Душан Илић
Недавно је Његова светост патријарх српски Порфирије био у званичној посети Москви. Приликом разговора са патријархом руским Кирилом и председником Владимиром Путином осврнуо се на тренутне политичке (не)прилике у Србији, што је веома бурно дочекано у нашој јавности. Међутим, у оквиру исте посете, Његова светост дао је интервју руском православном порталу Богослов.ru, у коме је говорио о бројним изазовима пред којима се налази наша Црква у данашње време. Поред важних јеванђељских порука, ипак је највише контроверзи изазвала оцена патријарха Порфирија о превазилажењу македонског црквеног раскола. Он је наиме подвукао како историјски, у канонском погледу, епархије на територије данашње Северне Македоније никада нису припадале Српској православној цркви, осим у периоду од 1920. до 1965/6/7. године. Овиме је поглавар СПЦ подцртао да је у канонском смислу ова територија била под српском црквеном јурисдикцијом од уједињења СПЦ 1920. све до раскола у који је неканонски ушла тзв. Македонска православна црква 1967. године. У наставку разговора, патријарх је направио разлику између политичке и црквене историје, истичући да је територија ове земље повремено улазила у састав српске средњовековне државе, али не и Српске цркве у канонском погледу. Какве су последице овакве изјаве поглавара Српске цркве и наследника Светог Саве?
Као прво, наведеном изјавом, патријарх је потврдио више националних и црквених наратива, који се брижљиво гаје у нашем непосредном окружењу. Званична северномакедонска национална и црквена историја, ако изузмемо антиквизацију и позивање на Александра Великог, сматра Самуилово царство македонском државом, а Охридску архиепископију македонском помесном црквом. Чак иду дотле да цара Душана сматрају македонским царем, а Мрњавчевиће и Дејановиће македонским властеоским породицама. Отуд је Крале Марко један од највећих македонских јунака свих времена. Следствено томе, све немањићке задужбине или нпр. Марков манастир сматрају македонским. Аутокефалију Српске цркве коју је издејствовао Свети Сава 1219. издвајајући Жичку од Охридске архиепископије, они сматрају неканонском, позивајући се на аргументацију тадашњег охридског поглавара Димитрија Хоматијана и његове тираде против српске црквене самосталности. Ову „неправду” су по њима, исправили Турци Османлије када су укинуле Пећку патријаршију након пада српских земаља у XV веку. Период који патријарх наводи као једини када је овај простор био под српском црквеном јурисдикцијом (1920-1967), тамошња историографија сматра периодом великосрпске окупације (до 1941), а сам чин раскола из 1967. сматрају обновом древне „македонске” Охридске архиепископије, што су и показали својим понашањем приликом црквеног измирења и добијања Томоса о аутокефалији, увек подвлачећи српску кривицу за раскол, те омаловажавајући Томос, називајући га препоруком.
Када је реч о Бугарима, они тврде готово све исто као и историографи Северне Македоније, само њихов наратив тек наизглед у мањој мери личи на серијал о фамозним хрватским краљевима који се протеклих година емитовао на каналу History. За њих је наиме, Северна Македонија одувек била и у политичком, и у канонском смислу бугарска. Члан 1 ст. 3 Устава БПЦ наводи да је аутокефална Бугарска православна црква – Бугарска патријаршија правни наследник Плисковске архиепископије, Преславске патријаршије, Охридске архиепископије, Трновске патријаршије и Бугарске егзархије. Иако је прва била аутономна, четврта делимично, а последња потпуно неканонска, Охридску архиепископију основао ромејски цар Василије II Бугароубица, а за канонско признање и аутокефалност Трновске столице се тек 1235. године изборио лично Свети Сава, све су ово „логично”, помесне цркве Бугара.
