Гордана Достанић
Поштовани читаоци, са портала "Јадовно 1941" преносимо реаговања на скандалозну квалификацију Јеврејске Општине Земун према одавању почасти сенима србских мученика...
† † †
Пратим на сајтовима кривичне пријаве Јеврејске општине Земун против УГ Јадовно 1941. из Бања Луке и њеног председника др Душана Басташића. Читам и трљам очи и питам се како смо до тога дошли.
До тога да се кривичном пријавом прети због одржаног помена и постављеног крста над гробницом 6.500 српских мученичких душа, побијених у логору Семлин (Anhaltelager Semlin), у току Другог светског рата, у тадашњој Независној Држави Хрватској. И то оних душа којима сународници деценијама нису палили свећу, нису држали опело, нису ни знали да су њихова тела из логора доспела на градско гробље Земуна и да ту почивају деценијама.
Нису знали, јер о томе се ћутало због утопије вишег циља, као и о бројним другим стратиштима на којима су побијени Срби. Споменик који је над том масовном гробницом 1957. године подигао СУБНОР безличан је као бројни такви, и не говори ни ко ту лежи, ни зашто, тек безименим „жрвама фашизма“. И ето, нико се није узбуђивао што деценијама ту није полаган венац српским жртвама. Бројни Срби, па ни институције, ни људи од струке нису знали ко и колико њих је под тим спомеником.
Дозволили смо себи да пролазимо поред бројних немуштих споменика без питања и без поштовања. Можда је баш зато узбуђење веће што се коначно, баш захваљујући том пријављеном удружењу, за место на гробљу у Земуну сазнаје и поступа онако како приличи цивилизованом свету. А можда се кривичном пријавом, опоменом да се то више нигде не понови, плаћа цена за почињени грех заборава и ароганције.
На сајтовима су уз текст и слике са инкримисаног догађаја. Видимо бетонску жардињеру за цвеће, без цвећа. У ту жардињеру постављен је православни крст, око њега засађено цвеће, а на страницу жардињере постављена плоча која говори коме, када и зашто.
Споменик СУБНОР-а недирнут.
На околним гробовима, ма ни поред бетонске стазе, ни травка није згажена. Погледајте лица људи који су учествовали у литији и присуствовали том чину постављања крста. Нема ту ни злонамерника, поготову не криминалаца. Ко би и помислио да ће тај свети чин обележавања масовне гробнице Срба и одавања почасти сенима мученика бити оквалификован као кривично дело?
Како тај чин може бити чин верске и националне мржње и нетрпељивости, кад ни једна ружна реч није изговорена, ни лош гест учињен, нити је нечији знамен оскрнављен, нити је душа било ког страдалника, било чиме узнемирена?
Нико није замерио онима који су ту претходних деценија ожалили своје што не поменуше да поред њихових леже и Срби у истом логору пострадали. Ни побијање крста у земљу није било бучно да узнемири уснуле у Господу. И молитва је била тиха, како и доликује. Наравно, по православним обредима, обичајима и традицији, али ко би помислио да је то сејање верске и националне мржње.
Била сам тамо и својим очима видела и ушима слушала.
Како то да на градском гробљу у Земуну, у главном граду државе Србије са православним хришћанима, крст и молитва за упокојене могу бити мржња према било коме, и како било ко, на заједничком гробљу може полагати право да се на некој парцели не може вршити верски чин људи друге вере? И то не чин над гробовима оних који нису хришћани, као чин провокације, него над масовном гробницом православаца.
Можда сам лаик и незналица, али то у моју главу не иде.
Како смо дошли до тога да неко из другог страдалног народа подноси кривичну пријаву за православни знамен, свећу и молитву над гробницом православаца, заборављајући при том да на том истом делу гробља њима нико не спори поштовање страдалника по њиховим верским и националним законима и обичајима. Напротив, на то Срби гледају са поштовањем.
Ми, Срби, ми смо се огрешили, али о српске намучене душе у тој гробници. Сад кад смо ту грубу немарност, грешку, не знам ни како тај чин да назовем, коначно почели да исправљамо, стиже кривична пријава. Да ли је то опомена да српске жртве морају и даље да леже у мраку заборава, да ни једно масовно стратиште и гробницу не треба откривати, о томе говорити, опојати..? Сем ако баш не желиш у затворску ћелију.
Од када сам за ову пријаву сазнала стално се питам да ли је реч само и једној српској масовној гробници, о једном удружењу и једном човеку или је реч о српској историји, српским жртвама, српским стратиштима и свима нама?
Државни и градски органи, тела и њихови представници урадиће своје и сазнаћемо решење. Но, док на то чекамо, запитајмо се како смо све ово себи дозволили.
Да ли немамо довољно самопоштовања, храбрости(?), воље, жеље…?
Да ли се та пријава кривице односи на све нас и наше страдале претке?
Јер, о овом догађају нема (барем ја нисам видела и чула) речи стручњака, хуманитараца, оних за људска права, института, културолога, цркве…
Нико ни речи.
Нико се не препознаје као жртва овог чина или су сви изнад тога? Можда ће се неко јавити накнадно, да похвали или покуди, кад се званични резултат овог немилог и нежељеног догађаја за наш народ буде знао.
Људи, како смо до тога дошли и чему се даље надамо?
Не умем написати неки сувисли текст који би помогао у правном поступку удружењу Јадовно 1941. и његовом предсенику др Душану Басташићу, а уз њих и свима нама. Знаће то боље стручњаци правне струке. Ја могу написати само овакав такст, да се вртим око истих питања, чуђења, стрепње и неверице да на све гледамо као да се не догађа нама.
Могу само да овако искажем свој људски став, као потомак многострадалног народа и многострадалног рода.
Извор: ЈАДОВНО 1941
Наслов и опрема текста: Саборник
Фото: Саборник и снимак екрана
