Напомена: Поштовани читаоци, на данашњи дан, 19. маја по грађанском календару, десила су се два изузетно значајна догађаја у руској историји - рођење Светог Цара Николаја II Романова и смрт великог руског војсковође Александра Васиљевиа Суворова. Уредник "Саборника" приредио је књиге о ова два великана руске историје, предговор књиге о Суворову можете прочитати ОВДЕ, а текст предговора за књигу "Свети Цар" можете прочитати у тексту који следи. Књиге можете нaручити путем мејла Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. ...
♦ ♦ ♦
ПРЕПОРОД РУСИЈЕ ПОЧЕЛО ЈЕ КАНОНИЗАЦИЈОМ СВЕТИХ ЦАРСКИХ МУЧЕНИКА
Ранко Гојковић
Чињеница наведена у наслову овог предговора потврђује да су речи игумана Серафима (Кузњецова)[1], које је записао 1920. године у време страшног бољшевичког терора, биле уистину пророчке: „Проћи ће тужни дани потреса и смутњи док руски народ не постане свестан своје кривице. Пре тога ће испити до дна чашу невиђених невоља, туге и кажњавања због невино проливене крви Божијег помазаника и његове породице. Тада ће раскајани руски народ почети да празнује сећање на свог благочестивог Цара-мученика, молећи га за опроштај страшних грехова народних према њему и његовој породици. Док не дође до тог раскајања у народу, до тада неће бити ни милости од Бога“.
Хиљадугодишња историја Руса као хришћанског народа увенчана је владавином једног високо духовног Цара, и тај уистину дивни дар од Бога уништен је управо од стране руског народа, наравно уз обилату подршку капитала из земаља лажних савезника. За такву лакомисленост морала се платити жестока казна. Господ је на Русију допустио тешко искушење – власт богобораца. Прошло је 100 година од тог страшног црног дана руске и светске историје, страшног злочина у Јекатеринбургу, када су духовни наследници христораспинатеља помрачили свест многих православних руских људи, па су их клеветама и лажима подстакли на бунт и издају свога Руског Цара. Но, слава Богу, Бог није у сили него у истини, па смо ми данас живи сведоци истине из наслова предговора. Данас у милионима руских домова стоји икона Царских Страстотерпаца, а широм руске земље граде се храмови у част Светог Цара и његове Свете Породице, што није могло да се не одрази и на поновно уздизање Русије у ранг велесиле.
Но, са отрежњењем руског народа и његовом спознајом шта је Русија изгубила губитком Царства и убиством Царских Мученика, са јачањем Цркве у Русији, либерални прозападни христомрзитељи покренули су нови рат против Светог Цара и Царске Породице. Посебан удар покушали су да нанесу прошле, 2017. године, на стогодишњицу пада Царства, богохулним филмом „Матилда“. Један од циљева данашње содомске западне цивилизације јесте и уништење породице, а Света Царска Породица представља узор свим благочестивим људима, каква треба да буде хришћанска породица као „мала Црква“. Цар Николај је сваки слободан тренутак кад се ослобађао државничких обавеза посвећивао својој породици. Он је у браку био изузетно срећан. Кротост, смирење, узвишеност, речју, све најбоље хришћанске врлине, толико су красиле ову дивну породицу да она заиста може представљати узорни пример свим благочестивим хришћанима. Било је, свакако, могућности и путева да се побегне у иностранство, што је чинило небројено мноштво владара у таквим ситуацијама током људске историје; међутим, избор Цара Николаја и као мужа, и као оца, и као владара – био је пут Голготе, опредељења за Царство Небеско, пут добровољног распећа његовог и његове породице зарад Царства Небеског, зарад помоћи ближњем (а ти ближњи били смо и ми Срби; видети ниже речи владике Николаја).
Цара Николаја је током целог периода његове владавине (са 26 година је изненада остао без оца и ступио на престо) пратила издаја, као нека зла коб. Издавали су га чак и чланови породице Романов, и његови министри, издао га је и официрски кадар његове армије који му је положио заклетву, издала га је обезбожена руска интелигенција, издали су га и западни „савезници“ (на жалост, увек на крају испадне да се ради о лажним савезницима, како Руса, тако и Срба), својим непротивљењем цареборству и цареубиству издао га је и добар део народа, издао га је, на крају крајева, и један део црквеног клира РПЦ. Једина истинска потпора, која ни у једном тренутку није помишљала на издају Цара Николаја, била је његова благочестива породица.
