Нема шта да тражите на Балкану уколико не познајете његову историју. Та историја уопште није апстрактни скуп чињеница које су обавезне у школском програму. Историја детерминише религиозну и националну свест балканских народа и у строго задатој матрици диктира конкретне геополитичке, политичке и економске акције. У ХХ веку над Србима је три пута извршен геноцид.
У Независној Држави Хрватској створен је систем логора смрти под општим називом Јасеновац (тамо је по први пут у светској историји био направљен логор смрти за децу – Стара Градишка – где је убијено 50.000 српске, јеврејске и циганске дечице). Хрватска „вражја дивизија“ јуришала је на Стаљинград, да би потом ратно усташтво доживело своју ренесансу преко хрватске диверзантско-казнене експедиције која ратује у Донбасу и убија Русе, али и преко операције Агрокор. Ове појаве нису случајни ексцеси или рецидиви, већ логичан, закономеран и једино могући континуитет испољавања специфичне хрватске политике и хрватске националне свести. Свести коју је вештачки, у својим напорима, формирaо Ватикан, свести која је створена на бази покатоличења Срба, тј. добровољним прихватањем функције да буду геополитички инструмент у рукама Свете столице.
Ватикан је Хрватима немилосрдно одсекао све што је могло да обогати хрватску самобитност, на првом месту глагољичко богослужење. Уз то, католичке организације (тзв. Католички покрети) биле су усмерене на свеобухватан културно-просветитељски рад са неписменим сељачким масама којима су закидали права – књижевност, историју, културне институције и у широком смислу друштвени и културни живот, све што није било у функцији екстремног хрватског национализма, а што је, у овој или оној мери, постало талац примитивних и веома опасних политичких клишеа о стварању „етнички чисте државе“.
Хрватски национализам је појава која практично оличава и одређује дух и смисао хрватске политике. Католичанство и учење „оца нације“ Анте Старчевића чине фундамент хрватског национализма. Не морате да идете у цркву и слушате мису, можете да будете комуниста, либерал, атеиста, трансродна особа и члан ЛБГТ заједнице, али у вашој свести неотуђиво мора да буде присутно схватање Хрвата као „бедема католичанства“, почев од свакодневног живота па све до геополитике, и то са свим последицама које из тога проистичу.
Паралелно са овим процесом текао је и процес територијалног ширења „хрватских територија“ из историјског језгра где се одувек говорило на чакавском и делимично кајкавском дијалекту. Међутим, Хрвати ипак, Бечким књижевним договором из 1850. године, прихватају најраспрострањенији српски штокавски дијалект за свој језички стандард. За време Аустро-Угарске, Краљевине Југославије, а потом и социјалистичке Југославије ово ширење иде и на туђе територије – са претежним православним становништвом – где ниво националне свести није био формиран у пуној мери.
Средином XIX века Краљевина Хрватска и Славонија заузимала је, као номинално аутономна политичка јединица, мали географски простор унутар Краљевине Угарске. Она се делила на бановину Хрватску која је имала само три жупаније (Загребачку, Вараждинску и Крижевачку) и бановину Славонију (са основним градовима – Вировитицом, Пожегом и Осијеком). Попис становништва из 1857. године говори да је у Аустро-Угарској монархији живело 1.584.134 Срба православне и римокатоличке вере, док је Хрвата било 1.288.632. Треба истаћи да су и тада сви Хрвати били римокатолици, уз изузетак неколико хиљада унијата. Када се говори о територијама Славоније, Срема, Далмације, Барање и Истре, посебну пажњу заслужује чињеница да се Хрвати нигде не помињу. У Славонији су, осим православних Срба и странаца, живели Срби римокатолици (Шокци). У Далмацији, која је обухватала Дубровник и Боку, живело је 330.827 Срба римокатоличке вере, док је православних Срба било 78.858. Овде треба истаћи да се и у ранијим аустријским пописима из 1850. и 1851. године, када је реч о Далмацији, нигде не помињу Хрвати, целокупно становништво Далмације сводило се на Србе православне и римокатоличке вере – укупно 409.685 људи, а према попису из 1846. године било их је 393.7151.
Јужнословенски простор на територији Хабзбуршке монархије преживео је корените политичке и административно-територијалне измене након што су потписана два споразума. Према првом аустро-угарском споразуму из 1867. године, Аустријска монархија се претвара у Аустроугарску монархију, а Аустрија и Мађарска деле јужнословенске земље. На основу другог, мађарско-хрватског споразума из 1868. године, Хрватска и Славонија су претворене у саставни део Земље круне св. Стефана, док су хрватске територије сачувале више него скромне атрибуте државности: територију, границе, а на локалном нивоу, у виду уступака, Хрватима је била дата ограничена аутономија у административним, судским, црквеним и школским пословима, а хрватски језик је добио званични статус. Аутономна права Хрватске и Славоније остваривала су се тако што је шефа хрватске владе – бана – именовао аустријски цар на предлог мађарског премијера. Бан је имао право да се обрати аустријском цару, али уз искључиво посредовање мађарског министра за хрватске послове. Хрватска и Славонија су у потпуности биле искључене из законодавних и извршних органа власти Аустријске империје. У саставу мађарске делегације (60 посланика) који су улазили у царски парламент – Рајхсрат – било је само 5посланика из Хрватске и Славоније. Овде такође треба додати да њих није бирао Сабор бановине Хрватске и Славоније, већ мађарски парламент. Хрватски сабор је без расправе морао да усваја законске предлоге мађарског парламента. Извршна власт у заједничким пословима Мађарске и Хрватске припадала је искључиво мађарској влади.
