Напомена уредништва. Када је велики руски геније Ф.М. Достојевски у Базелу угледао слику западног сликара Ханса Холбајна "Мртви Христос у ковчегу", по сведочењу његове супруге, устукнуо је као пред напад епилепсије. Касније је у "Идиоту", описујући мучну атмосферу собе Рогожина у којој је висила та слика на зиду, пред убиство Настасје Филиповне, кроз уста свог јунака кнеза Мишкина пренео свој утисак - ОД ОВЕ СЛИКЕ СЕ МОЖЕ ИЗГУБИТИ ВЕРА У БОГА. Наравно, као што знамо из романа, Рогожин је ту веру изгубио и постао убица. Данас у земљи Србији, не организују се само изложбе слика "од којих се може изгубити вера у Бога", него се на жалост организују отворено САТАНИСТИЧКЕ изложбе. О једној таквој срамној сатанистичкој изложби, читајте у тексту Горана Лучића, пренетом са портала "Слободна Херцеговина"...2017 година од Христовог страдања и васкрсења, свијету се нескривено проповиједа „ново јеванђеља“. Оно апостолско је изгубило рок учинка, бар тако сматрају моћни – ништа нам практично не доноси, ништа што овај свијет може и жели испунити. Зато је и нужна – нова благовијест, ново рођење и ново распеће из којих ће започети сигурнији пут, а звијезда Даница најавити Нову зору. Враћање Исуса у гроб, нема алтернативу!
Тим гласом, у Србији замандаљених народних музеја и ко зна гдје и како усандученог народног и духовног блага, иступа галерија Музеја савремене уметности Војводине у Новом Саду. Ето, из Новог Сада нам долази „нова благовијест“ коју смо нажалост сви неким дијелом већ прихватили.
Прихватили смо је не противећи се логици која исходи из пуног новчаника и празног стомака. Онако како српска мудрост сажима – пушка убија пуна, а лонац празан. Да бисмо отплатили кредите и стипендије, нахранили оца који болује од канцера, у леденом децембру платили стан и гријање – постали смо сљедбеници „нове религије“.
Звучи апокалиптично и параноично?!
У Музеју савремене уметности Војводине изложбом Демијана Хирста „Нова религија“, у јесен прошле године, а у организацији Британског савјета (огранак за западни Балкан), започела је врло чудна „културно-религијска деконструкција“.
Лого ове поставке био је лептир (симбол људске душе; лептир је претходно прободен) и мртвачка лобања, а једна од инсталација и обрнути крст – као да је у подтексту писало – у прободеној лептирици враћа се антитеза Крста (свакако повампирена).
Овогодишњи циклус „нове религије“, финансиран и вођен од већ поменутог Британског савјета, покренуо је наредни исповиједни корак у истом музеју. Приказано је 6 (анти)икона „нове религије“. Нови Сад, препознат као „културнији“ дио Србије, проглашен је за Европску престоницу културе за 2021. годину, а са овом изложбом симболично и престоницом „новог духа“ (чини ми се да је поступак сецесије Војводине започет баш овим). Пада ми на памет и да је прва масонска ложа у Србији, „Пробитас“, окупљена на Петроварадину 1785.
Тај Нови Сад некако баш успјева бити „нови“.
7. маја, на гласовима армаде медијских извјештаја, најсвечаније је отворена поставка (како новинари научено понављају) најзначајнијег британског савременог умјетника. Он је одликован највишим британским признањем за умјетност, а сама краљица уручила му је ту „Тарнерову награду“. Од принца Чарлса 2013. примио је орден Реда британског царства. Свраставају га у личности са највећим утицајем на британску културу, а од прије двије године постао је и ректор Универзитета умјетности у Лондону.
Ко је то „културно сунце“ Британије?
Грејсон Пери рођен је 1960.г. у Челмсфорду, главном граду грофовије Есекс, на истоку Енглеске.
Главне ожиљке на души овог дјетета оставиће отац слабић и мајка блудница. Отац који није бринио о дјечаку напустивши породицу и мајка која се мијењајући љубавнике зауставила поред неког „новинског агента и рвача аматера“.
