Покрет за одбрану Косова и Метохије
У интервјуу датом аустријској агенцији АПА, Немања Старовић је истакао спремност Србије за даље нагодбе око дела своје територије (није га у томе спречила ни чињеница да државни службеник без кривице чами у приштинском затвору) те истовремено обећао да ће, кад дође време, Србија увести све санкције „неваљалим“ Русима. Двема срамним изјавама, Старовић је наговестио парафирање (само је то још преостало) досад донетих велеиздајничких одлука актуелног режима и коначно обелоданио лицемерну политику београдских власти према Руској Федерацији.
На први поглед делује ирационално када министар за европске интеграције на страном терену иступа са тезом о потреби „великог компромиса“ који би обезбедио „потпуну нормализацију односа“ између Србије и „Косова“. Као да је данас Србија решила сва спорна унутрашња питања и ослободила маневарски простор да се дефинитивно ратосиља терета који стоји на отвореном путу у ЕУ.
С обзиром на чињеницу да је у односима између Србије и ЕУ признање „Косова“ као независне државе „кључни приоритет“ (израз који се користи у свим одговарајућим документима ЕУ), таква одлука Србије не би ни за јоту померила њене шансе за чланство у ЕУ. Иако је званична Србија прихватила обавезу да призна „Косово“ путем тзв. свеобухватне нормализације (чл. 23 Платформе ЕУ за преговоре о приступању… и одговарајући Закључак Владе Србије од 21. јануара 2014, као и Споразум о путу за нормализацију… из 27. фебруара 2023), на први поглед изгледа нејасно зашто министар за европске интеграције отвара то питање у време када унутар земље влада свеколики хаос. Међутим, између ове две ствари – изненадног истицања теме о „потпуној нормализацији“, с једне, и стања државног нереда, с друге стране, ипак постоји узајамна веза.
Већ готово деценију и по Вучићев главни улог у односима са Сједињеним Државама и Европском унијом јесте самовољно жртвовање Косова и Метохије. Како тај процес није довршен до данас махом захваљујући албанском ултиматуму по начелу „све за ништа“, Вучић је кондицију верности својим заштитницима одржавао секундарним жртвама – излагањем природних богатстава и људских ресурса (тзв. социјалног капитала) земље западним компанијама и по моделу предаје Косова и Метохије: ја вама земљу, ви мени подршку шта год радио у областима које се вас не тичу. Та друга, за његов интерес корисна, страна тог односа размене, са растом унутрашње кризе и велике дестабилизације земље постаје за западне партнере све нелагоднија. Њихов главни пропагандни инструмент за јавно мњење Србије – тзв. европске вредности које се своде на фразе о владавини права, демократији и људским правима, у Србији немају жељени политички ефекат, напротив. Ван домена тог сировог идеолошког убеђивања, Вучићев режим изгубио је за западну страну најважније обележје – стабилност у земљи.
Политички режим успостављен у Србији 2012. године, последњих месеци први пут је добро уздрман. У датој ситуацији, вођа се обраћа својим све више сумњичавим заштитницима не би ли, ма колико у невреме, повратио њихово поверење. Улог је поново Косово и Метохија, тј. његово очекивање да ће новом иницијативом покренути тај заустављени точак, истовремено рачунајући да, услед нереда у земљи, завршница његове велеиздаје неће ни допрети до свести домаће јавности. При свему томе, он рачуна на осетљивост водећих људи у ЕУ и на чињеницу да ни у овој ствари, која је давала велике изгледе, политика ЕУ није поентирала дефинитивним успехом.
Челник актуелног режима рачуна на још један моменат. То је искуствена чињеница да водећи западни политичари неће подржати политичку промену у Србији уколико не обезбеде одговрајућу персоналну замену за Вучића. У тренутку великих политичких неизвесности у земљи, овај поступак не би ишао лако. Не ради се чак ни о недостатку људи на широкој политичкој сцени Србије, који би били спремни да „јуначки“ пресеку Гордијев чвор признањем „Косова“. Реч је пре о специфичној црти свепоступајућег вође, који је Косово и Метохију довео до руба легалног одрицања и који на том рубу може да балансира дуго, све до дефинитивног нестанка Србије са карте данашњих држава.
Није нимало случајно ни то што се Старовићево обећање европским „поспремачима“ српске историје и српских живота временски поклапа са агилношћу Ђурићеве најновије изабранице Клаудије Тени која, заједно са демократском конгресменком (против Срба се лако удружити), упућује апел председнику САД и сугерише му посету „двема стратешки важним земљама Западног Балкана“ не би ли удесио њихово „међусобно признање“. Ако се сетимо да је хвалисавац из Беле куће у првом мандату издејствовао признање „Косова“ од стране Израела и узмемо у обзир да се Марко Ђурић (који, чак по исказима Вучићевог промотера, ради о глави Србији) онде добро сналази, не треба искључити могућност да се жеља Тенијеве и оствари. Посетом „двема државама“ Трамп би повећао изгледе да добије жељену Нобелову награду за мир (којег ли апсурда!), а Вучићев плебс би тек тад клицао вођи, јер, није шала, довео је и америчког председника. Иза те хуке и престоничког таламбасања, издајнички Вучићев наум био би приведен крају.
Извор: Покрет за одбрану Косова и Метохије
Фото: РУНЕТ
Опрема текста: Саборник