Када је Цару Николају II постало познато да по резултатима Брест-Литовског споразума (Цар је тада рекао да би радије пристао да му одсеку руку него што би потписао такав сраман споразум) Немци траже да им Царска Породица буде предата цела и неповређена, он је, по сведочењу Пјера Жилијара, то сматрао увредом, а не нуђењем помоћи. А Царица Александра је додала: „После онаквог њиховог понашања према Господару, ја ћу радије умрети у Русији него бити спасена од Немаца“. Ово је у својству личног сведока посведочио странац, римокатолик, Пјер Жилијар. На жалост, неки неодговорни људи данас у Србији штампају бљутаве пашквиле енглеских шпијуна из 1917. године, које је потом раширио либерални издајнички заверенички олош, о наводној сарадњи Царице Александре са Немцима. Ни царска деца нису могла замислити живот без Русије, и сачувана писма сведоче о заиста несвакидашњој благочестивости, оданости, патриотизму целе једне породице, која је без двоумљења и без роптања делила и поделила све невоље и туге, патње, сузе, зној и крв свог народа, ни у једном тренутку не гордећи се својим високим пореклом, него је кротко и са смиреношћу молила Бога и за своје непријатеље. Испили су Царски Мученици горку чашу до дна и, по људским мерилима, тешко је предочити њихова страдања. Због тога свакако њихов светачки ореол не само да је заслужен, него он светли међу православним верницима, и кроз иконе Цара Николаја и Царских Мученика Господ већ пројављује чудеса.
Не можемо а да са тугом не кажемо да је дух христораспинатеља помрачио и умове многих Срба у ХХ веку, као што са радошћу не можемо да не кажемо да многи Срби данас исказују поштовање према Цару-спасиоцу, чему су доказ и два дивна споменика у две српске престонице. Тешко је на стогодишњицу овог гнусног злочина христомрзитељa говорити о томе, а не сетити се речи светог српског златоустог владике Николаја Велимировића о Цару Николају II:
„Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу, и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али, дуг којим је Русија обавезала србски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али, љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?“
Ове речи српског светитеља обавезују сваког православног Србина да не буде равнодушан на догађаје у Русији, поготово уколико су везани за име светог Цара Николаја. Нека и ова књига буде мала лепта у општесрпској благодарности светом Цару Николају II. (Узгред, књигу „Царь и Россия“, из које су неки текстови преведени и у овој књизи, добио сам на поклон у Јелисаветинском манастиру у Алапајевску (Сибир) од игуманије манастира, мати Смарагде, која је благословила превођење књиге на српски језик и у посвети написала: „Братской Сербии на подарок“). Извињавам се због личних утисака, али пошто се благодарећи и мати Смарагди ова књига данас налази пред српским читаоцима, верујем да ова напомена није сувишна. А сада неколико речи и о књизи коју држите у рукама.
Дакле, одмах иза овог предговора приређивача, следи текст генерала Дитерихса, који је такође предговор за његову књигу „Убиство Царске Породице и чланова дома Романових на Уралу“. Није уопште случајно, него промислитељски, то што је овом, помало запостављеном од стране историчара (нешто више о њему наћи ћете на крају књиге, међу кратким биографијама свих аутора), великану руске историје ХХ века (ради се о несумњиво најхришћанскијем војсковођи Белог покрета), поверено руковођење свим питањима везаним за истрагу убиства светих Царских Мученика. Из поменуте књиге Дитерихса и из његовог делања очигледно је да је овај велики човек све посматрао кроз призму непролазних Христових истина. Његова књига у целини и предговор који овде публикујемо показују да је Дитерихс био свестан да и за тај, можда најстрашнији датум целокупне руске историје, постоји јеванђелско образложење: „Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена Мојега. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другог, и омрзнуће један другог. И изаћи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладеће љубав многих“ (Мт 24, 9‒12). И као што је знао, такође из Христових речи, да ће спасени бити они који претрпе до краја…
Затим следи сјајан текст руског публицисте и књижевника Николаја Обручева, потомка чувеног генерала Обручева, који је из прве руке слушао сведочења од многих емиграната који су лично познавали Цара. Дубоко је проучио његов период владавине, и као последица тога је приказ Светог Цара-мученика као човека, хришћанина и владара.
У следећем тексту, кнеза Дмитрија Оболенског, као да се наставља приказ Обручева о Цару Николају као владару. Бриљантан и код нас скоро потпуно непознат приказ царевања Цара Николаја II који налазимо у ова два текста треба да постиди све оне незналице које су писале и пишу, говориле и говоре, о Цару као неодлучном и слабом владару. Без имало претеривања може се рећи да је незабележен такав муњевити успон једне државе у свим областима живота. Демографски, привредни, друштвени, културни и духовни живот Русије у периоду његовог царевања растао је темпом који ни ранија ни каснија историја државности није познавала. Понављам и акцентујем: привредни успон Русије у периоду владавине Светог Цара Николаја нису имали ни послератни Јапан, ни послератна Немачка, о којима сваки школарац у Србији труби, а нас су учили да је Русија Цара Николаја била заостала земља.
У тексту угледног пубицисте и друштвеног делатника Николаја Павлова одлично је приказано стање духа најближег царског окружења, сплетке и клевете око Распућина, и издаја појединих монархистичких делатника, попут Пуришкевича. Сибирски сељак Григориј Распућин је до данашњег дана нерасветљена фигура, и у неколико текстова у овој књизи посвећено је доста простора либералној пропаганди против Распућина, која је, у ствари, била пропаганда против Цара и Свете Царске Породице. Због тога сматрам да није сувишно укратко навести неке чињенице везане за Распућина из угла верујућег православног човека.
