Никола Милованчев
Поштовани читаоци, "Саборник" се труди да се држи златног правила светог владике Николаја, да и када критикује, да речи буду благе, а аргументи јаки. Некада то није могуће, као у случају са текстом Радоша Љушића у Политици у коме пише о Црној Гори и "србијанској" нацији. Да поменуто недело није потписано, човек би помислио да је аутор неки припити фићфирић либералног духа, а не професор универзитета. Никола Милованчев је лепо указао на потпуну промашеност и штетност по србске националне интересе оваквих деструктивних текстова...
† † †
Историчар г. Радош Љушић објавио је у Политици од 4. јуна 2024. чланак под насловом „Србијо, не веруј Црној Гори“. Повод за чланак г. Љушића је гласање представника Црне Горе у Генералној скупштини Уједињених нација, који је подржао резолуцију о Сребреници, предложену од стране Немачке, и неких других држава. И сам делим мишљење да је представник Црне Горе, као што су учинили представници многих других држава, требао да се барем уздржи или да не учествује у том гласању у УН, ако већ (због притиска неких великих сила) није могао да буде против. Међутим, аргументација аутора чланка, као и већина његових закључака, апсолутно су ми неприхватљиви. Аутор у чланку предлаже да односе Србије и Црне Горе „ословљавамо као србијанско-црногорске односе“, јер је реч о две државе и „два суседна и небратска народа“ (за та два „небратска народа“ он дакле аналогно употребљава називе „Србијанци“ и „Црногорци“).
Само на основи једног гласања у УН, Р. Љушић закључује да је „Азербејџан ближи Србији од Црне Горе!“. Можемо да будемо срећни (уколико не следи и наставак чланка), што није записао да је Србији ближи Азербејџан и од Босне и Херцеговине (односно Српске, као дела БиХ), јер је представник БиХ такође гласао за ту резолуцију! Дакле, добро је да није прозвао и Србе у Српској, односно у БиХ, па и њих стрпао у кош са непријатељима Српства. Истом бизарном „методологијом“, Љушић би могао у непријатеље Србије уврстити и Србе у суседним државама, које су у УН гласале за резолуцију о Сребреници. На основу аналогије (проценат декларисаних Срба у БиХ је сличан проценту Срба у Црној Гори), можемо очекивати да неким погрдним термином (сличном „Монтенегрини“), Р. Љушић назове и све Србе у Српској. Он наиме изразом „Монтенегрини“, имeнује све становнике Црне Горе, па и све национално декларисане Србе у њој (статистика одуговлачи са објављивањем резултата пописа из 2023. године, али је Срба, незванично, око 36%)! Мало превелик број Срба за вређање, зар не?
„Ово је пораз Србије и Српства“, наводи даље г. Љушић. И ту се вара: упркос притисцима неколико утицајних држава, резолуцију у УН је подржало много мање држава, него што су се предлагачи надали, они су прошли испод очекивања! Оставимо сада по страни чињеницу, да се Сребреница не налази у данашњој Србији (била је важан град у средњевековној Србији), и да Република Србија нема везе са догађајима у том градићу 1995. (ни правно, ни фактички – нпр. сведочење Хакије Мехољића, шефа полиције Сребренице током рата, о улози Алије Изетбеговића и неких западних политичара).
Наш народ се генерацијама борио против вештачких регионалних подела, термина као што су „Србијанци“ итд. Сада би г. Љушић да их врати! Баш ме занима: од мојих предака у Срему, Бачкој и Банату, који су Срби били, никада не чух да је неко од њих за себе употребио израз „Србијанац“ – које су дакле границе Љушићеве „србијанштине“? Да нас сузи на Београдски пашалук, је ли то циљ ове „визије“? Прихватање тезе да сада из српског етноса настало и најновије чедо, србијански народ, отворило би нова питања: куда онда са преосталим Србима – онима из Херцеговине, Семберије, са Романије и Озрена, из долине Врбаса итд. Да ли би барем њих оставили на миру, под именом српски народ?
Његошево кандило у Црној Гори се није угасило, оно јаче гори него икада у последњих 80 година, и угасити се неће, док је света и века! Величанствене литије 2020. и 2021. године су то показале, а оне су донеле и нови квалитет: да су превазиђене многе болне поделе из Другог светског рата, молитве из литија су то учиниле. Камо среће, да и у неким другим нашим пределима народ покаже такву веру и одлучност у критичним тренуцима.
Нема смисла детаљно се освртати на поједине историјске наводе из чланка. Као историчар, г. Љушић добро зна, чији војно-обавештајни органи (суседне државе) су почетком 1919. помагали Божићну побуну, организацијски и финансијски. Зна исто тако, како су „удешени“ резултати референдума 2006. о независности Црне Горе. Зна и то, да је тадашњи црногорски премијер Душко Марковић изјавио да је 85% становника било против признања одцепљеног Космета. Чему зато брутална демонизација народа у Црној Гори?
Дa поткрепи своје тврдње, г. Љушић спомиње и неку анкету (без навођења извора) да су у Црној Гори „најпопуларнији Његош, Тито и Југославија“. Зар је могуће да он превиђа, већ скоро 20 година, озбиљне анкете, спроведене од Србима несклоних агенција, по којима се, из године у годину, Српска православна црква налази на првом или другом месту институција, којима грађани Црне Горе највише верују? Да наведем само резултат испитивања ЦЕДЕМ-а из маја 2023. године: становници ове државе највише верују образовном систему (59,3%), а на другом месту поверења је СПЦ (55,5%)! За поређење: по истој анкети, Скупштини ЦГ верује 36,3% грађана, а влади 35,5%!
( https://www.vijesti.me/vijesti/drustvo/657068/gradjani-najvise-vjeruju-u-sistem-obrazovanja-spc-i-policiju-najmanje-u-politicke-partije-i-cpc ). Дакле, преко 55% грађана је са великим поверењем у СПЦ у држави, у којој има око 72% православног становништва, зар је то мало?
Из чланка Р. Љушића видимо, колико може да буде празно тобожње српство, којем недостаје подлога православне трезвености: оно лако застрањује у деструкцију.
Објављено у Политици, 11. јуна 2024. године
Извор: ИН4С
Наслов и опрема текста: Саборник