Генерално, дуализам је представљао чврст систем са ефикасним политичким механизмом. Он је осигурао да словенске земље, које су током друге половине XIX и почетком ХХ века припадале власти Круне Светог Стефана, све више постану мађарска колонија. Само су Мађари имали статус политичког народа са државним и историјским правом (Закон о народностима из 1868. године). Ипак, територија Бановине Хрватске била је незнатно увећана припајањем Срема и Вараждинске крајине, након чега се 1857. године територија Бановине Хрватске релативно увећала, и то за четвртину (за 4.964 кв.км. или 27,12 одсто), док се број становника повећао за једну трећину (и то за 27.192 становника или 32,04 одсто)2.
На јужнословенским територијама живело је мешовито становништво: Бановина Хрватска, Славонија и Међимурје били су у саставу Мађарске и под доминантним немачким утицајем, Далмација и Истра, у аустријском делу монархије, биле су под утицајем италијанске културе, док је Босна и Херцеговина, која је у административном смислу била под аустријском влашћу (од 1878. године), суштински наставила да буде остатак Отоманског царства. Све док Аустро-Угарска није окупирала БиХ, тамо практично Хрвата није ни било. Славонија чак ни административно није била обједињена са Хрватском. Све док није била укинута 1881. године, Славонију и Хрватску је делила српска Војна Крајина, која је настала након одласка Турака крајем XVII века и била под директном влашћу Беча. Укупан број становника Војне Крајине средином ХIХ века био је око 673.000 људи, од чега је 90 одсто било Срба3. За разлику од становништва које је живело ван граница Крајине, граничари нису били кметови, већ слободни сељаци ослобођени плаћања феудалне ренте зато што су били у војној служби аустријског цара. Основни закон Крајине из 1850. године каже да се она неће уједињавати са Хрватском и Славонијом. Ипак, постепено су јачали мађарски захтеви да се Крајина демилитаризује и укључи у мађарски део монархије. Мађари су се плашили српске војске (Срби су увек могли да мобилишу око 60.000 војника) која је одиграла кључну улогу у гушењу мађарске револуције 1848-1849. године. После многих догађаја у међународној арени – када су Срби фактички добили слободу у Кнежевини Србији 1867. године и када је Аустро-Угарска 1878. године окупирала Босну и Херцеговину – Војна Крајина је 1881. године била ликвидирана. Тек након тога је Бановина Хрватска добила могућност да се уједини са Славонијом, а царски рескрипт од 8. јануара 1881. године гласи: територија демилитаризоване Војне Границе (Крајине) која се састоји од 6 округа (Личко-оточког, Огулинско-слуњског, Банијског, Градиштанског, Бродског и Петроварадинског) уједињује се са Хрватском и Славонијом у мађарску административно-територијалну јединицу Краљевине Хрватске и Славоније. На тај начин, после ликвидације Војне границе (Крајине), Краљевина Хрватска и Славонија су се прошириле на значајни део српског простора4.
На целокупној територији бановине, мађарски језик је потискивао хрватски, док се генерално водила политика денационализације.
Територије Хрватске и Славоније су у националном смислу биле хетерогене, а становништво у славонском и сремском делу није имало изражен хрватски карактер. Загреб је 1890. године имао 40.000 становника, од којих су четвртина били странци, у првом реду, Немци. Већина становника Загреба стидела се да говори народним језиком. Немачки језик је доминирао и у породицама које нису биле немачке, тако да је у њима немачки језик био у свакодневној употреби. Народне новине из 1895. године истичу да су од 50.000 становника Загреба «једва 20 одсто пореклом Хрвати и Срби, а да су добре 4/5 – Словенци, Чеси и Немци, а да највише од свих има мађарских Јевреја», тако да се управо тиме објашњава «разлог зашто већина становника града хрватски језик повезује са ропством и слуганством, оно не зна нијансе и изразе народног језика, шта више, једва да има појам о народном духу; њему су не само страни народни обичаји, већ и сам начин народног мишљења и осјећања»5. Тадашње новине Странке права «Хрватска» револтирано истичу да је «Загреб немачки, мађарски и јеврејски град, само не хрватски»6.
Број Срба у Хрватској и Славонији се смањио: са трећине 1880. на четвртину 1890. године. По попису из 1910. године од укупног број становника – више од 2.600.000 – римокатолика, без обзира на национални састав, било је 1.863.847. Генерално, у периоду од 1869. до 1910. године бележи се значајан пораст католичког становништва и то за 600.000 људи. Ако од укупног броја римокатолика одузмемо странце, онда је број римокатолика словенског порекла (Срба, Буњеваца, Шокаца и Хрвата) достигао број од 1.550.000, а православних 649.4537. Повећање словенског католичког становништва било је повезано са активностима римокатоличке цркве. Њени мисионарско-прозелитистички задаци вршени су у два правца: покрштавање некатоличког становништва, а потом и обједињавање свих римокатолика Срба, Немаца, Чеха, Словака, Словенаца, Италијана, Русина, Мађара, Шокаца и Буњеваца у јединствену категорију «хрватског народа».
1 Жутић Н. Римокатоличка црква и хрватство од илирске идеје до великохрватске реализације 1453–1941. Београд, 1997. С. 53-54.
2 Szabo A. Demografska struktura stanovništva Civilne Hrvatske i Slavnije u razdoblju 1850-1880 // Historijski zbornik, god. XL (1), 1987. S. 171-172.
3 Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Istorija Jugoslavije. Beograd, 1972. S. 227.
4 Ibidem.
5 Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 92.
6 Цит. по: Там же.
