Жељко Чуровић, Председник Савеза Срба из Црне Горе, члан Управног Одбора Православне фондације
Поштовани читаоци, настављамо са публикацијом текстова о новој књизи о Његошевој капели која се појавила у издању "Православне фондације". Вашој пажњи препоручујемо текст Жељка Чуровића из те књиге у коме можете видети на примеру Његошевих родитеља да ивер не пада далеко од кладе...
Кад се родио Раде Томов 1813. године, још је буктала слободарска луча Карађорђевог устанка, који је зачет на косовском завјету. Мајка Ивана га је успављивала пјевајући му народни ЕП, славећи пјесмом косовске јунаке и самог Карађорђа. Тако је Раде Томов омрцао и освитао са Обилићем и Карађорђем, који су ношени косовским завјетом давали наду за опстанак и касније својим јунацима из снова посветио своја писана дјела и оставио народу српском да вјечно живе њима.
Облачећи монашке ризе, примио је и круну Немањића, преузимајући духовни и световни престо црногорски. Тешко вријеме ропства и сиромаштва, између исламског наковња и католичког чекића, често га је доводило у очај. Духовном снагом и оштрим пером, својим најјачим оружјем, цртао је стазу слободе свом народу. Његов народ, стијешњен међу литицама, на посној земљи, сабран у љутом кршу да брани слободу, као коса, оштрен слободарским брусом вјековима, косио је своју ливаду, бранећи је од корова, у нади да ће изнићи здрава младика за будућа нека покољења. Није се Његош могао одвојити од духа свога народа, већ је са њим срастао пером, градећи свој пјесмотвор и остајући вјечно да живи као изданак слободе. И кад је одлучио да гради Биљарду на Цетињу, није могао да је сагради на обичној ливади, већ је прво крстио Обилића пољаном, па тек онда саградио двор у коме ће доносити државничке одлуке заједно са племенским старјешинама.
Управљао је државом и народом из столице Светог Петра цетињског, умом великог генија живећи скромним животом, како је живио и његов народ. Имао је визију живота и после физичке смрти. Дао је завјет Црногорцима, кад премине овоземаљски живот да га сахране у Капели на Ловћену, коју је подигао као завјетну црквицу.
„Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену...То је моја потоња жеља коју вам иштем да је испуните. И ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит, како ја хоћу, онда ћу вас оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.”
Његова смрт је донијела голему тугу српском народу која прожима кроз кости свакога Србина, кроз његов завјет, као непролазна истина која тече кроз његове стихове, који нас опомињу и данас, да није прошло вријеме зла и преваре по српски народ. Од времена када је завапио са врха Ловћена:
„А ја што ћу али са киме ћу,
мало руках малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирјак тужни без иђе икога!
Племе моје сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
у Ад ми се свијет претворио
а сви људи паклени духови”...
до данашњег дана, судбина српског народа се није промијенила, као да и након двјеста година од Његошевог вапаја живимо у истом еху, без наде да ћемо се дозвати док се не испуни Његошев завјет. Кад престанемо да сипамо отров братскога раскола, кад се обожимо и испунимо завјете предака, кад прихватимо брата за брата а не туђина за господара, тада ће нам сванути сунце са Ловћена и Копаоника, са Динаре и Романије, а на Авали ћемо запјевати Његошеве стихове: „Весели се витешки народе, права дико рода словенскога, огледало људске величине, пречишћена зубљо вјековима, мучениче и жертво слободе, прогнаниче за спас од тирјанах!”
Када је Његош преминуо овозмаљским животом, његова мајка Ивана Томова Петровић, обратила се народу овим ријечима:
„Браћо Његуши, соколови црногорски, није вам лијепо то што чините, што кукате и плачете за мојим сином, а вашим владиком! Нијесам ја њега родила ни за плакање, ни за кукање, већ сам га родила за добро имена нашега и српскога, престаните са плачем, јер ја његова мајка плач не могу слушати! Ја сам била и данас сам најсрећнија мајка, кад ми је Бог даровао тебе мој вазда најљепши сине! Био си ми сине најљепши, не само тијелом и душом. Да ваистину Божију, ја твоја мајка никада за тобом нећу заплакати, јер када би то чинила, ја не би била твоја мајка. Требају да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, али не ја. Проста ти сине материнска храна! Просто ти црногорско млијеко! Слава Богу који те је тако младог и лијепог узео, барем ће он, најдражи сине мој имати од тебе шта да види.”
Стари Томо Петровић на сахрани свога сина, Вадике и владара Црне Горе Петра Другог Петровића Његоша, обратио се присутнима овим ријечима:
„Помага Бог браћо Црногорци!
Бог дао и Света Тројица да ова смрт мога сина, а вашег Господара, буде срећна за све нас и нашу малу витешку земљу. Велики сине, дико моја, радости младих дана, снаго и крепости старости моје, зар ја стогодишњак доживјех и таквог да те видим!? Но, смрт је лијепа, а за ваистину Божју, све ти пристоји па и смрт! Пољубио бих те у образ, али ти си у владическој окрути па не могу, владике се у руку љубе. Све ти просто било, мој најмилији сине!”