У „научном” својатању канонског простора Северне Македоније нимало не заостају ни Грци. За њих је Охридска архиепископија увек била самоуправна и аутономна, а не и аутокефална црква, имајући у виду да су поглавара ове Цркве постављали ромејски цареви, а касније и османски султани (коме су се дотични верно покоравали до 19. века). Како је на челу Охридске цркве седео највећи број Грка, целокупно наслеђе ове земље је „византијско”, а то значи грчко, јер то су наводно некакви синоними. Како је управо Цариград давао томосе о аутокефалности, односно самоуправи одређених балканских црквених области, те их и укидао, пардон плаћао султану да то уради, и како је читав православни Балкан бивао под цариградском јурисдикцијом, онда је целокупно његово наслеђе грчко. Велики центри, попут Ватикана, Лондона, Беча, Берлина, Москве и других, углавном су (зло)употребљавале горе наведене аргументе, како простор данашње Северне Македоније ни у политичком, ни у црквеном погледу не би био српски.
Када прочитамо све наведене аргументе свих наведених страна, неправедно је цитирати Његоша и оптуживати наше некадашње окупаторе да нико крупно ка’ Турчин не лаже. Извините Турци, али конкуренција је ипак велика. Нажалост, патријарх српски и званично је потврдио оно у чему се слажу и Македонци и Бугари и Грци и све велике силе, а то је теза да Северна Македонија, изузев кратких „освајања” њене територије од стране појединих српских владара, никада суштински и духовно није била српска.
Да ли је тако? Не само што је ова изјава нетачна, него је и штетна. Северни делови данашње Северне Македоније долазили су повремено под српску власт и у време Немање, али и касније, да би дефинитивно постали део средњовековне српске државе 1282. године. Након тога, Краљ Милутин премешта престоницу у Скопље. Скопска епархија најкасније тада већ постаје део српске Пећке архиепископије, да би приликом уздизања Српске цркве у ранг патријаршије, Скопска епископија била подигнута у ранг митрополије. Она ће остати део Пећке патријаршије све до њеног укидања 1766. године, осим у периоду када је целокупна Пећка патријаршија дошла под власт Охрида у првих неколико деценија османске окупације. Од дефинитивне обнове Пећке патријаршије, Скопска епархија је под њеном јурисдикцијом (1557-1766). Чак и за време цариградске канонске управе над овим крајевима, веома често су владике били Срби. Примера за то има доста, али најсвежији су епископи Фирмилијан Дражић, Севастијан Дебељковић и Вићентије Крџић, који су водили ову епархију почетком ХХ века. Западни део земље био је 11-14. века под непосредном јурисдикцијом Призренске епархије, да би у време Српског царства била основана Полошка или (Х)Тетовска епархија под окриљем Пећке патријаршије. Она ће бити самостална до краја XVII века када ће бити припојена Скопској епархији Српске цркве. Нешто југозападније, постојала је и Дебарска епархија, која је у састав Српске цркве ушла најкасније у Милутиново време. У источном делу Северне Македоније, у пределима око Штипа, Радовишта, Винице итд, постојала је још једна епархија Српске цркве, која је позната под више имена, као Морозвиждска, Овчепољска, Лесновска, Злетовска, Малешевска. Тешко је утврдити да ли се радило о једној или више епархија на овом простору, али се о јурисдикцији од времена Светог Краља Милутина, па до пада под Турке може говорити искључиво као делу Српске помесне цркве. О свему овоме писали су наши најугледнији црквени историчари, попут Радослава Грујића или Ђока Слијепчевића.
Посебну расправу захтева тема припадности Охридске архиепископије. Она је несумњиво, током већег дела свога постојања (1019-1767) била вођена од стране Ромеја, касније Грка. Међутим, било је периода када су Срби имали претежан утицај на развој ове црквене области. И митрополит Крушевско-демирхисарски Јован (Вранишковски), доскорашњи канонски архиепископ охридски, у својој краткој историји Охридске архиепископије пише да је цар Душан поставио охридског архиепископа за члана Синода Српске цркве. Зашто? Није тешко претпоставити. И током турског периода, има много трагова који говоре о припадности ове области. Током XVI века охридски архиепископи преводе црквене књиге са грчког на српски језик. Угледни трговци, попут Димитрија и Николе Пепића, Михајла, Андрија и Николе Бојчића и других током овог века представљају главне донаторе Охридске архиепископије. Битољски митрополит Јеремија када стиже у Русију 1603. године каже да долази из српске земље. О бројним задужбинама српских владара и великаша на простору Охрида, Битоља, Прилепа и јужних крајева ове земље, могло би се нашироко и надугачко говорити. Црква Светог Николе Болничког (Душан и Урош) или Црква Богородице Перивлепте (Андрија Гропа и Остоја Рајаковић), манастир Трескавец код Прилепа (краљ Милутин), са сачуваном плочом српског енохијара Дабижива Чихорића само су неки од многобројних српских трагова из средњег века. Тих трагова било је и касније. Најнесрећнији пример је Црква Светог Илије у Старом Дојрану, коју је подигао Ђорђе Новаковић Џонгар 1848, а где се редовно без противљења МПЦ одржавају рејв журке.
