Милан Ружић
Ко каже да се САНУ не оглашава у вези са националним питањима? Ево, огласио се академик Душан Теодоровић, истина врло анационално, објашњавајући како је једини начин да се поступа са Косовом (и Метохијом) у ствари његово предавање Албанцима.
Пре свега, овај текст, што би најпре могло да се помисли, нема никакве везе са актуелним режимом у Србији нити са његовом одбраном, па би сваки покушај да се овај текст објасни као одбрана власти у самом почетку био чиста глупост, као и текст „Дављење Србије косовским чвором“ академика Теодоровића. Елем, не бих превише писао, јер је професор Слободан Самарџић текст оспорио по свим тачкама.
Теодоровић се у више наврата позива на Устав, позивајући на поштовање истог, што он први не чини овим текстом говорећи како Косово у ствари и није део Србије.
Постоји још једна велика заблуда појединих припадника САНУ жељних медијског простора, а тој заблуди доприноси и народ. У питању је заблуда да сваки академик све зна. Теодоровићев текст је доказ да то није тачно.
Поједини медији Матију Бећковића (академик деценијама пре Теодоровића, и то сви знамо) у насловима наводе као „српског песника“, а они злонамерни као „српског националисту“ (изједначавајући национализам са шовинизмом). Зашто његове изјаве о Косову и Метохији или било чему другом ти медији не узимају као релевантне? У ствари, да није тих медија који су на страни Теодоровића и који форсирају причу о признавању Косова „са елементима достојанства“, нико не би ни знао да је Теодоровић академик.
На почетку текста, он се жали како је изјава председника САНУ Костића дочекана на нож, па ће вероватно бити и његова. Теодоровић би морао да зна да није паметно, а ни пристојно, понајмање академски и научно, предвиђати оно што ће се догодити, а да још није ни почео текст. Овај поступак је начин да се унапред недвосмилено одреди публика и страна коју заступа, уз дозу онога што увек пали код Срба, а то је мартиризам.
Дакле, нису сви академици свезналице. Чак најчешће, то су људи који се најбоље разумеју у оно чиме се баве, док, ако се озбиљно баве науком, ван тог поља немају времена да делују и дају изјаве попут Теодоровићеве.
Душан Теодоровић је инжењер саобраћаја! Дакле, знајући ову чињеницу, а читајући оно што је написао, верујем у једну ствар у целом том досадном тексту, а то је оно где каже: „На Косову је 2013. године завршен ауто-пут Р7, дуг 130 километара, који је повезао Приштину са албанском границом и који је део коридора који албанско море повезује са Приштином.“ О томе сигурно нешто зна.
Не знам чиме би се људи попут Теодоровића, Давида и осталих бавили када би се једног дана на било који начин решило питање Косова и Метохије. Ко би у том случају преносио њихове изјаве и ком би питању тада службовале њихове речи.
Наравно, погром Албанаца над Србима, порушени манастири и цркве, спаљене куће и слично, нису се нашле у Теодоровићевој, како је он текст неоправдано и егоистично назвао, „анализи“.
На самом крају текста, академик Теодоровић цитира ни мање ни више него Милојка Пантића и његов усклик: „Хоћемо споразум са Косовом!“ Можда би од њих двојице било веће користи када би одиграли партију шаха на Калемегдану. Барем би пре повлачења потеза размислили, јер сасвим сигурно то не чине пре него што нешто напишу.
А онај ко помисли да је овај текст израз непоштовања према академику Теодоровићу, греши. Мада како поштовати људе који своју позицију у овом друштву користе за политичарење и скупљање јефтиних поена, уместо оних поена који се добијају за научне радове. Па можда су и у праву они који помисле да је ово и израз непоштовања. Донекле. Помало. Рекреативно.
Један од радова Теодоровића који струка хвали је и онај о интелигентном (паметном) систему паркирања. Дајте, научно речено, академиче Теодоровићу, интелигентно се паркирајте негде са стране да не пљујемо по домаћим друмовима радујући тако Албанија-путеве.
И, господине Теодоровићу, тај јавни простор који је уступљен вама, ваљало би предати неком другом ко је мање злонамеран, наравно, са елементима достојанства.
Извор: ИСКРА
