ПОТОМЦИ РУСКИХ ИЗБЕГЛИЦА У СРБИЈИ СА ТУГОМ И ЗАХВАЛНОШЋУ ОБЕЛЕЖАВАЈУ 80 ГОДИНА ОД МУЧЕНИЧКЕ СМРТИ СВОГ ДОБРОТВОРА ВЕЛИКОГ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ г. ВАРНАВЕ (РОСИЋА)
У недељу 23.јула о.г. навршило се 80 година од смрти истакнуте личности новије историје Српске Православне Цркве, Србије и Краљевине СХС Њ.Св.архиепископа Пећког, митрополита Београдско-Карловачког и патријарха српског Варнаве (Росића). Српска Православна Црква, верници и цело Српство свакако ће достојно и молитвено обележити ту годишњицу. А ово неколико редака је израз поштовања потомака руских „белих“ избеглица који су своје уточиште после октобарске трагедије и слома Беле армије у грађанском рату нашли у братској Србији и исказивање искрене захвалности једном од највећих добротвора и спасилаца „руском патриарху „ (како су га неки у шали оптуживали) г. Варнави.
Пошто прођоше многе године, можда није згорег подсетити се неких основних података.
Петар Росић рођен је у Пљевљима (тада Стара Херцеговина у Османлијском царству) 10. септембра 1880. Године. У тој честитој српској породици Ђорђа Росића посебном се побожношћу истицала мајка Христина, па није чудо да је Петар после завршетка школе у свом родном граду отишао у Призренску богословију.
Био је сјајан ученик и митрополит призренски Дионисије (Петровић) издејствова да Петар настави школовање у Русији у чувеној Петроградској Духовној академији. У лето 1900. године млади српски богослов стиже у престони град Санкт-Петербург и одмах би прихваћен у Синоду и уписан као студент на академију. Тада су на челу Синода били обер-прокурор К.Победоносцев и његов помоћник В.Саблер, обојица велики добротвори српске омладине, па је Петар прихваћен изузетно срдачно.
Овај боравак у Русији имао је пресудан утицај на даљи живот Петра. Пре свега постао је студент једне од најпознатијих духовних школа свеколиког Православља, упознао велике професоре теологе. И ту је као и у Призрену падао у очи својом побожношћу, скромношћу, вредноћом и сјајним усвајањем студијског градива. Посебну пажњу му је посвећивао ректор академије епископ Сергије (Страгородски), истакнута личност Руске Цркве. Владика је постао духовник младог Петра и по завршетку студија 1905.године 30.априла 1905.г. замонашио са именом Варнава. Ту је Петар упознао и слушао другу веома значајну личност: архиепископа , потоњег митрополита Антонија (Храповицког) већ тада једну од водећих личности Руске Цркве.
Интересантан је податак: за 5 година студија Петар ниједном није искористио распусте да оде у родни крај, већ је то време користио за поклоничка путовања по руским светињама. Тако је боравио у „мајци руских градова“ - Кијеву у чувеној Кијево-Печерској лаври, па у Тројице-Сергијевој лаври крај Москве, у многим другим манастирима, а као јеромонах и у Валаамском манастиру познатом по посебно строгом типику. Пошто је бриљантно завршио студије, рукоположен је 6.јуна исте године за јеромонаха и позван у Цариград да буде при српском дипломатском центру. Већ 1910 године, 10.априла, цариградски патријарх Јоаникије III хиротонисао га је за епископа Дебарског (те територије су тада биле под црквеном управом Цариграда).
Даље је владика Варнава делио судбину свога народа: после Балканског рата 1913. постаје епископ Охридски, на крају рата пролази са српском војском и народом Албанску голготу, борави на Крфу, да у ослобођеној земљи 20.новембра 1920.године постане митрополит Скопски, са које дужности је после смрти патријарха Димитрија (Павловића) изабран 25.априла 1930.године на трон српских патријараха као 40 међу њима.
Где год је служио Цркви увек се истицао осим духовности и великим организаторским способностима, што је посебно дошло до изражаја током 7 година његовог боравка на челу СПЦ. Успешно је реформисао организацију епархијског живота у новонасталим условима стварања Краљевине СХС, решавао проблеме социјалне заштите свештенства, помагао обнову манастира и духовних школа. Али о томе другом приликом и позванији од мене. Намера нам је пре свега била да подсетимо шта руске избеглице у Србији дугују том изузетном човеку.
