Предраг Миодраг
Напомена: Лепо је када ученик не заборавља великог учитеља. Дугогодишњи професор црквеног појања на Богословском факултету СПЦ у Београду и на Карловачкој богословији у Сремским Карловцима, професор Предраг Миодраг, са топлином се присећа успомена на свог великог учитеља, професора академика Димитрија Стефановића (Панчево 1929. - Београд 2020)...
♦ ♦ ♦
Први часови музике - Јесен 1968. године. Месец септембар. Богословија Светог Саве на Карабурми. Први час Теорије (основа) музике. Термин неубичајен, поподневни. Нас четрдесет и шест првачића шћућурени у скамијама ишчекујемо први час. Најавили нам предавача, знаменитог музичара и музиколога Димитрија Стефановића. Чекамо у тишини, преплашени. Све нам је ново и необично, и школа и велики град, велика зграда Богословије и професори у мантијама. Шта ли нас сада очекује? Одједном из задње клупе зачу се благи нама непознат глас: „Децо, ја сам Димитрије Стефановић. Причаћемо о музици и тону. Почећемо са лествицом...“
Пред нама сe указа средовечан господин у пуној снази, разбарушене косе, без одела и кравате, у кошуљи заврнутих рукава. Нашем чуђењу нема краја. Одмах креће прича о музици, крећу илустрације за ступњеве у лествици, по солмизацији. За тон Do: Долетео сив соколе, тица шарена, шарена; за Re: Ресаво водо ладна, Ресаво; куд водиш, водо ладна, заодиш; за Mi: Ми идемо преко поља, преко поља, ми идемо преко поља; а, анђели преко неба, преко неба, а анђели преко неба... И летели смо тих богословских дана, а и доцније деценијама сремским равницама и шумадијским крајолицима, од Велике Ремете, Крушедола, Беочина и Крчедина, преко Умчара, па до Крагујевца, Страгара...
Хорске вежбе - На првој проби, пошто је на часовима музике проверио ко има слуха за хор, професор ме посади на прву столицу. Открио је да имам слуха и дара. Нисам још схватао и разумео вредност нота, али сам музику носио у себи. Како и не бих кад сам у свом крајишком и далматинском Петрову Пољу, опеваном код Матавуља, Ћипика и Деснице, вазда нешто певушио уз фрулицу и двојнице, биле су то мелодије које су ми саме навирале из недара.
Сваки разред, сем првог одељања, имао је свој октет. Професор је подстицао такмичарски дух како би нас придобио за песму и пробе. Пред екскурзију по манастирима у другом разреду разредни професор Прибислав Симић ме истури испред одељења и вели: „Ти мораш да водиш наш Октет!“ Нисам имао куд, те тако `постадох хоровођа` са непуних шеснаест.
* * *
Где све нисам стигао захваљујући Професору и Божјем дару који је открио у мени? Целог живота, пуних пола века потпаљивао је и разгоревао у мени тај жар небеске љубави и непресушне жеље за подражавањем песмопојања небеских сила. Trosingen, Немачко-Југословенска хорска недееља `72; Gratz, Аустрија `73; West Malling, Енглеска, бенедиктински манастир, цело лето `74; Sent Moritz, Швајцарска, двонедељни курс дириговања `75; Bidgošć, Пољска `75, учешће на фестивалу хорске музике са Студијским хором Музиколошког фестивла. Хор од тридесетак девојака, Влада Микић једини бас и мој усамљени тенор. Професор ме упознаје са чувеним руским музикологом и литургологом Николајем Дмитријевичем Успенским, топло ме препоручујући њему на даље школовање и усавршавање у црквеној музици и литургици...
Посебне успомене везују Професора за Енглеску, а преко њега и потписника ових редова, за „дружбу народов“ са Србима, Русима и Енглезима бенедиктинцима; са руском дијаспором и митрополитом Антонијем Блумом, са њиховим сјајним хором и диригентом оцем Михаилом Фортунатом. Женски бенедиктински манастир и опатија Свете Марије у Вест Молингу, између Лондона и Кентерберија, невероватна су доживљена прича и недопевана песма. Захаваљујући мисији и љубави професора Стефановића, овде се и дан-данас могу чути звуци православне руске и српске црквне музике. Цела новела могла би се исприповедати о почившем проти Миленку Зебићу, његовој протиници Рускињи Олги, о њиховој улози у градњи предивне цркве Лазарице у Бирмингему, са надалеко познатом кулом, поносом њених зиждитеља, свих Срба на Острву, али и њеног пројектанта почившег Пеђе Ристића. Протин син Александар, потоњи свештеник и очев наследник, беше једну генерацију испред мене у Богословији. Био је не само Професоров миљеник, него, истини за вољу, у то време и најбољи хоровођа одељенског октета у школи. Леп глас, бас-наритон, увек у оделу и кравати, финог и углађеног понашања, на нас ученике из сеоске средине остављао је снажан утисак и посебан респект. Тек у домаћој атмосфери и миљеу породице Зебић може се схватити величина и снага оне вулканске енергије којом је прота, од избеглице и прогнаника из Отаџбине, успео да створи ту духовну империју, оазу и светионик у туђини и неправосланој средини. Његова породица, црква Лазарица и Црквена општина три пут су били врли домаћини професору Димитрију и његовом Студијском хору Музиколошког института.