Након свега наведеног, што представља тек делић српске црквене историје на овом простору, тешко је прихватити званичан став српског патријарха Порфирија изречен на руском порталу пре неколико дана. Ова изјава потире и сам чин давања Томоса о аутокефалији из 2022, имајући у виду да Његова светост сматра да МПЦ након раскола 1967. године више није део наше канонске територије. Па ако није, како је СА Сабор СПЦ на челу са њим могао да призна аутокефалију исте, ако већ она није била део српске канонске јурисдикције. То онда није ни било могуће. Ова изјава такође потире и став митрополита бачког Иринеја изнетом у интервјуу листу Печат поводом признања МПЦ, где је објашњавао нама критичарима, како СПЦ није предала или продала немањићке светиње новоформираној помесној цркви, већ их је само уступила на коришћење. Како је могла да их уступи, ако их никада није поседовала, и одакле уопште српске светиње уз средњег века у Македонији, када она по речима патријарха, пре 1920. године никада није била део Српске цркве. Или неко овде не сматра Немањиће српским владарима или су изгледа Немањићи и други српски ктитори више цркава и манастира изградили под окриљем туђе, него под окриљем своје помесне цркве. Ко им је то дозволио? Када? На основу чега? Или су Немањићи једноставно имали дуални идентитет, као поједини данашњи Црногорци. Можда су се помало сматрали Србима, па дизали манастире под окриљем Пећке цркве, а мало Македонцима/Бугарима/Грцима/апстрактним Словенима (низ наставите сами), па су подизали задужбине по Северној Македонији?
Како год, остаје отворено питање патријарху Порфирију, да ли су Срби икада живели у Македонији, остављали трагове, градили цркве и манастире и проливали своју крв и остављали кости у њој? Чини се да Његова светост мисли да нису. Чега је оваква изјава плод, ја то не бих знао. Али, ако је Томосом о аутокефалији МПЦ на територији ове земље поништена српска црквена јурисдикција, овом изјавом патријарх је покушао да поништи и целокупну српску црквену историју Македоније. Тиме је постављен темељ, не само за канонско разбијање СПЦ, већ и за потпуно брисање српског историјског присуства на Балкану.
Поред тога, патријарх је истакао у наведеном интервјуу како је Црква обавезна да доноси одлуке ради спасења људи, те је у том контексту и донета одлука о признању МПЦ. Да ли је одлука о укидању Пећке патријаршије из 1766. и њеног припајања Цариградској патријаршији била донета онда из истог разлога? Ако смо сви део Једне и недељиве Цркве Христове, зашто се Македонцима изашло у сусрет њиховим очигледно етнофилетистичким интересима? Или да преформулишем: Шта ће нама аутокефална Српска православна црква, када више нема Јудејаца и Јелина, Срба и Македонаца итд.? Ако је постојање помесне цркве чисто административна ствар, СПЦ онда треба да буде Православна црква Србије у њеним авнојевским границама, зар не?
На крају, када буду пристизале критике и приговори на овај текст, желео бих да подвучем да њега није написао аутор, већ његови понижени и прецртани преци, чукундеда Милан Илић, српски војник који почива у селу Бач код Битоља и његов брат војвода Петко Илић Нагорички, који почива у Старом Нагоричану код Куманова, а који су своје животе дали за повратак Јужне Србије у састав српске државе и Српске православне цркве.
У недељу раслабљеног, 11. маја 2025.
Душан Илић, Институт за европске студије
Извор: Стање Ствари
Фото: Снимак екрана