Очух ће наставити са физичким злостављањем несрећног дјечака.
Како је сам писао, мајка му је била ментално болесна, хистерична и емоционално неуравнотежена, а поочим насилан и груб. Биолошки отац млитава и некарактерна протува.
У том окриљу је рођен највећи умјетник данашњег Британског царства.
Све је то утицало да се дјечак развије у несигурну, рањиву и родно недефинисану патолошку личност. Његова душевна болест била је толико тешка, да је попут дављеника тражио зрно духовне утјехе и смисла.
У двадесетим годинама неповратно је склизнуо у родну недефинисаност. Постаје трансвестит; тајно се облачи у сестрину одјећу, налазећи у женској улози бољи оквир за своју раслабљеност, емотивну пустош и одсуство духовне мужевности.
Мајку је презрео и одбацио; прекинули су све контакте.
Пробија се кроз живот сурово као звијер.
Трансвеститизам постаје његов одбрамбени механизам против неизграђене мужевности, но његова сексуалност зачудо остаје наклоњена женском полу. Као такав он ипак проналази дјевојку и са њом ступа у брак. Данас имају кћерку која је навикла да јој тата носи штикле, сукње и шминку.
И да не настављам са описом ове духовне биједе и болести, завршићу тиме да је 2003. неко оштро и лукаво око пронашло ову „идеалну болест“ за вјесника „нове религије“. Пери ће постати њен први иконописац.
Прву хришћанску икону, насликао је Свети Лука, он је био љекар.
Антикону „нове религије“, насликао је болестан човјек.
Грејсон Пери, британски трансвестити, вајар, графичар и сликар, носилац нових духовних и вриједносних вибрација…иконописац Антијеванђеља по антихристу, данас је широм свијета слављен.
Награду за свој рад примио је од британске краљице у хаљиници, штиклама и са шминком пајаца.
У Нови Сад допремљено је 6 његових таписерија, које су врло пажљиво посложене у низ антијеванђеља и дио су иконостаса „нове религије“.
Ако се прочита Перијева животна прича, јасно ће бити да је на његовим радовима осликана сва та бол одрастања, ужас разорене породице коју је омрзнуо, гријеси и апсурд уз које је дисао и које је наставио живјети.
Извјесно је да је овај човјеки болестан, да се неизљечиво лијечи и да своје ишчашење духа приказује као шарени халуцинативни дизниленд, како би га свако јутро лакше пронио кроз нови дан.
Оно што је мање примјетно, а најважније је – то је да врло моћно закулисје користи баш таквог болесника и његов испразни живот. Он им је најбољи примјер како треба да изгледа појединац „новог свијета и новог духа“.
Огорчена душа без породичног насљеђа, усамљена као вашарски пас и презрена као лепра. Њена једина утјеха остављена је у професионалном и статусном билдању Ега, бескрупулозној јурњави за бљештавилом људске славе и стимулисању страсних нагона кроз гријех и хедонизам.
Таква олупина од човјека завршава свој живот у болници, затвору и паклу. Живот по тој антиикони најсигурнија је мрежа за људске душе.
Зато је Грејсон Пери одличан умјетник модерног свијета.
И ево га данас под свим рефлекторима, пред свим објективима камера и фоторепортера. Клањају му се краљица, банкари, министри, умјетници, свјетина.
Његовом „благовјешћу“ започиње слављење културе у Новом Саду. Слављење неког новог лица.
Можда би заиста ово звучало као анализа апокалипсе једног параноика, да докази живота по тој антиикона нису свуда око нас.
Српски породични дух је озбиљно угрожен, званично сваки пети брак се разведи. Србија је прва у Европи по абортусима. Вијести да је отац силовао кћерку, убио жену и дјецу, пуцао у старога оца због новца…више нису изненађење.
Наркоманија, проституција и кладионице присутни су и у најзабаченијим дијеловима земље.
Олош-елита коју чине криминалаци и криминалци-политиканти, препродаваца народне имовине, елитне проститутке и сви они улизници који зарад личне окористи служе свакој власт, сматрају се успјешним.
Распродаје се обрадива земља, извори чисте воде, рудници и шуме, енергетски и теле-комуникациони системи и сервиси.
