Слободан Самарџић
Најгора је ситуација када се обистине све најгоре слутње. Наше слутње на оно што ће доћи увек су биле засноване на претходним догађајима, дакле чињеницама које су сведочиле о Вучићевим одласцима у Брисел. То се законито догађало десетинама пута током целих десет година. Нема доследније политике од оне коју је српски аутократа водио поводом питања Косова и Метохије, дакле, политике предаје јужне покрајине од првог до последњег корака.
Ни у једном случају није било питање шта је Вучић урадио, него како нас је лагао. Последњи случај његових пакета обмана српске јавности тиче се отужне игре са тзв. француско-немачким споразумом. О којим најкрупнијим обманама је реч:
* Наслов споразума и природа документа. Вучић је, посебно током скупштинске расправе (2. и 3. фебруар), убеђивао посланике и јавност Србије да је реч о неформалном документу (non-paper), који је, као такав, далеко од било каквог предлога споразума. Пар дана пре последњег дијалога са Куртијем у Бриселу, М. Лајчак је изјавио да је обојици документ био послат у септембру прошле године, да се све време на томе радило, а да је Вучић прихватио документ за разговоре у јануару, док је Курти то учинио у фебруару ове године. Вучић је, дакле, месецима обмањивао грађане Србије о стварном току догађаја, а скупштинске посланике о природи документа. Дан пре дијалога у Бриселу (27. фебруара), документ се појавио на званичном сајту ЕУ под насловом Предлог ЕУ – Споразум о путу нормализације односа између Косова и Србије (вид. овде).
* Политика сакривања. Председник државе је све време држао документ закључан за јавност, иако је она била упозната са његовим садржајем пре два месеца преко албанских медијских извора. Ни посланици нису добили документ пре тематске скупштине. Када је објављен на сајту ЕУ, видело се да су све медијске верзије биле најмање 90% веродостојне оригиналу. Зашто је председник овако поступио? Рачунао је с тим да ће на скупштинској расправи лакше манипулисати ставом да је реч о поверљивом документу који стога у Србији није јавно обзнањен. Тако му је било лакше да негира излагања посланика о документу на који се позивају, а наводно није „прави“. Иако је била провидна и тада, данас се ова тактика преваре може лако документовати.
* Због чега је, садржински гледано, Вучић био против објављивања документа? У њему је, укратко, садржан споразум „две стране“ (по наслову – Косова, на првом месту, и Србије) о „свеобухватној нормализацији односа“ (израз користим из једног другог документа који је влада Србије прихватила јануара 2014). Прихватањем Споразума… званична Србија је de iure признала независност “Косова“, а од декларативног признања је дели само реч „признање“ која недостаје у документу. Као што знамо, „признање“ је једна од две црвене линије А. Вучића. Она је црвена да црвенија од стида не може бити. Имајући у виду ту фантомску црвену линију, у документу се излаже однос Србије и Косова на основи начела УН о суверенитету, територијалном интегритету и независности држава. Обавеза је да „стране“ међусобно признају националне симболе и сва службена документа. Србија се посебно упозорава да не омета „Косово“ у приступању „било којој“ међународној организацији и тако даље. Формулација поменутог упозорења брише другу црвену линију А. Вучића – противљење да „Косово“ уђе у УН. Реч је о „било којој међународној организацији“!
