Марија Стајић
Феминисткиње су запениле због иницијативе која постоји већ годинама у Србији и као одговор одрецитовале уобичајене фразе и флоскуле. У слободно време, кад не скрнаве споменике, мудро оћуте смрти трудница услед легалног абортуса...
† † †
Каква је то вриска у медијима и на веб-страницама? Шта се то дешава? Ах, да, либерални феминистички духови су на граници да доживе нервни слом јер су схватили да се већ годинама у самом центру града једном месечно одржава кампања о информисању жена о психо-физичким последицама намерног прекида трудноће, тј. абортуса.
Другим речима, стање је уобичајено. Грађаноиди увек вриште, само се повод мења. Око великих верских празника разлог су управо ти верски празници и причешће (које се, иначе, обавља током целе године, али то ови антитеисти не знају и сете га се само на Васкрс и Божић), а повод су и други празници попут Видовдана и Дана Републике Српске, или то што је неко негде подигао три прста, или што неко неће да се вакцинише експерименталном терапијом па тако „спречава да се сви вратимо у нормалан живот“… Много је окидача за дежурне либералне хистеричаре, од којих неки хистеришу по дужности, а неки из идеолошких убеђења. Док „обичан“ свет иде својим послом и гледа како да преживи.
И тако, овим поводом огласили су се многи локални медији, па Блиц пише о „контроверзној иницијативи за забрану абортуса“, повереницу за равноправност „посебно забрињава“ што се о овој теми јавно говори (пошто је једноумље, а не плурализам мишљења, одлика демократских друштава, зар не?), а лево-либерални портал Вајс објавио је чланак „Pokrenuta inicijativa za zabranu abortusa u Srbiji jer neki misle da imaju pravo da odlučuju umesto žena“ који, очекивано, обилује предрасудама, празним паролама и ненаучним тврдњама и полуистинама.
Најупечатљивија неистина везана је за ту излизану феминистичку крилатицу „Моје тело, мој избор.“ У суштини, овај слоган је сасвим тачан – заиста, свако има право да одлучује о свом телу – међутим „излизан“ је у овом феминистичком абортивном дискурсу јер почива на апсолутној научној неистини да је нерођена беба део мајчиног тела.
Наиме, од тренутка зачећа – када се споје мушка и женска полна ћелија – настаје нов, јединствен и непоновљив људски живот који има:
ДНК различиту од мајчине често и крвну групу различиту од мајчине јединствене отиске прстију у отприлике 50% случајева и пол различит од мајчиног.
Трудница НЕМА две главе, четири руке, четири ноге, два мозга и слично. Штавише, мајка и беба не деле ни исту крв (што се види и по томе да често имају и различиту крвну групу) већ се размена нутријената одиграва путем постељице. Додуше, фрагменти бебине ДНК доспевају у мајчин крвоток (на том открићу засновани су неинвазивни пренатални тестови из мајчине крви), али се и ту јасно разазнају као делови ДНК друге особе, а не мајке.
То што је за раст и развој бебе потребна мајчина утроба не мења чињеницу да нерођена беба није део мајчиног тела. Ако заговорници абортуса имају проблем с тим, за то могу да окриве теорију еволуције у коју верују и која је заслужна за то што се људска бића размножавају баш на овакав начин, а не излегањем из јаја, простом деобом и слично.
Ауторка чланка даље тврди да то што је неко за абортус, не значи да је „protiv života, protiv dece… ubica“ и слично. Волела бих да чујем образложење те изјаве. Јасно ми је да ауторка није „против живота уопштено“, нити „против деце генерално говорећи“, али апсолутно је непобитна чињеница да успешан абортус подразумева уништавање макар једног дечјег живота (код вишеструке трудноће и више њих). Тачније би било рећи да заговорници абортуса сматрају да треба да имају право да бирају које од зачете деце ће родити, а које не. Јер, како кажу, ако данас хоћу да абортирам, има то и да урадим. Ако следећи пут не будем хтела, онда ће тако и бити.
Само, дете које данас абортирамо не враћа се у неку претконцепцијску чекаоницу где опет чека свој ред, док га родитељи за који месец не позову уз речи: „Хеј, дођи, сад хоћемо да те родимо!“ То дете сте одабрали да уклоните и њега више нема. Заувек. Када се следећи пут одлучите да ипак желите да родите, рађате сасвим ново дете, које је другачија особа од оног првог, иако има сличне гене уколико је зачето од истих родитеља.
Тако да кад кажете да нисте „против живота, против деце“, говорите у најбољем случају полуистину. А што се тиче речи „убица“, ја лично никада тако не називам жене које су имале абортус (и знам много поборника права на живот који то такође не говоре) јер постабортивним женама не треба још појачавати трауму, нити додавати со на рану. Разлози за абортус су различити, а последице многобројне и није лако живети с њима. Женама које су имале абортус потребни су разумевање, подршка и исцељење од психичких и физичких последица које могу бити толико јаке и комплексне да изазивају синдром сличан посттрауматском стресном поремећају, и који се сходно томе назива постабортивни стресни поремећај.