Опело и испраћај - Капела на старом православном панчевачком гробљу. Празна. Само ковчег са покојником. Испред капеле скупља се породица, ћерка Милеса, зет Владан, снаја Јасмина, унуци Димитрије, Сара, Милан, Исидора, Марија, Ива и Иван, брат Иван са супругом, браћа од ујака Богдан са породицом, Боривоје са ћерком, Владан са супругом, брат од тетке Константин, сви као представници многобројне породице и родбине. Неколико најблискијих сарадника и пријатеља, Даница Петровић, Милан Милијанчевић и Предраг Миодраг.
Млади и снажни унуци уносе ковчег. Почиње опело. Опело достојно најскромнијег црквеног великодостојника, сабрата светогорског или хиландарског манастира. Без помпе и слаткопјенија многих хорова. Хорови јесу појали, али горњи, ми земни нисмо могли да их чујемо, али осетили их јесмо. Апостол чита необичним, ангелским гласом професорова миљеница, псаломшчица-чтец Сара из Руске цркве. Поју и моле се сви присутни. Син Иван, физички одсутан због болести, али молитвено свe време присутан, послао оцу опроштајно писмо. Свештеник Стева пред последње `Вјечнаја памјат` чита његово дирљиво надгробно слово, у име деце, породице, у име невеликог броја присутних и небројеног мноштва одсутних рођака, ученика, колега, пријатеља, доброжелатеља породице, професора, музиколога и академика Димитрија Стафановића (како се он врло ретко представљао).
Испраћај достојан једног музичког генија. Породица, два-три пријатеља, као чланови шире породице и два свештеника, прота Милован Глоговац и прота Стева Урошев, као `породични свештеник` и дугогодишњи парох. Опојао је и старицу мајку Милесу, супругу Олгу пре девет година и, ево, ред је дошао и на оца породице Димитрија. Наследник за пултом Панчевачког српског црквеног певачког друштва, хоровођа Вера Царина представља и ужу породицу и све хорове и певаче црквених и других хорова, којима је Димитрије био учитељ, наставник и путовођа кроз музичку литературу и вештину савлађивања хорске и једногласне црквне музике, свих заљубљеника у то нематеријално благо којим се небо купује.
Сахрана у породичној гробници старе панчевачке породице Стефановића. Димитрија стрпљиво ишчекују и примају у свој вечни загрљај отац и мајка, супруга, рођаци...
Карактерне црте - Неуметнцима непојмљив. Неслухистима неухватљив. Сарадљив и пријемчив. Досупан свима. Отворен за све и свакога. Помоћи свима. Разумети и подржати све. Чудо од вере, наде и љубави! Непресушне Христове Љубави коју је неуморно ширио око себе и даривао свима срећницима који су га окруживали, дружили се са њиме, у хору, на Литургији, за певницом у цркви, у манастиру, на бденију уочи празника Светог Димитрија у Великој Ремети, за певницом цркве Светог Марка, руске цркве Свете Тројице на Ташмајдану, свуда...
Остаће во вјеки и његови немузички, животни савети младим богословима. Избор брачног друга, или монашке расе? Ни једно, ни друго док не осетиш Љубав Божју. Кад тога нема, моли се и доћи ће, у своје време. Кад се мени десила та Љубав Божја, могао сам рећи: таква је воља Божја, по благослову мог духовника проте Василија Тарасјева, али и другог оца, духовника без мантије, мог професора музике и диригента Димитрија Стефановића!
О професору Димитрију као педагогу, пријатељу и другу његових бивших ученика, богослова, њихових породица, чланова његовог и многим црквених хорова, најбоље сведоче реаговања појединаца на вест о његовом одласку из овога у живот вечни. Две „тужбалице“ су довољне да то посведоче. Једна уважена протиница, чијег је упокојеног супруга у своје време учио музици у Богословији, а потом и њихове синове, данашње свештенослужитеље духоводио кроз хорско певање, рече са болом и тугом: „Вечан спомен великом човеку са дечјом душом, нашем Димитрију Стефановићу“!
Друга душа, осетљива као струна и као Давидова лира, чланица црквеног хора из епархије древног Димитријевог пријатеља и омиљеног владике Лаврентија. Њихов непрекинути литургијски хорски славослов Професор је годинама помагао, не само топлим речима подршке, него и својим повременим одласцима на славу хора, или архијерејску Литургију. Она захваљује Богу на дару познанства и пријатељства, али и женски танано тужи за изгубљеним професором: „О Димитрију не морам више да трагам, није ми то циљ. Мене је задивило његово нежно срце, душа танана, благост, смирење, простодушност, љубав у изобиљу, срдачност ... све оно што остане кад уклонимо титуле, звања, искуства, догађања ... и остане само човек!“
Вечна му херувимска васкрсна песма са хоровима анђела и Богу угодивших песмопојаца, у царству незалазне песме, заједно са псалмопојцем Давидом, светим мелодима Романом, Дамаскином и Јосифом, са творцем наше српске лире и Небеске Литургије Светим владиком Николајем, са нашим гласовитим појцима и слаткопојцима, митрополитима Теодосијем београдским (Мраовићем) и Дамаскином загребачким, епископима Стефаном (Ластавицом), Милутином тимочким и Савом шумадијским, архимандритом Дамаскином крушедолским, протом Мирком Павловићем, протођаконом Владом Микићем, оцима хиландарским, светогорским и свеправославнима! Амин!
На слици из 1981. године, за певницом у манастиру Великој Ремети, с лева надесно поју: архимандрит крушедолски Дамаскин, студент Богословског факултета Андреј Ћилерџић (садашњи Епископ аустријско-швајцарски), Предраг Миодраг, свршени студент Петроградске духовне академије (потоњи наставник појања на Богословском факултету и професор Карловачке богословије) и професор Димитрије Стефановић.
Извор: СПЦ
