Света Ксенија Петроградска, чији помен је света Црква пре пар дана прославила, омиљена је не само међу руским верујућим невољницима, него и међу србским. Уредник овог сајта је лично у пар наврата носио прилоге верујућих Срба у капелу блажене Ксеније на Смолењском гробљу у Петрограду, ради молитвеног заступништва блажене светитељке. Потом се осведочио са решавањем стамбеног проблема тих верника који су просили молитве и заступништво блажене "бескућнице" Ксеније. Пажњи читалаца препоручујемо још једно причу о чуду блажене Ксеније...

ПОВРАТАК БЛУДНОГ СИНА

Много је чудесних дела Господ учинио и много поучних речи изрекао за време свог земног живота, а само је мали делић тога блага записан да буде путоказ вернима кроз све векове. И све што је Богочовек Исус Христос чинио, а по Његовом обећању и више од тога, чине кроз све векове и у свим поднебљима они чија је вера макар толика колико је зрно горушичино. И све Његове поучне приче јесу чудесно огледало у којем свако ко то жели може пронаћи себе и свој лик, а души својој лек. Зато смо се и усудили да повест о покајању и повратку са странпутице сина једне благочестиве православне Рускиње насловимо по угледу на познату јеванђелску причу о блудном сину.

Александру је Господ даровао таленат цртања и прецизности. Младић је са захвалношћу примио талант и, уз Божију помоћ и свој труд, удвостручио га. Но како безгрешних на земљи нема, то је и овај младић доживео, и прилично тешко преживео, своје искушеше и свој пад. Погордио се веома, а како је гордост мајка свих осталих грехова, то се и Александар одао лагодном, лакомисленом и распусном животу. Захваљујући свом негдашњем труду успевао је да с времена на време нађе посао, али убрзо би га и губио. Или су њему давали отказ или се њему самом нешто не би свиђало, па је сам напуштао службу.

И тако дан за даном, година за годином. Бивало је све горе и све теже. Понајвише је патила његова благочестива мајка. Нежно је волела свога јединца и свакодневно и по сву ноћ узносила топле молитве Господу и блаженој Ксенији да јој сина уразуми и наведе на пут покајања.

Једном је из капеле блажене Ксеније донела њену слику и ставила је на зид у собу свога сина. Потом је од разнобојне вунице исплела венчић и њиме слику своје молитвене заступнице уоквирила. Гледајући то, син и његова млада пријатељица, која је заједно са њим радила у стану код старице неки слабо плаћен посао, смејали су се овој њеној необичној љубави према Блаженој. Узалуд је мајка убеђивала сина да тако није добро и речима Господњим покушавала да га уразуми. Грех је био исувише помрачио његову душу.

Те ноћи, мајчина безгласна молитва и вреле сузе дозвале су блажену Ксенију и већ сутрадан и син и његова пријатељица добили су отказ на послу; а све на корист њихових душа.

Пет година је Александар узалудно покушавао да нађе посао. Његова огреховљена душа није могла да појми шта то није у реду. Био је млад, талентован, способан; па ипак је у његовом дому владала глад. Није схватао да га је Господ, а на молитве његове мајке и заступништво Божије угоднице Ксеније Петроградске, лишавао земног блага ради његовог покајања и задобијања небеских блага.

Покајање је дошло, рекло би се, сасвим ненадано. Пробудивши се једног јутра, загледао се у лик Блажене на зиду своје собе и неки чудан немир и гађење према себи и свом начину живљења почели су снажно да га обузимају. Једина светлост у том мраку сатканом од греха био је лик његове мајке. Брзо је устао и отишао у њену собу. Сузе су му трепериле у очима, али још увек нису могле да потеку. Замолио је мајку да заједно оду на гроб блажене Ксеније. Нека чудесна божанска сила га је тако неодољиво призивала тамо.

Мајка је са радошћу повела сина Блаженој. Стотине и стотине свећа гореле су у капелици, а кандило, на молбе поклоника и поштовалаца Блажене, никада се није гасило. Александар је био колико изненађен толико и чудесно узбуђен. Клекао је на гроб, са упаљеном свећом у руци. Поред њега је била мајка, која је замолила свештенослужитеља да одслужи помен Блаженој. Било је некако чудесно и величанствено. Срце се отворило и проплакало, душа је зајецала и младић се купао и чистио сузама и искреним покајањем. Скрушен и облагодаћен, вратио се дому. На мајчину молбу, написао је писмо управи железнице молећи за посао. Одговор је стигао за четири дана. Посао је био баш онакав какав је одувек желео, а плата довољна за скроман живот.

Ипак, највеће богатство био је дар од Бога – редак и велики дар молитве. Од тада се Александар свако јутро будио са молитвом у срцу и на уснама:

Свeта Ксенијо, моли Бога за нас грешне!

Извор: https://svetosavlje.org/