Што се тиче нетачних навода да рестриктивни закони о прекиду трудноће доводе до смрти жена, ауторка наводи пример две недавне трагичне смрти у Пољској, и притом уместо две каже „неколико“. Колико знам, „неколико“ може бити од 4 до 12 или нпр. 15, али реч „две“ овде није употребљена да би се истина намерно замаглила. Наравно, и једна смрт је трагедија, камоли две, али свакако је добро што их није било „неколико“.
Како с лица места извештава уредница недавно покренуте пољске странице нашег портала, Катажина Зих, разлог за смрт труднице Изабеле крајем 2021. године није одбијање лекара да изврше абортус због пољског закона већ септички шок будући да лекари нису правовремено реаговали на компликације у њеној трудноћи. Лекари су сада суспендовани и истрага је у току. Смрт друге труднице Агњешке, која је изгубила близанце, а потом и сама умрла у јануару ове године, такође је сада предмет истраге. Пољски министар здравља јасно је изјавио да је абортус могуће урадити уколико је угрожен живот мајке: „У ситуацији када је угрожен живот или здравље жене, хитни прекид трудноће је законит. То су два засебна разлога, а само је један довољан да лекар реагује”.
Трагичне смрти жена у Ирској и Аргентини, које нису биле последица „недоступности абортуса“, такође су искоришћене као инструмент феминисткиња у кампањи за легализацију абортуса. Истрага је доказала да је Савита Халапанавар преминула 2012. године због сепсе изазване бактеријом E. coli ESBL. Према ирском закону, Савити би био дозвољен абортус у таквим околностима да су лекари на време увидели озбиљност њеног стања. О дволичности феминисткиња које су на сав глас протестовале због Савите, гласније од свега говори мук којим су пропратиле смрт друге Иркиње те исте, 2012. године. Наиме, Ајша Читира умрла је услед компликација због абортуса који је урадила у Енглеској. Један лекар и две медицинске сестре из абортивне клинике Мари Стоупс оптужени су за убиство без предумишљаја.
Тадашњи ирски рестриктивни закон о абортусу није одговоран за Савитину смрт, али је зато британски прилично либералан закон о абортусу одговоран за Ајшину смрт. Али у Ајшином случају су медији и феминисткиње ћутали јер им то није ишло у прилог.
Феминисткиње ћуте и о Кејши Еткинс из Албукеркија, која је умрла са само 23 године услед абортуса у 24. недељи трудноће. Кејшина породица је покренула тужбу против клинике, а током истраге откривено је да је Кејши речено да у случају компликација „не контактира нити да се консултује ни са каквом медицинском установом, болницом, лекарем, хитном помоћи или медицинском сестром ван клинике (у којој је урађен абортус – прим. аут.)“. Да ли вама делује да та легална клиника која легално ради абортусе заиста брине о пацијенткињама?
Ћуте и о смрти једне од њих, Марије дел Вале Гонзалес Лопез, ватрене заговорнице легализације абортуса у Аргентини, која је у априлу 2021. године отишла у болницу да уради нехируршки абортус (абортус лековима), и назвала то „абортусом из снова“. Имала је 23 године, а њена смрт је прва забележена смрт откако је 30. 12. 2020. године абортус легализован у тој земљи.
Ћуте и о лекарима који легално раде абортусе у својим легалним клиникама, а иза себе остављају крвав траг смрти трудница. О лекарима као што је Лирој Кархарт, „познат“ по томе што редовно ради абортусе у одмаклој трудноћи (у 3. триместру) када је овај захват још ризичнији него иначе, због чега је у многим држава и забрањен након 24. недеље трудноће. Године 2013, након абортуса у 33. недељи трудноће у Кархартовој клиници у Мериленду, умрла је жена од 29 година. Истог дана у Њу Мексику, док се Медицинска комора припремала да одбаци оптужбе за нехат против Кархартове колегинице и сараднице Шели Селе, још једна пацијенткиња ове докторке хитно је примљена у болницу у Албукеркију. Кархарт је такође умешан и у смрт Кристин Гилберт, девојке с Дауновим синдромом, која је 2005. године умрла у 29. недељи трудноће. Истрага је утврдила да су узрок смрти компликације услед абортуса. И то је само неколико случајева смрти трудница услед легалног абортуса.
Волела бих да ми ове наше ватрене поборнице „женских права“ објасне како то тачно легалан абортус чува животе жена.
Сложила бих само с једним малим делом писанија ове ауторке: „Uozbiljimo se, edukujmo se“. Тема је веома озбиљна и ја апсолутно подржавам едукацију девојака и жена о репродуктивном здрављу. Штавише, први сам (и засад једини, колико знам) лиценцирани едукатор у Србији за метод праћења плодности FEMM који женама пружа широко знање о месечном циклусу, фертилитету и здрављу – све оно што свака жена треба да зна и што свака жена има право да зна. У сваком случају, хвала свим усплахиреним појединцима што су дигли оволику буку и вратили питање абортуса у јавну арену. Заиста, реч је о питању живота или смрти, и изузетно је важно да причамо о овоме износећи проверене научне информације, јер свака жена има право да буде информисана о свим позитивним и негативним последицама сваког захвата или третмана, како би на основу разумевања пружених информација могла да донесе најбољу одлуку за себе. То, уосталом, предвиђа и Светска здравствена организација.
Извор: IFN
Фото: РУНЕТ
Опрема текста: Саборник
