Никола Маловић
У Црног Гори има да се почетком октобра одржи тзв. „Неђеља поноса“. Гле случајности, на дан руског свеца Св. Сергија Вороњешког. А у Србији је заказана на Св. Александра Невског – анђела чувара Русије? Случајно? Како да не.
Као што све старе фотографије говоре да прије 30-40 година није било гојазних на нашим плажама, тако исто није било ни феминизираних мушкараца. Ако их је и било, нису се кочоперно с руком преломљеном у зглобу шепурили „Нашим плажама на Јадрану“ које је, примјерице, Милош Црњански описао у скоро па заборављеном бедекеру из 1927.
Да се нешто заозбиљно промијенило опазио сам прије десет љета када сам, након „Срећна слава, домаћине!“ ја у Котору по први пут причао с једним младим, изузетно феминизираним Црногорцем, пред цијелом његовом горштачком фамилијом, нужно на неутралне теме, ништа вјера, ништа Срби, само бизнис и условно плежр.
Ако је нешто оксиморон (стилска фигура која обједињује два противречна појма), онда је то Црногорац-геј. Тачније, била је то оперативна стилска фигура све док официјелна Црна Гора није 2012. почела са врагом да сади тикве у дугиним бојама. Тада се у Montenegru догодила прва фамозна парада, а годину касније, љета 2013, у которску је луку упловио крузер „Celebrity Sihouette“ (Селебрити силует) компаније „Атлантис“, са 2800 припадника LGBT популације, што је у неку руку још било и чедно, будући да је идеологија о којој је ријеч добила суфикс, па сад хоће Србијом у септембру и Црном Гором у октобру да парадира под скраћеницом која се оксиморонски продужава: LGBT и Q и +.
Рашчланимо ли еуфемистичку скраћеницу, опажамо да је све кренуло од L – lezbian, што је многима у почетку дјеловало симпатично: двије се жене мазе, љубе, и у себе умећу прсте или дилдое, што је у очима мастурбатора и мастурбаторкиња остало бенигно и незанимљиво, будући да никаквог интеркорса ту до краја нема.
Са гејевима, под словом G, имамо другу причу. Њу није упутно препричавати, управо због гнусобе интеркорса. Римокатоличка се Европа узбудила када је открила голе античке Грке да би из њих родила ренесансу, из чијег се сјемена пак временом абортирало свашта: и епистизи, и гноми, и онокентаури и блеми – митске претече LG+ покрета – али и петокрака са ногама, из које је никла (с оцем јој црногорским увијек ваља због тога коитирати) Марина Абрамович, њени окултни покровитељи и исти такви сљедбеници…
Онај је феминизирани Црногорац, елем, временом постао биолошки отац, што није нужно доказ његове хетеросексуалности, као ни хомосексуалности, но чему феминизираност, одакле она ни из чега ниче подно Ловћена? Да ли су у некој вези све веће мушке сисе са worldwide храном означеном ситним фонтом: Codex Alimentarius? Концем туристичке сезоне у Котору, Херцег Новом, Тивту и Будви настане осека феминизираних Европљана. Ако није храна, ако није вода, онда социјално, политичко и окултно озрачје утиче на конверзију пола, са хируршком интервенцијом или без ње.
Могу да разумијем да је Микеланђела у естетском смислу привлачио сваки његов млади мушки модел, али не могу да разумијем ћорсокак хомосексуалне сексуалне опијености. Океј, мушко си, и много ти се неки младић здопада (ово је, због онеобичености, згодан глагол који, као кајкавац, Бата Живојиновић користи у филму „Бреза“ Анте Бабаје). Али, шта потом да радиш, ако си мушко, са савршенством, ако оно што ти се здопада није женско? Како да реализујеш љубав? Вјерници LG+ покрета желе да вјерујемо како се мушко и мушко могу вољети. То је лаж. Мушко на мушко може да нагна само похота, не и љубав, јер љубав мирише, а мушко-мушка страст заудара и ван фамозна њихова четири зида.
Због природе интеркорса, наравно.
Агресивна кампања да се сваке године одржи парада у сваком кутку што га је окупирао геполитички Запад, доказује да ђаво постоји. Како превести нашој дјеци слике из градова у којима се голи мушкарци воде на узицама као пси? Како растумачити родитељима да није океј да им се син у сукњици фотографише тако што ће четвороношког геја загрлити једном руком и пред камером махати другом, у којој је бандијера са дугиним бојама?
У нашој земљи постоји закон о јавном моралу. Но постоји ли наша земља?
До када да трпимо увреде и провокације политичких гејева? До када да трпимо власт која идеолошки содомизира одраслу популацију и сексуализује нашу дјецу? Ако је један од слогана београдске параде гласио „Срећан прајд, домаћине!“, није ли то намјерна била и дрска замјена традиционалног славског поздрава његовим наличјем? Ако је још један слоган гласио „Не одричем се!, није ли то била алузија на тренутак током обреда крштења у коме се неофит одриче сатане? Зашто се у парадама толико напада хришћанство, зашто се скрнаве свеци тако што им се лик ставља на полне органе парадера, зашто се улицама носи антиикона Св. Богородице са дугиним бојама умјесто ореола…? Зашто то раде?
Раде зато што је свака „парада“ заправо антилитија.
Сва шарена, пуна балона и парола, предвођена одрођеним политичарима штићених полицијом, поворка одјевена у голу кожу и тантијеме организатора, парада на окултној равни има за циљ да конвертује традиционално хришћанско друштво.
У Црног Гори има да се почетком октобра одржи тзв. „Неђеља поноса“, на дан руског свеца Св. Сергија Вороњешког. А у Србији је заказана на Св. Александра Невског – анђела чувара Русије? Случајно? Како да не.
Пред Вучићевом Србијом је ускоро велики испит. Забранити апсолутно све активности дошавших у Београд геј-војника, или доживјети не баш исту, јер се историја никад не понавља, судбину режима Мила Ђукановића у Црној Гори.
Литије су кренуле Београдом, по угледу на литије зачете у Црној Гори и Боки. Литије могу колико сутра кренути и земљом Србијом. Чудо се лако калеми, народа је са иконама у рукама све више. РТС прву литију против ЛГБТ антилитије није поменуо (срам било Јавни сервис), другу је морао, смањивши број Срба усред Београда: пета литија можда уђе у ТВ Бастиљу, никад се не зна.
И на крају, да ли је хомосексуалност болест?
Наравно да није.
То је гријех.
Отуда толико антиикона, отуда порив да се упорно не одричу врага. Парадери шетњом творе антилитију, и на метафизички начин сатиру град којим ходе, удаљујући благодет која с неба вјековима силази на добре, сушећи кичму у најмлађих становника.
На другом тасу српске ваге су литије које освештавају не само простор, него и вријеме.
Припадамо генерацији која може доживјети Армагедон.
Када на улицу ђаво пред закупљене камере продатих телевизија у колонизованој земљи изведе своје псе на кожним узицама, тада треба бити заиста глуп и тврдити да вријеме краја није близу.
Но када на улицу Св. Сава и Св. Александар Невски, кад и Св. Сергије Вороњешки, изведу Србе у литије за одбрану дјеце, жена и мужева, државе Србије и Црне Горе и Нове свјетске парадигме – тада ваља имати на уму да се вријеме продужило, те да дугорочно они који долазе иза нас имају шансу да богоугодно поживе.
Дакако, рата ће бити, јер је рат стална констелација. Спремимо се да у току глобалног сукоба останемо људи.
Извор: Печат
Фото: РУНЕТ
