Живко Михајловић
Браћо моја,
Ево опет мрака у дворишту нашем…. У дворишту србском…. Ево опет таме…..
Зашло је сунце са србскога небa…
Поједине свеће наших упаљених нада светле нам пред стопалима... У вери живој и спасење, Бога живога...
И молитвама Светих отаца наших, у скоро избављење…..
Опет стојим пред Богом Свевишњим, Господом нашим Исусом Христом, Пресветом Богомајком нашом и славном Владичицом и приснодјевом Маријом, пред живим иконама мојих крсних слава и молим њихово заступање за опроштај грехова…
Браћо моја!
Ево опет Србије на жртвенику!
Дошли незвани гости да заповедају у земљи србској….
Земљи Светога Саве, Светога Владике Николаја Велимировића, Светога Јустина Поповића….
Земљи Светих духовних горостаса, слуга Христа Бога Спаситеља…..
Незвани, а на Божију трпезу!
Опет се Србија васколика брани….
Опет се брани, да се опет уједини… Јер се Србин миром не уједињује…
И ти наши преосвећени духовни горостаси живот посветише молитвама Господу Богу нашем и Христу Спаситељу, да одбрани Србина од највећег греха прародитељског, од самога себе….
Од рђавих навика, хуле, псовки…
Од свега онога, од чега су нам често поједини преци хронично боловали….
И поверовасмо, браћо!
Поверовасмо више и славније од свих европских и светских друштава у реформу и просветљење! И у комунизам и у Дарвина! У социјализам и демократију! И анархију… И содом и гомору….
Све смо браћо, обема рукама домаћински обгрлили и поставили за нашу свету трпезу….
А где ће недостојно на часну трпезу?!?
Где ће ђаво у испосницу?!?
Где ће Србин у Европу?!?
Којим благословом, чијим допуштењем, чији скут да љуби, чије вере, чијега Бога…?
Прођоше нашом светом трпезом разни незвани гости…. И Османлије… И Аустроугари... И суседи многи наши…
И атеисти… И агностици… И реформатори и европејци…. И онакви и овакви…
Шта све наш православни, србски стуб, издржао није….
Какви га ветрови ломили нису, какве га ватре гореле нису, какве га секире рушиле нису, каква га хула оборила није…
Није, браћо моја и неће! Неће, тако ми Бога живога! А жив је Бог и јесте у векове векова!
Свети Дух заповеда србским православним стубом! Свети Дух Свете Србије! Светих мученичких моштију православних отаца наших, мученичких страдања предака наших славних и молитвеника ове свете земље!
Свет је човек који у Христу све своја наде полаже, свет и непобедив!
Историја је вековима давала лекције непријатељима нашим о вери предака наших и не научише ништа браћо!
Не докучише наш неизлечиви карактер и веру тврду!
Не поправи њих Свети Кнез Лазар на Косову, нити Војвода Степа на Церу, а ни Војвода Мишић на Колубари, као ни Сердар Јанко Вукотић на Мојковцу….
Не поправише их ни наши преци положени преко целе Албаније! Не поправише их ни наши голобради јунаци на Паштрику и Кошарама…
Не поправи њих нико, а ни завист њихову на дару Светога Саве народу србском! На дару исповедања истинске вере, непобедиве и неисцрпне вере православне…
Вере у Бога живога, вере у брата и сестру које вам је мајка родила! Вере у остарела, измучена лице оца вашег и мајке ваше који су вас подизали и задојили човештвом и правдом! Заветом вам окачили вериге, обавезу да праштате, праштањем да опстанете и да праштањем побеђујете!
Да се крстите и крстом освећујете! Да крстом подносите и наду не губите! Да се сваким освећењем сећате ко сте! Чијом земљом ходате, чијим наслеђем, чијом жртвом…. Вашега оца, ђеда, прађеда…. Слобода се никада поклањала није!
И да поштујете, браћо моја… Домаћинска је кућа ваша надалеко чувена! Тако и да остане! Тако је настало и село ваше, град ваш, митра ваша, слава ваша, Срби моји!
И немојте се чудити а ни гневити када вас лажу…
И немојте се срдити и очајавати када вас газе…
Завист је то, браћо моја мила!
Завист, омиљено чедо гордости! Гордости, оца свих грехова… Свих падова, свих јада и чемера…
Свега онога што наша света вера лечи вековима!
Нема земље, ни црнице, ни црвенице, ни плодне, а ни неплодне, на којој се завист укоренила није, па ни на нашој светој земљи не направи изузетак !
Та иста ђавоља завист, дарована на вечност непријатељима нашим, утврђенa вековима, упозорење је на будност, браћо моја!
Будност у одбрани вере наше, душа наших!
На одбрану образа предака намучених, костима исписаних граница наше Свете земље Србије! Будност на очување бесмртности потомака наших, деце наше!
Нећемо, браћо моја, вечно боравити овде… Нису ни преци наши… Нису их ни питали… Нису ни морали… Нити се двоумили… Ми идемо, потомци да остају! Вера света да живи!
Где смо то залутали? Где смо сирочиће наше послали? Да се хране на њивама глади непрегледних европских плантажа о којима је наш Свети Владика Николај још ономад писао?!? Да оставе непресушни извор православља и светосавља, крвљу и вером одбрањен свих ових векова, на дар безбожницима!?!
Зато, браћо моја, у име све свете заоставштине наше, светих гробова наших, историје Божијом милошћу исписане у вечност Свете Србије, бранимо земљу родитеља наших…
Бранимо децу нашу од пошасти неверја…
Бранимо породице и огњишта наша од вечне таме!
Како?
Заветом и вером истинском, са колена на колено….
Светог Тројства, Оца и Сина и Светога Духа….
Веру православну, крсну славу и Свету Србију!
Праштајте, браћо моја…
Фото: РУНЕТ
Опрема текста: Саборник
