије се општење са Црквом своди на то да “сврати” у храм, чује јектенију, упали свећу и оде што пре не дочекавши крај службе. Он не зна да се човек за литургију припрема читавим низом црквених служби које се по свом садржају мењају из дана у дан и обављају по читавом систему књига. Да се све то укине? Не, рећи ће он – шта има простије? Нека се преведе на руски језик! Да ли је то тако једноставно? Само устројство црквеног језика, сами звуци црквенословенског језика, сва његова логичка структура, сама чињеница одвојености овог језика од свакодневног живота – зар све то није извесна благодатна “привилегија” нашег народа? Наравно, човек може да се моли на било ком језику. Може да се моли и без речи. Али пробај то да учиниш! Постоји благодатна сила управо у “речима”. Оне којима није дата могућност да користе ове “речи” Господ не само да неће питати зашто их нису користили већ ће их још и утешити у немоћи. Али ако се неко сам, по својој вољи одрекао ове благодати, ако ју је презрео, ако је се одрекао – зар он себе не осуђује на очигледно безблагодатно стање? Наравно, није искључено да је управо такав пут савремености, али зар онда пастири не треба са нарочитим жаром да се боре против овакве духовне подивљалости? Више нећемо говорити о томе да нас заборављање црквенословенског језика безнадежно отуђује од наше прошлости. Избацити из своје свести црквенословенски језик значи одвојити се од допетровске културе за коју је овај језик био књижевни језик, исто као и за знатан део касније књижевности, чисто црквене, јер је црквенословенски језик у Руском Царству и даље био живи језик Цркве. То значи постати странац у односу на изворе рускости.
Ни сам руски језик нема велику вредност ако се одвоји од црквенословенског. То више није језик историјске Русије. То више није онај велики руски језик који је израстао и постао моћан налазећи се на благодатном тлу црквенословенског језика и који се стално хранио његовим соковима што је тако очигледно код наших класика. Али ни то није главно, главно је то што одрицање од црквенословенске културе представља одбацивање оног главног у сопственом наслеђу. Одбацујући у име руског црквенословенски језик ми се показујемо да смо самоуверени дилетанти који испробавају своје очигледно слабе снаге у решавању задатка који очигледно превазилази наше снаге - ако се неко од нас самоуверено лати, ако се самозвано, а не по наредби Духа Светог, већ због ситнољудских мотива прихвати да понови подвиг светих Кирила и Методија, а за њима и свег обасјаног нимбусом светости хиљадугодишњег низа њихових наследника који су оваплотили православно служење Богу у плот речи!
Данас се много пише и говори о оцрквљавању верујућих, о духовном обнављању, о стварању специјалних братстава у том циљу. Не сме се заборавити да је основа читавог овог рада препород културе црквенословенског језика. Брига пастира о деци и омладини мора да почне од тога. Овде је довољно да се постигне елементарна писменост. Важно је да човек уме да чита. А затим већ настаје питање како да се ова писменост практично примени. Главно је учење домаће молитве, навикавање на заједничку молитву, учествовање у читању и појању за певницом. Часослов, Псалтир, Јеванђеље, ево шта свако мора да има и у шта треба да се разуме, шта треба да уме и да воли да користи.
(Преведено из књиге «Богослужебный язык Русской Православной Церкви. История. Попытки реформации», Сретенский монастырь 1999.г., стр. 215-221).