Лажне квалификације и дипломе опште су присутне.
Уџбеници „сексуалног образовања“ се системски уводе због еротизације дјеце.
Званична православна црква, заражена свим гријесима, на крају и јересима, безотпорно се приклања новом духу и оставља народ на цједилу.
Ко има очи нек види, ко има уши нек чује.
Изложбу су отворили амбасадор Велике Британије у Србији, представник Владе Војводине и управник Музеја савремене уметности Војводине.
Јавне личности и глумци ангажовани су на популаризацији поставке, тако да они посјетиоце воде кроз изложбу, а све то се преноси посредством друштвених мрежа.
Поставка траје до 20. маја, улаз је слободан.
http://www.msuv.org/program/2017-03-15-grejson-peri.php
* свака слика је означена бројем и врло је важно пратити тај низ. Уз сваку слику је тумачење – подтекст скривен званичним, безначајним анализама.
Ова антиикона се званично зове – „Рођење и поклоњење бораца у кавезу“ Са овом антииконом започиње антијеванђеље по антихристу. Нескривена је то антитеза рођењу Господа и поклоњења мудраца у Витлејемској пећини. Из слике постаје јасно да се ради о рођењу антихриста. Жена која држи дијете, названо Тим, је антибогородица, а дијете антихрист. Христос се родио у пећини окружен домаћим животињама и Светим Јосифом. Антихрист се рађа у кућном амбијенту, у стану, дневној соби. Лице антибогородице је лице блуднице. Она држи телефон (пандам Светом Писму) за којим антихрист посеже, дајући му огроман значај. Антибогородица и антихрист приказани су у некој опни, која је енергетски повезана са друге двије опне, тако да заједно чине троструки ембрион зла. У другој, а средишњој опни је женски лик који сједи на престолу. Без сумње то је сотонски приказ, из кога исходи дух антихриста преко блуднице. У трећој опни приказане су четири дјевојке; оне изгледају као четири савремене жене феминистичких погледа и слободног начина живота. Из њихових ликова се сугерише да су финансијски самосталне и да одбацују традиционални и патријархални оквир живота. Њих четири су приказ четири гријеха која су најтеже поробила савремени свијет – гријех гордости, блуда, неумјерености, среброљубља. И гријеси наравно исходе из сатанске опне. Ове три енергетске опне, чине антитројство пакла. То антитројство пројављује се у удобности савременог стана, опремљеног свим погодностима, са акцентом на даљински управљач, конзерву енергетског пића и кутију цигарета. Даљински управљач је најбржи пут којим се антихрист рађа у стану савременог човјека, а енергетско пиће и цигарете су његова антипричест. Тиме се причешћују они који сједе у дневној соби и не противе се доласку антихриста. У часу његовог рођења видимо оне који му се клањају. То је јасна упоредба са три мудраца који су Христосу на дар принијели најљепше дарове овога свијета – злато, тамјан и смирну. Антихристу се клаљају фудбалски навијач и борац из ринга. Оригинално се приносници дарова антихристу зову „борци у кавезу“. То значи да су они робови антихриста и да професионални спорт није никаква снага духа, већ симулација борбе у кавезу новца, интереса и подземља. У овом симболу се показује коме служе професионални спортисти, скупо плаћени тенисери, фудбалери, боксери, рвачи….сви се они клаљањају антихристу и живе у његовој сјени. Једини њихов прави смисао јесте да заокупе пажњу маса и скрену их са пута спасења. Фудбалски навијач антихристу приноси фудбалски дрес (симбол лажног ратника), а кик-боксер рударску лампу (симбол свјетла подземља). Обојици су тијела прекривена тетоважама, демонским жиговима. На слици се јасно види и уоквирена слика дипломца, у свечаној одори са дипломом. И та слика исходи из опне антихриста, као јасан знак да су статуси из знања, универзитетска и интелектуална елита само дио његове мреже којом покорава свијет. Цио овај приказ посматра једно куче, које ће се до краја овог антииконичног циклуса приказивати у својим трансформацијама. Оно је симболички јако важно. То је демон који мотри на поробљене душе и упозорава их када одступе од службе антихристу. Ова антиикона открива извор зла, показује његов приступ и земаљску моћ