После октобарске трагедије и грађанског рата, после слома Беле армије у Европи Азији и Африци нашло се преко два милиона Руса избеглица. Од тога је 50-40 хиљада примила Краљевана СХС, пре свега Србија. Регент Александар Карађорђевић који је био ученик најелитније војне школе Пажеског корпуса у Петрограду, знао је одлично шта је Русија учинила 1914. да заштити Србију ушавши потпуно неспремна у рат, знао је како је цар-мученик Николај II кратко али јасно одговорио на вапаје („руски цар је дао реч и одржаће је!“), знао је да су савезнички бродови прихватили српску војску и народ у Албанији само после ултиматума истог цара Николаја, знао - и сматрао да тај дуг треба вратити.
Нигде у свету нису тако братски, тако срдачно дочекане руске избеглице као у Србији! Тешко је сад набројати све добротворе који су покушавали да олакшају тешку судбину унесрећених изгнаника, али су осим краља Петра, краља Александра и краљице Марије, принца Павла (по мајци је био Демидов), књегиње Олге (ћерке велике руске књегиње Јелене), патријарха Димитрија, епископа нишког, сада свештеномученика митрополита Доситеја (Васића) академика Александра Белића, генерала Бошковића и Хаџића и целокупног српског народа, огромну улогу је одиграо и митрополит скопски, потоњи патријарх српски Варнава.
Пружао је не само духовну утеху унесрећенима, већ је и материјално помагао свакога ко би му се обратио. Руско свештенство је распоређивао на парохије, бринуо о руским епископима смештеним по манастирима, посебно кад је постао патријарх. У Србији је срео и Митрополита Антонија (Храповицког) свог старог знанца из Петрограда и бринуо о њему са синовљевском пажњом. Одлучно је бранио право на постојање Руске Заграничне Цркве (чији је поглавар био владика Антоније) од напада из бољшевичке безбожне Русије, у којима је учествовао и митрополит Сергије, сада на челу Синода РПЦ, некадашњи духовник Петра Росића.
Када је изабран за Патријарха, Варнава је већ у јуну посетио руску цркву у Београду, тада главни храм РЗПЦ и после литургије одржао диван говор о Православној Русији, Дао је прилог и освештао руску Иверску капелу на Новом гробљу 1930.године, дао је прилог и често посећивао Руски Дом цара Николаја у Београду, тај значајни административни, научни, образовни, културни и уметнички центар Руса у Београду, подигнут 1933.године. Дао је прилог и освештао споменик „Руске славе“ и цару Николају на Новом гробљу 1935.године, помагао студентску руску омладину, посећивао руске школе и срдачно примао свакога ко би му се обратио.
Руске избеглице су му узвраћале огромним поштовањем и љубављу: кад би он служио у руској цркви у храму и око њега би се окупило хиљаду верника, и он би стрпљиво остајао после службе да сваком од њих да свој благослов. Од својих прилога Руси су му сашили раскошну патријаршијску мандију и направили позлаћени жезал као поклон у знак захвалности. Са посебном пажњом је бринуо о свом Учитељу - владици Антонију последњих година његовог живота и опојао га у саборној цркви у Београду уз дирљив опроштајни говор кад се митрополит упокојио у Сремским Карловцима 10.августа 1936.године.
Тај велики јерарх Српске Православне Цркве мученички је страдао у јулу 1937.године у време т.зв.Конкордатске кризе, јер се одлучно супротстављао прихватању Конкордата са Ватиканом.
Потпуно здрав, тек у 57-ој години живота изненада је пао у постељу и после неколико дана великих мука издахнуо 23.јула 1937.године. Многима је постало јасно да је уклоњен због свог великог ауторитета. Руске избеглице су са сузама и огромном тугом испратили свог добротвора, убрзо у својој цркви Св.Тројице поставили посебан сталак са специјано осликаном иконом св.Варнаве и натписом да је то знак молитвеног сећања на великог патријарха Варнаву.
Нека је вечна слава и хвала српском Великану, Његовој Светости Патријарху Варнави!
Андреј Тарасјев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији
