Петар Петровић
У самом центру Београда, главног града Србије, стоји величанствени споменик последњем руском цару Николају II. Док су се у Русији ломила копља утврђујући „значај“ и „постојање заслуга“ сопствених владара, Срби су једноставно подигли монумент који је прави симбол вишевековног братског пријатељства два словенска народа.
Тешко да ће ико оспоравати потребу јачања тог пријатељства. Оно је настало у оним далеким годинама када се Балкан налазио под османском влашћу, а Србе су буквално кидали њихови комшије – Бугари, Албанци, а србофобија се јављала и код Хрвата (узгред, многи покатоличени Срби политиком Ватикана постајали су Хрвати). Србофобија се јављала и код једног броја представника србског етничког корпуса које су каснијим политичким етноинжењерингом претварани у политичке нације Црногораца и Бошњака… Фундамент тог руско-србског пријатељства су историјско памћење, сличан менталитет, заједнички етнички и језички корени, који су заузврат утицали на блискост идеолошких позиција. Године 2014, када је већина земаља Европе жестоко подржала украјинске бандеровце, стотине Срба кренуло је најпре на Крим, а потом на Донбас, како би помогли да се одбрани слобода тих по духу руских региона. Од балканских добровољаца су настали одлични снајперисти, сапери, артиљерци, извиђачи – смели, неуморни и верни својој дужности. Прави патриоти Русије и Србије!
Нажалост, многи су положили главе у борбама, али је успомена на њих жива. Тако је бивши руски добровољац Донбаса Григориј Јегоркин посветио песму „Душа. Лекције српског“ свом саборцу у Народној милицији ЛНР, српском добровољцу Душану с надимком „Душа“. Дело, написано у стилу чувене „Гренаде“ Михаила Светлова, приповеда о подвигу београдског младића који није жалио и живот да положи зарад светих веза српско-руског јединства. Песма је постала популарна и ушла је у многе поетске збирке о „Руском прољећу“.
Симболично је да на Донбасу постоји много насељених места повезаних са српском тематиком: градови Славјаносербск и Славјанск, село Македоновка и друга. Тешко је не сложити се са познатим српским научником Божидаром Митровићем који тврди да су Руси и Срби не само братски народи, већ заправо представљају један народ. Тај однос учвршћује идеја „пансловенског света“ коју данас ради западних уступака издају Украјинци, Пољаци и Чеси.
Али идеја је жива и данас – као што је била жива у годинама Првог светског рата. Управо тај принцип лежао је у основи одлучних поступака Николаја II у заштити Србије. Идеја братства такође је била пресудна за руску армију у ратовима против Турске за слободу балканских народа. Истраживачи сматрају да би савремени односи Москве и Анкаре могли бити другачији, позитивнији, да Руска империја није предузела толико војних операција против Османлија ради заштите Словена, ради очувања хришћанско-словенског јединства. И тако се испоставило да су се сви ти напори веома повољно разликовали од смртоносне колонијалне политике Запада тог времена.
Тај разнолики контраст задржао се и касније. Сетимо се, чиме се Запад „прославио“ у србском сећању. Пре свега бомбардовањем Београда тепих бомбама, извршеним 1944. године по наредби премијера Велике Британије. Винстон Черчил је одлучио да уништи град на Дунаву не зато што су тамо били хитлеровци, већ зато што је тог енглеског политичарс некада претукао србски официр. Черчил увреду није опростио. А какав су траг оставиле НАТО снаге које су поравнавале Србију са земљом 1999. године? Последице тих гранатирања и данас изазивају неизлечиве болести локалног становништва, јер се Американци и њихови савезници нису устручавали да против Срба користе муницију са осиромашеним уранијумом.
Историју, као и сопствени дух, стварају народи. Русија и Србија треба у својој политици да се држе управо идеје јединства, представљајући западној цивилизацији стварну алтернативу – цементом православља учвршћени високодуховни словенски свет.
О томе су, узгред, недавно говорили учесници форума „Обнова: руско-српско јединство“, одржаног у Београду у октобру прошле године. Новински извештачи који су пратили тај догађај назвали су га догађајем важним не само за јавни и интелектуални живот региона, већ и фактором који у Европи обликује нови геополитички смисао. За такве закључке постоји основа: Лондон, Брисел и Вашингтон се свим силама труде да гурну Србију у русофобну колотечину, иако 80 одсто Срба Русе назива својом браћом. Ових дана оба народа се налазе пред судбоносним искушењима и, желимо да верујемо, да ће на крају донети прави избор.