Друга антикона се зове – „Распеће“ У званичном тумачењу, човјек са микрофоном је поочим дјечака Тима и муж дјечакове мајке (аутор пресликава свој живот). Међутим, антиикона јасно прави паралелу са Исусом и његовим поочимом Јосифом. Сцена безрезервно асоцира на Исусово распеће и Пресвету Богородицу која клечи под крстом. Господ Исус Христос је страдао због људских гријехова; на антикони страда поочим као симбол породичне осовине. Због антихриста (приказан као дјечак који држи дланове преко ушију; он не жели да слуша присуство породице) и његових потреба нужно је разорити породицу. То је најлакше учинити ако се уништи отац породице. Отац породице са слике држи микрофон (симбол снажног крика) и распет је напорима да би породица опстала; испред њега је паковање са храном, разлогом тог страдања (потребно је обезбједити храну). Изнад његове главе је натпис од четири слова (поредба са Христовим крсним натписом И.Н.Ц.Ј.- Исус Назарећанин Цар Јудејски). На антикони је је то лого са крана грађевинске фирме. Кран је крст на коме се распиње данашњи раднички сталеж, поробљен у савременим коорпоративним индустријским гулазима и трговачким ланцима. У раду за минималну плату они страдавају пуштајући болан крик. Храна која стоји испод „распећа“ је иделаних облика, програмиране боје меса, облика парадјза и дужине виршли.То је симбол ГМО хране, намјењене најнижној класи. У позадини овог „распећа“ је град са радничким зградама, тржним центром, стадионима, фабрикама – механизмима за уништење и производњу. Са десне стране „распећа“ стоји нека виша класа друштва, која задовољна својим новчаним примањима мирно гледа на страдање и крике. Са лијеве стране приказан је муслимански пар који се усељава у град. Усељеници су разарајућа сила већ изграђених вриједности и замјена за потрошену радну снагу. Антихрист затвара уши над крицима; не сметају му крици, смета му присуство породице. Поред њега је наглашен познати бренд, чиме се поручује да породица страда због живота бренда. Распеће традиционалних вриједности и рушење патријархалних оквира порука је друге антиконе.
Трећа антиикона је названа – „Изгон из раја“ У библијском изгону из раја Адам и Ева су протјерани због гријеха непослушности, због дрзнућа да се супроставе Господу. На овој антикони, младић (антихрист) и његова дјевојка напуштају породично окружење (аутор поново користи слике из свог живота као носаче дубљих порука; породица је симбол одбаченог раја) због личних амбиција и презира те исте породице. У лијевом углу је приказана младићева мајка (антибогородица) са својим новим љубавником (поочим је страдао на претходном приказу) која се гњевна грчи јер је син напушта. Она остаје презрена и одбачена у незахвалности. Младић (антихрист) је приказан са ајпедом (симболом савремене интелектуалности), у розим уским панталонама (симболом одбачених родних вриједности) и са лицем хладне забринутости за своје професионалне циљеве и самоостварење. На небу изнад њих сијевају муње (симбол гњева према породици) и указује се лице сотоне који се радује свијету који прихвата подвојеност, презир и одсуство саосјећања. Антихрист на овој антикони поручује да је професионални идеал светиња и да треба бити спреман и мајку одбацити ако се противи вашем напретку. Младић иде према новој заједници која га дочекује у десном углу антииконе. То је друштво високе класе, образованих, економски моћних, естетски усклађених робова Ега. Њихови станови су опремљени скупом техником, библиотекама које чувају филозофију успјеха, мотивацију за побједе, животописе славе…на столу је скупа храна и органски зачини. Одјећа је маркирана, наочаре познатих брендова, али очи и душе демонске. Антихрист то жели. Испод стола га поздравља пас-костур, заправо демон гордости који ће и своје месо појести зарад славе. Трећа антикона поручује – презрите све рајеве зарад раја ваше славе, личног успјеха и моћи.