* Сакривање анекса Споразума. Надаље, председник је одмах по завршетку разговора у Бриселу приграбио микрофон да што пре саопшти званичну верзију. Наводно се ништа нарочито није догодило. Прича се наставља, али ништа није дефинитивно прихваћено будући да није потписано. При томе, на новинарско питање о „мапи пута“ председник не одговара ништа. Реч је о јединој релативно новој одредби документа (тачка 11), где стоји да се обе стране обавезују да поштују план примене Споразума садржан у његовим анексима. Овај, саставни део споразума није објављен на сајту ЕУ, можда и зато да не отежа Вучићу муку убеђивања српске јавности да је све у реду. Ми га користимо поново преко једног албанског извора (вид. овде). У тачки 7 документа говори се о обезбеђењу „одговарајућег нивоа самоуправе за српску заједницу на Косову“. Дакле, не помиње се Заједница српских општина. У т. 3 анекса понавља се ова фраза из чл. 7 основног Споразума, такође без помињања ЗСО. При томе се задужује Управљачки тим да формулише Статут самоуправе за српску заједницу на Косову, итд. Прво, зар то није посао који је утврђен додатним споразумом Бриселском из 2015. године (тзв. 22 начела)? Друго, зашто се не помиње ЗСО? Све су то питања на која је Вучић сакрио лице шакама да би отклонио стварност пред очима. Опште је познато да Курти не прихвата назив из Бриселског споразума – ЗСО, и жели да га замени са „општине са српском већином“. У разлоге за ово нећемо сада да улазимо. Више нас интересује Вучић. Ако је прихватио Споразум, како је рекао, прихватио је и т. 11 која налаже анекс, који је сигурно видео. Његово ћутање пред новинарима о „мапи пута“ (као, о томе ће се тек разговарати) оставља му простор за даље манипулисање српске јавности, све до нове истине коју ће приказати као нужност.
* Коначно, анекс упућује на још ствари које се, додуше, налазе у основном документу, али тек с анексом је јасно да је реч о брзој реализацији (постоје рокови). Ту је примена обавезе о признавању националних симбола и званичних докумената, и реализација „сталних мисија“ међу „државама“. Не смемо заборавити ни фину (а онеспокојавајућу) разлику у одредбама о положају Српске православне цркве на независном „Косову“. У основном тексту Споразума стоји „стране ће формализовати статус СПЦ на Косову“, а у анексу 7 „Косово ће формализовати статус СПЦ на Косову“! Ако Вучић мисли да ће његовим чувеним умећем преговарања променити било шта у овим одредбама, грдно се вара. Нико му, после мноштва грдних превара, неће поверовати. Тачком о СПЦ би могао да се позабави и Синод, можда и ванредни сабор СПЦ на челу са патријархом, јер њихова запањујућа пасивизација поводом целовитог питања покрајине и места СПЦ у њој може деловати само као знак одобрења а никако противљења.
Видимо да је овде реч о мега-манипулацији. А како и не би, када отцепљено Косово треба провући кроз иглене уши јавности у којој преко 80% популације изражава негативан став према признању. Та операција за сада се држи о концу „две црвене линије“ као магијске фикције коју треба утерати у исту јавност убијајући бога у њој. Једина шанса преостаје у рачуну излуђивања јавности, њеног претварања у орвеловску животињску фарму и то уз помоћ евро-америчких булдожер-чиновника и домаћег европејско-натовског погона.
Ово је заиста време истине. Данас нико не може да каже да не зна о чему је реч, или да своју опортунистичку позицију правда високим „европским вредностима“. Такав језик, језик „вредности“, пао је на ниске гране будући да су оне претворене у средства најпрљавијих политичких радњи. Ако се Косово и Метохија преда, како је и тамо и овде већ одлучено, онај ко то учини неће моћи да се скрива иза изманипулисане јавности нити ће таква јавност моћи да се крије иза великог манипулатора. Мира у Србији неће бити, јер Косово је за данашњи запад само нит успешно распаране чарапе иза које следе друге нити: југоисточна Србија, Рашка област, Република Српска… И ако неко мисли да ће Вучић, после обављеног прљавог посла отићи са власти, грдно се вара, јер само он може да одигра унутрашњу улогу за спољну стратегију „западнобалканског“ Glеichschaltung-a, где ономе који штрчи треба одсећи главу. Безглава Србија је идеална Србија и она је могућа једино под владавином човека који свој властодржачки апетит задовољава испуњавањем колонијалних апетита полуделог запада.
Извор: Покрет за одбрану КиМ
Фото: РУНЕТ
