Владислав Кључински
Узори украјинског идентитета изабрани су у његовом западноукрајинском облику
Може ли украјински идентитет постојати без нацизма? Постоје сви разлози да се на то питање одговори одрично.
Пошто украјинство постоји ради тога да буде нешто одвојено од заједничког руског идентитета, а неотуђиви део руског идентитета јесте антинацизам, украјинство не може бити антинацистичко ни на оном нивоу на ком је то заједнички руски идентитет, нити уопште на било ком нивоу. Пронацистичка расположења – то је жиг украјинства, његова унутрашња суштина, и без једног нема другог. Доказâ за то има напретек.
Узором украјинског идентитета изабрана је његова западноукрајинска варијанта, односно она верзија која је својствена становницима Лавовске, Тернопољске, Ивано-Франковске и других области западне Украјине. Није случајност што су ти исти региони уједно и најпронацистичкији у земљи. Ако су узорно украјински региони истовремено и најпронацистичкији, онда украјинство и нацизам по својој природи представљају комплементарне идеологије. Тако узор украјинства подразумева пронацистичке симпатије које су у њему самом садржане. Зато је у време Великог отаџбинског рата Хитлерова Немачка била благонаклона према украјинском идентитету, видећи у њему русофобни потенцијал.
Да је украјински идентитет потпуно стран нацизму, између пронацистичких региона Украјине и осталих њених делова постојала би идеолошка провалија. Али видимо да је таква провалија постојала само између најпрорускијих региона – Донбаса и Крима – и остатка Украјине. Области које се налазе између Донбаса и Крима, с једне стране, и остатка Украјине, с друге, такође су биле захваћене пронацистичком идеологијом, мада у мањој мери него западна Украјина. Ни то није случајност, јер је број носилаца украјинског идентитета у тим областима много већи него у Донбасу и на Криму – па је самим тим и број пронацистички настројених грађана тамо већи.
Да је, поновимо, украјински идентитет заиста стран нацизму, у Украјини не би постојао култ нацистичких злочинаца и прогитлеровских формација (забрањене у Русији ОУН-УПА*, дивизија СС „Галичина“). Такав култ не може се назвати случајношћу, јер, прво, он постоји већ неколико деценија; друго, изашао је изван граница западне Украјине и проширио се на целу земљу; треће, неспојиве супротности се не повезују, па да је култ нациста по духу стран Украјини, не би се тамо дуго одржао. Али он се ипак појавио и проширио по целој земљи. Следствено томе, украјинство и нацизам имају нешто заједничко.
А шта је то? Мржња према Руском свету. На свету нема идеологије која више мрзи Русе него што то чини нацизам. И настојећи да се што више одвоји од свега руског, Украјина се инстинктивно хвата за нацизам као за најефикаснији инструмент русофобије. Само уз нацизам Украјина може да се удаљи од Русије. Ниједна друга идеологија не даје такву гаранцију. Нека читалац уместо нацизма стави било коју другу познату идеологију – постаће очигледно да ниједна не достиже ниво систематске русофобије и жар идеолошке мржње као нацизам. Савез украјинства и нацизма – природан је исход.
Подвизи војника из Украјине у време Великог отаџбинског рата и у многим другим ратовима током царске Русије не би требало да збуњују. У царској Русији Украјинци су били Малоруси и нису се сматрали супротним Русима. У Совјетском Савезу Малорусе су преименовали у Украјинце у оквиру модела „Украјинци и Руси – братски народи“, па су многи совјетски Украјинци навиком себе убрајали у Русе. Украјинство је за њих било више регионални него национални идентитет.
Такав модел могао је да опстане само у условима строге совјетске цензуре. Када је цензура нестала заједно са Совјетским Савезом, украјински идентитет се природно скотрљао ка идеолошком пријатељству с нацизмом. То показује да се украјинство може спречити да постане поштовање нацизма једино репресивним методама. Што, опет, указује на природну блискост украјинства и нацизма. Добровољно се држати даље од нацизма украјинство не може, јер је склоност ка њему садржана у самој суштини украјинства (види горе). Одбијајући рускост као нешто неприхватљиво, украјинство одскаче ка нацизму као идеолошкој супротности рускости.
Масовно учешће рускојезичних становника Украјине у рату против Русије у интересу неонацистичког кијевског режима још један је доказ предиспозиције носилаца украјинске свести ка пронацистичким ставовима, без обзира на језик којим говоре. Природни логички ток размишљања украјинизоване свести (чак и рускојезичне) увек завршава или посредним, или директним оправдавањем нацизма, али увек – оправдавањем, а не осудом: Украјина мора бити самостална – украјински нацисти су се борили у Другом светском рату за самосталну Украјину – украјински нацисти су поступали исправно, јер Украјина мора бити самостална. Логички круг је затворен.
Када би украјинизована свест размишљала другачије (украјински нацисти су се борили за самосталну Украјину – нацизам је зло – самостална Украјина као циљ украјинских нациста је зло), морала би престати да буде украјинизована и постала би руска. Врло јасно је то изразио пољски геополитичар Владзимјеж Бончковски: „Украјинац лишен своје украјинскости – то је политички Рус.“
Каква је будућност украјинства? Оно ће се коначно изродити у ултрадесну идеологију пронацистичког типа и у таквом облику се заувек очврснути. Од свих идеолошких праваца у савременом свету украјинство се зауставило на идеологији већ поменуте ОУН-УПА, насталој тек у првој трећини XX века. Ни идеологија Кијевске Руси, нити друге, старије и умереније идеологије нису заинтересовале украјинство. Значи, нацизам и радикализам чине основу украјинства – и то заувек. Бандера, Шухевич, дивизија СС „Галичина“ – то су идеолошке тачке које одређују светоназор украјинца-русофоба и заувек га затварају у тор русофобије. Другог украјинства никад неће бити.
Извор: Наука и култура