Четврта антиикона је названа „Благовијести“ На овој антиикони је представљен младић Тим (антихрист) сад већ као професионално успјешан млади власник компаније за софтвере. Његов стан је опремљен модерно и софистицирано. Храна је разноврсна, органског поријекла (сјетимо је да је на слици „Распеће“ ГМО-храна симбол најниже класе), псеудо-еколошка освијешћеност наглашена је разврставањем отпадних сировина у кухињи. У његовом дому влада благодат опуштености и неоптерећеност свјетовним потребама. На кухињском столу стоје кључеви стана и скупог аута на привезку од лобање (порука је ако будете служили антихристу имаћете луксуз и удобност, али не заборавите коме служите). Антихрист је родно флуидна особа (без строге подјеле између мушког и женског рода; аутор овдје приказује себе), са одсуством симбола мужевности и патријархалности. Но он држи бебу, зачету вантјелесно или не, али свакако зачетом за нови поредак. У библијској благовијести анђео Гаврило, доноси Богородици вијест да ће родити сина зачетог од Светога Духа. На антиикони је приказан пали анђео (демон), такође родно флуидан (мушко-женског лика, са крилима пада) како стоји поред вазе са љиљанима. Бијели љиљани су цвијеће и знак Богородице; у овоме случају они представљају антибогородицу којој демон показује на антихриста и његов успјех, склад и мир нове породице. Заправо демон антибогорици поручује – одбачена си да би он уживао славу и моћ. Четврта антиикона поручује – узмите благодат земаљскога раја по сваку цијену, пређите све оквире зарад ваших жеља, уништите све оно што вас ка томе спутава.
Пета антиикона се може назвати – „Лов на јелена“ Пета антиикона приказује савремени свијет подјељен лагодним животом поробљивачке економске класе и радника који су остали без посла. Ти радници су приказани у парковима градова под шаторима; остали су без кућа и станова које су узеле банке због неотплаћених кредита. Они протествују али их нико не чује. У лијевом углу је приказан Тим са супругом сад већ у зрелом добу (антихрист), шетају парком пуним бескућника, но опуштени и задовољни својим професионалним и статусним успјесима. Његове љубичасте панталоне симбол су узвишеног, владајућег друштва на земљи. У првом плану ове антииконе је јелен кога савладавају црвени пси пакла. Јелен у хришћанској симболици означава вјернике одане Христу, пуне љубави и праштања, чисте и побожне. Сам Христос је најљеши јелен међу јеленима, најљепши од оних који траже висине слободе, најчистије изворе живота, а томе иду са префињеном елеганцијом и складом. Управо тог јелена смртно рањавају пси пакла, а то су ништа друго но гријеси и задах нечистоћа које је савремени свијет подстиче и призива. Ова пета антиикона поручује – Христа и хришћане уништити; нови свијет припада нама
Шеста антиикона се зове – „Оплакивање“ У библијском оплакивању, Богородица и Марија Магдалена оплакују Христа скинутог са крста. Оне оплакују злурадост овога свијета, а Христос нас страдањем позива да се распнемо зарад побједе над смрћу и задобијања вјечног живота. На антиикони „Оплакивање“, приказан је антихрист који се предаје вјечној смрти пакла. У бахатој вожњи Фераријем и неумјереном хедонизму Тим (антихрист) страда на улицама савремене метрополе. Предаје свој пали дух на рукама болничара и непознате жене док поред њега стоји млада љубавница (жену је одбацио, брак уништио). На челу му се види крвави сатански пољубац због оданости духу смрти. Због вјерности животу без скрупула, остваривању амбиција по сваку цијену, гордости, блуду, безосјећаности, презирању слабих и немоћних, неограниченом хедонизам… У лијевом углу антииконе се види папарацо магазин; на насловној страни лице Тима (антихриста) и његове нове љубавнице (симбол земаљске славе и престижа). Поред полупаног аута види се и леш пса-костура, (симбол демона који одлази са антихристом у пакао). Ова анитиикона поручује живи брзо, уживај много, умри славан и моћан са гријесима отрованом крви.
Посјетиоци изложбе у Музеју савремене уметности Војводине.
Тумачење изложбе „највећег британског савременог умјетника“.