Обраћање мајке и оца Његошевог, над његовим одром, указује на вертикалу времена у коме се живјело и на духовну снагу и величину Владике и владара црногорског.
Опрости Владико, опрости господару, што реметимо твој мир након више од два вијека твога рођења, у жељи да сакупимо сваки камен твоје црквице, да је вратимо горе гдје си је ти сазидао, свети. Да сакупимо и твоје мошти да коначно почиваш у миру, а твој српски народ у срећи и благостању што је испунио завјет свога тајновидца.
Као да си и данас међу нама! Као да нијеси ни одлазио! Кад изговоримо Твој „пјесмотвор” из онога времена, све смо више у убјеђењу да нијесмо ни стопу крочили напријед, већ да смо копали у мјесту, као да смо сами себи гроб копали. Једино што смо сигурни у двовјековном трајању, да смо постали гори него што смо били. Опраштај, ако Бога знаш Владико, што скратисмо кров српства за седамнаест метара и погазисмо твој завјет. Твој завјештани гроб смо раскопали да бисмо подигли нешто, што не приличи Твоме имену, ни вјери православној, нити Твоме народу. Можда је то и почетак нашег нестајања? Газећи завјештања, згазили смо себе Владико! Само смо рецитовали твоје стихове читаво ово вријеме, од када си их подарио нама недостојнима имена твојега, не би ли нас дозвао памети. То смо више радили по потреби, да би мислили други да смо паметни, али их нијесмо тумачили. Само, кад бисмо осјетили, као у овом времену, да остајемо без идентитета, призивали смо тебе Господару!
Дошло је потоње вријеме, да бисмо спасили душу, да те призовемо у помоћ, за спас рода својега, да испунимо твој завјет и да те вратимо на твоје вјечно почивалиште, одакле ћеш нас гледати и опомињати. Ваљда ћемо и ми бити бољи кад те будемо могли видјети од куд год погледамо ка крову српства.
Опрости Владико! Завела нас је слана рука и празна обећања, која су била преча у нашој празнини од твога завјета, заборавили смо и тебе и твоје пјесмотворје. Лутамо недостојни српског постојанства. Зато смо се вратили на почетак, одакле смо мислили да смо кренули.
Сви непријатељи народа српског су знали снагу ловћенског тајновица која би бдила са врха Ловћена над својим народом, осим његовог сиромашног и обезглављеног народа.
А да је тако, говори наредба из Беча аустријској војсци 1916. године која је стигла да се „мора срушити кров српства са Ловћена”. Веселио се тада Беч, док су скрнавили светињу и туговали Срби над судбином још једне порушене светиње и разбијеног кивота светог владике. Није Србима било необично да гледају светиње које су турски завојевачи порушили и запалили, али се нијесу надали да су хришћанска браћа тако острашћена према православној светињи. Али, то је био почетак упознавања слике и намјера германских народа и „цивилизоване” Европе према српском народу и свим православним народима, којима су припремали идеолошку омчу око врата, којом ће их коначно задавити.
Порушену Капелу на Ловћену обновио је краљ Александар Карађорђевић, који је послушао Владику Николаја кад му је рекао: „На кољена ваше височанство, стигли сте на кров српства!” Краљ је на кољенима пришао да се поклони највећем српском пјеснику и тајновидцу са Ловћена.
Италијански војници су у Другом свјетском рату, вршећи војну вјежбу, нишанили Капелу на Ловћену као главну мету.
Очигледно „цивилизована” Европа и германска рука нијесу имали мира у сакаћењу и затирању свега што је српско. Нијесу могли опростити краљу Александру на обнови Капеле, па су га убили у Марсељу. Рушитељима Краљевине Југославије су дали у задатак да сруше завјетну цркву на Ловћену и раскопају владичин гроб. Једини од доведених рушитеља Капеле који је имао образа, части и храбрости да одбије да не руши светињу био је Исо Махмутовић из Бистрице код Бијелог Поља. Слава Ису и хвала на људском чину.
Продужена ватиканско – германска рука се огледала у новој комунистичкој идеологији, која је извршила братско заклање и извршила злочин над свештеницима СПЦ на челу са митрополитом Јоаникијем Липовцем. Они су у свом сатанском пиру сахрањивали Бога, што даје отпор испуњењу Његошевог завјета, убјеђујући истомишљенике и распирујући мржњу међу браћом, ширећи лажи да је Капелу на Ловћену подигао, како они кажу „окупаторски краљ”, мислећи на Александра Карађорђевића, који је само учествовао у обнови Капеле коју су порушили аустријски окупатори. Капелу је саградио Петар Други Петровић Његош 1846. године.
Клика новокомпонованих „Црногораца” (монтенегрина), бјежи од исконске Црне Горе која је створена у ЕПУ и живјела ЕПОМ и само таква вреди. Они желе да је преведу у нешто недоречено, немушто и недорасло предачке величине. Заснивају је на антисрпству, на лажном језику и писму, на лажној цркви, на лажним чињеницама, као што је и ова наведена о Капели на Ловћену. Желе да од Црне Горе створе нешто, што никад није била.
Благослови Владико! Помилуј господару! Опраштај гријех наш неопростиви!
Фото: ИН4С
