Љубиша Ристић
Поштовани читаоци, последњих неколико деценија постали смо сведоци ревизије историје у којој народи и државе који су били савезници нациста из Другог светског рата постају жртве, а њихове истинске жртве које су се бориле против нацизма постају џелати. Данас, кад се негира и геноцид у Јасеновцу (у туђманизацији србсих страдања учествују и важне институције државе Србије и поједини епископи СПЦ), опасно је негирати "геноцид" у Сребреници где није убијено ни једно једино дете, жена или старац. Да није тужно, било би смешно. Вашој пажњи нудимо текст Љубише Ристића у коме сазнајемо да је директор Меморијалног центра Сребреница сахранио свог оца који је погинуо као војник Алијине армије две године пре дешавања у Сребреници, у гробље посвећено жртвама геноцида...
† † †
I. У Југославији су некада постојали љупки вицеви о Муји и Хаси који су се увек завршавали чедном логичком поентом која би развеселила слушаоце.
Радили тако Мујо и Хасо у неком граду у Босни. Мујо копа широк и дубок канал, а Хасо иде за њим и тај канал затрпава. Човек који то гледа прилази и сав у чуду пита шта раде.
Ми постављамо телефонске каблове - каже Мујо. - Ја копам канал, Суљо полаже каблове, а Хасо затрпава. Само што данас Суљо није дошао на посао.
Саговорник се тада сасвим запрепасти: - Али то што ви радите нема никакве логике!
Има логике, - рече Мујо. Има логике али нема Суље!
II. У погледу чињеница, данас нема дилеме: Емир Суљагић, директор Меморијалног центра Сребреница, у гробље посвећено жртвама геноцида сахранио je 2005. године свог оца Суљу Суљагића, без обзира што је Суљо био војник АБиХ и што је погинуо на фронту.
Добри дух из вицева о предратној Босни наставља да живи. Али ни тај добри дух се не може поредити са изјавама и поступцима Емира Суљагића.
Потребно је учинити појачани напор да би се схватило како овај човек разуме свет. Посебно је то тешко када он одговара на многа питања која су постављена током времена. (видети напомене 1 и 2)
Прво питање бисмо могли да формулишемо на овај начин:
Како је могуће да војник буде сахрањен у истом гробљу са жртвама геноцида?
Емир Суљагић одговара да је он искористио могућност да оца ту сахрани.
„Меморијални центар је од 2003. године био приватна фондација која је допуштала укоп сродника из једне те исте породице у мезарје без обзира на то када је неко од њих погинуо, ако је један од њих погинуо 1995. године” - рекао је Суљагић, додајући да је то постало немогуће 2007. године када је законом одређено да се у Поточарима укопавају само жртве из јула 1995. године.
“Ја спадам у групу људи која је до 2007. године искористила ту могућност коју је тадашњи статут Меморијалног центра допуштао – да мој отац буде укопан поред мјеста гдје му је укопан брат који је убијен 1995. године”, рекао је Суљагић, чији је отац убијен 1992. године. (напомена 2: Слободна Босна)
Дакле, операција стављања једног народа (српског народа) у стање вечитог проклетства (геноцидности) заснована је на томе да једна приватна фондација донесе статут који некоме даје право да искористи могућност!
Колико је таквих као Емир „искористило могућност“ и колико је војника погинулих на фронту сахрањено као да су „жртве геноцида“ јавности није познато.
Друго питање бисмо могли да формулишемо на овај начин:
“Како може војник да остане сахрањен на истом месту поред жртава геноцида”?
Емир Суљагић каже (напомена 1: Вечерњи студио, време: 50:22): „Име мог оца се не налази на списку жртава из јула 95-те али сам ту могућност искористио.“
Војник дакле јесте у гробљу жртава геноцида али није у списку жртава геноцида!
И све је нормално.
Ако би неко хтео да погледа списак жртава геноцида и тај списак потражио на сајту Меморијалног центра Сребреница увидео би да такав списак не постоји за јавност.
Суљо Суљагић није у списку жртава геноцида зато што нема списка жртава геноцида!!!
Тако једноставно а генијално!
Импресионирани логиком из вица коју директор доследно спроводи ми очекујемо значајне иновације у раду Меморијалног центра Сребреница. На пример, укопавање преживелих жртава геноцида.
Директор не треба да измишља нешто ново што већ није урадио.
Довољно је да примени исту процедуру као када је 2005.године укопавао свог оца.
Најпре да врати стари закон и стари статут Меморијалног центра. Потом, да пусти оне који желе да „искористе прилику“ као Емир некада. Потом уреди да преживеле жртве геноцида не буду на списку жртава геноцида и на крају - да списак жртава геноцида никада не буде објављен.
III. Много али баш много година касније…
Раде Мујо и Хасо у неком граду у Босни. Мујо копа широк и дубок канал, а Хасо иде за њим и тај канал затрпава.
Човек који гледа прилази и сав у чуду пита шта раде.
Ми укопавамо преживеле жртве геноцида, каже Мујо. Ја копам канал, Суљо полаже преживеле жртве, а Хасо затрпава. Само што Суљо годинама не долази на посао.
Саговорник се тада сасвим запрепасти:
- Али то што ви радите нема никакве логике!
- Има логике, - рече Мујо.
- Има логике али нема Суље!
Напомене:
1. У емисији „Вечерњи студио: Гост Емир Суљагић“ објављеној 29.6.2020. Послушајмо део када Емир Суљагић говори о томе како је и зашто свог оца Суљу Суљагића 2005. године сахранио у гробље жртава геноцида иако је Суљо био војник који је погинуо на фронту три године пре геноцида (време: 48:50 – 52:10)
https://www.youtube.com/watch?v=2rCcTObRxcw
Večernji studio: Gost Emir Suljagić
2. Следеће године (5.јула 2021.) скоро исте реченице Емира Суљагића пренете су у тексту који објављује „Слободна Босна“
https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/206272/bodljikavo_zlo_ne_prestaje_s_provokacijama_suljagicu_ekshumiraj_oca_iz_mezarja_u_potocharima.html
“БОДЉИКАВО” ЗЛО НЕ ПРЕСТАЈЕ С ПРОВОКАЦИЈАМА: “Суљагићу, ексхумирај оца из мезарја у Поточарима!”
Извор: ЗАВЕТ
Фото и опрема текста: Саборник
