Јевгениј Чернишов сматра да правно уређење државе подразумева диктатуру људског закона који негира Закон Божији…
У уставу скоро свих земаља света записано је да је то „демократска правна држава“. Као – у њима је закон изнад свега. И то се даје као највиши ниво развоја људског друштва уопште, мада је сам концепт правне државе европски. Али да ли је то заиста тако? Да ли правно друштво заиста представља круну развоја?
Прво, сви одлично знају, да сваки закон може да се заобиђе. На жалост, много мање људи зна колико се током векова западни човек извештио у томе, јер је научио да изврће ТАКВЕ комбинације „у оквиру закона“ да тако нешто Руси нису ни сањали. Ја на Западу нисам живео, то је истина, али се по очима странаца, са којима сам имао прилике да се срећем, све и тако разумело. Па то им пише на лицу! Како је рекао Собакевич – „за пару ће гркљан да пресече“! Или овако: „Продаће вас, преварити, а онда ће на ручак са вама!“ Како је причао мој први руководилац који се службено сретао са странцима – ако му се пружи прилика да лако дође до пара, Европљанин се неће либити ни једне гадости.
Али, није ствар само у томе. Најважније је: концепт правне државе и власт закона. И најповршнији поглед на његову појаву огољава његову антихришћанску суштину. Идеја правне државе се појавила још у време антике, али се она у савременом облику укоренила, то сви знамо, у 18. веку, паралелно са идејама прогреса, хуманизма и ренесансе. И та идеја је постала оно што би се назвало „закон крви“, одбацивши оно, да је „Христос нас искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство“; (Гал. 3, 13).
Савремени појам права је потпуно старозаветан по свом схватању, и зато се формирао глобални елитни слој садашњих „тумача закона и фарисеја“, који су сами ИЗНАД закона зато што га они пишу за друге. У вези с тим је и програм новог светског поретка по својој природи магичан, јер претпоставља власт изабраних.
Тако правна држава подразумева диктатуру људског закона, ћутке негирајући Закон Божији који као и да не постоји. Када је Лаплас рекао да њему Бог НИЈЕ ПОТРЕБАН, на тај начин је он у само једној реченици изразио програм пост- и антихришћанске Европе. Тако и правна држава, која од самог свог почетка носи атеистички карактер, јер не само да враћа човека у старозаветно време, већ и горе од тога. Тамо је постојао закон од бога дат, а овде сама идеја ставља човека на место Бога.
Концепт правне државе је уведен управо из разлога свог атеистичког гледања, јер он прикривено или отворено одриче Бога. Сваки поборник те идеје ће доказивати да хришћанство представља тамну људску прошлост, која се превазилази влашћу закона. А то значи да правна држава носи луциферски карактер, јер сматра да религија ограничава људска права, окива их у ланце својих догмата, а да правна држава прогресивно ослобађа тих стега. То је најчистији сатанизам, када се уместо Богу људи клањају луциферу, том палом анђелу, који победоносно носи светлост ослобођења.
Једини правилан однос према закону, чак и људском, то је однос хришћанства према старозаветном закону, тј. такав, који га сматра за принудну меру за оне који се нису вазнели духом, како би у њима постојала заповест љубави, јер «Љубав не чини зла ближњему; љубав је, дакле, пуноћа закона». (Рим. 13.10). У таквом схватању закона је исконска разлика хришћанства од идолопоклоначког концепта правне државе. Хришћанство сматра да је закон ВЕЋ извршен (Мат. 5,17), а право види да је закон вечит. Хришћанство сматра да је старозаветни закон неопходан због отпадништва човека од бога, а то значи и да није потребан онима који живе у духу љубави (Гал. 5,22-23), а право – да је закон неопходан свима, јер је човек по својој природи животиња. Значи, правна држава захтева не само да постоји потчињеност закону. Не, она руши саму антропологију човека, преводећи га у ранг животиње. Правна држава је догматична, она не трпи никакав приговор. Само пробајте да на међународном нивоу кажете било шта против демократије!
Али правна држава има још једну страшну особину – то је правило «све је дозвољено што није забрањено». Пориче се и сам грех, који се једноставно замењује противправним поступањем. А ако је тако, онда се грех лако легализује, уколико се не забрани. У том случају свако ко би критиковао такав закон (на пример, онај који легализује пороке), назваће се назадним, мрачњачким – у најбољем случају, а у најгорем – религиозним екстеремистом. Разлог за то? Па он напада «свету краву» – саму идеју правне државе, где се може све, само уколико није против закона. Зато је тај концепт изузетно опасан јер на речима не искључује грех, а у ствари – крчи му широк пут за пролазак. Јер човек « гријеха не позна осим кроз закон» (Рим. 7, 7).
У чему је смисао тих речи апостола Павла? Он сам говори: не би пожелео да закон није забранио. Рекло би се – уобичајена помисао, али ако се размисли – она у ствари говори о НЕИЗБЕЖНОЈ КАТАСТРОФИ правног друштва. Обично се сматра овако: деци треба бранити, али не све, јер ако се превише тога забрани онда ће она то пожелети још јаче, јер је „забрањено воће слатко“. Зато „напредни“ родитељи још од најранијег доба детета дете уче и непристојностима, јер их, као, васпитавају да се привикну на савремен свет, али она расту још заплашенија него што би иначе била. Али, суштина је у томе, да се црта закона који нешто забрањује све време помера устрану тако да забрана слаби. . Оно што је још јуче изгледало незамисливо данас је већ свима обично. Па онда – зашто да се забрањује? Дозволићемо! После извесног времена следеће „незамисливо“ постаје уобичајено. Па, и то ћемо дозволити. И тако даље све док се друштво неприметно не претвори у трулу масу која се распада, када никоме није ни до кога, ни до чега. Баш као на савременом Западу.
Произилази да је сам закон у правном друштву супротан духу хришћанства. Он представља само привремену меру како би се успавала будност ради доласка царства антихриста. Када би се то објавило одмах, дигла би се галама, али овако – корак по корак, мало по мало, глобалне елите растурају друштво. Јер антихрист ће завладати строго по закону! Само – какав ће то бити – тај „закон“?
Зато смо дужни да живимо не по закону, индиректно се покоравајући греху; већ уз благодат (Рим. 6, 14 – 18), јер «сад се ослободисмо од закона умријевши ономе што нас држаше, да служимо (Богу) у новоме духу а не по староме слову. (Рим. (7, 6). Они који желе да служе слову – нека му служе, али проблем настаје зато што они терају да тако сви раде, али ми не можемо са тим да се сложимо. Зато и правна држава није пример за нас, јер је «Христос завршетак Закона за оправдање сваком који вјерује» (Рим. 10, 4).
———————————-
Превод са: ruskline.ru/news_rl/2015/08/14/pravovoe_obwestvo_eto_uklonenie_ot_hrista/