Прво, непобитна је чињеница да је Григориј Распућин својим молитвама у више наврата прекидао страшне нападе болести царевића Алексеја, практично му спасавајући живот. Ко боље спозна руску историју, наравно, кроз призму Православља, постаје свестан мистичне повезаности руског народа са својим Царем, Божијим Помазаником. Физичка болест царевића као да је била повезана са духовним стањем руског народа. Кад је народ наседао на безбожну пропаганду и прихватао лажи либералног олоша, напади болести царевића су расли, када је народ пружао подршку Божијем Помазанику и дизао се духом, као на почетку рата, престајали су напади болести царевића. Но, нажалост, добар део руске интелигенције се обезбожио, и уместо у Бога почео да верује у „науку“ и „прогрес“, а Руског Цара је та каста доживљавала као „средњовековну заосталост“, па се и болест наследника појачавала са јачањем револуционарних расположења и веровања у клевете против Цара. Та болест као да је била упозорење народу да може остати без царског престола ако изгуби веру у Бога. Из Библије знамо за примере кад искрено покајање одвраћа гнев Господњи, и да је у руском народу заживело покајање, на које су позивали свети Теофан Затворник и Јован Кронштатски, нашло би се лека и за болест царевића, и била би избегнута мартиријска историја руског народа у ХХ веку. Та мартиријска историја није почела пуким уласком Русије у рат, него је почела бруталним ритуалним убиством руског сељака, пријатеља Царске Породице, Григорија Распућина…
Друго, чињеница је да је овај необични руски сељак посетио многобројне руске светиње, Свету Гору и Свету Земљу, и из брошура која је оставио иза себе по повратку из Свете Земље (које је аутор ових редова читао на руском језику) може се извући само један закључак: да се ради о благочестивом верујућем хришћанину.
Треће, поставља се питање зашто је поред благочестивих свештенослужитеља, којих је тада свакако било у РПЦ, Господ управо овом руском сељаку послао дар да молитвено исцељује наследника руског престола. Можда зато што је Распућин представљао истинску народну Русију која је сачувала љубав и верност према Богу и Руском Цару, а међу многим клирицима РПЦ појавила се одређена љубомора према Распућину, нису схватали зашто о духовним питањима Господар разговара са неуким сељаком. Ми у та питања нећемо улазити, само констатујемо да су свети Царски Мученици били верна чеда РПЦ, и да су поштовали Григорија као човека праведног живота.
Четврто, клевете које су ширене против Распућина, та својеврсна „црна пропаганда“ коју је ширила безбожна либерална штампа, биле су, у ствари, усмерене против Цара и Свете Царске Породице; могло би се рећи да су гађали Расућина, а погодили Цара. Другим речима, циљ „црног мита“ о Распућину била је клевета против Царске Породице. Верни лекар Свете Царске Породице, мученик доктор Јевгениј Боткин, није случајно тим поводом рекао својој ћерки: „Да није било Григорија, од мене би направили развратника“.
Пето, на основу докумената непобитно су оповргнути лажни митови о наводном посебном утицају Распућина на одлуке које је доносио Господар и на то се на више места указује и доказује и у овој књизи. Уосталом, књиге Олега Платонова, Сергеја Фомина и Александра Боханова на основу документованих сведочења у потпуности разобличавају лажи и клевете о Григорију Распућину.
Шесто, непобитно је доказано финансирање руског либералног ревоуционарног олоша и либералне штампе од стране банкара масона Шифа и Варбурга, као и да је „оверу“ убиства Распућина хицем из пиштоља починио Освалд Рејнер, официр енглеског Интелиџенс Сервиса, пријатељ Феликса Јусупова. Државни удар у Русији био је прва „обојена револуција“ у свету, и наш „5. октобар“ је само један у низу таквих државних удара урађених по тој матрици. У то време људи су поверовали штампаној речи, поверовали су тој борби против „руског царизма“, и тек данас Русија покушава да изгради неке механизме у борби против сатанске пропаганде западних синова пакла.
Седмо, интересантно је напоменути да је атентат на Распућина покушан и 1914. године, али га је Распућин преживео. Разлог је био следећи – сатанска западна „црна интернационала“ желела је још 1912. године да уведе Русију у рат, зарад започињања светског сукоба, али је тада Григориј Распућин на коленима умолио Господара да се не меша у рат који је букнуо на Балкану и светски рат је тада спречен. Због тога је скоро истовремено са Сарајевским атентатом 1914. године покушан и атентат на Распућина у његовом сибирском селу Покровско, и гле чуда, тамо се баш у том тренутку нашао и извесни петроградски новинар Дувидзон који је телеграфски послао унапред написани „интервју“ са атентаторком Гусевом у коме ова сатанисткиња пљује по Распућину. То потврђује да су још у то доба глобалну контролу над медијима имали западни владари из сенке.
Осмо, да кажемо нешто и о најистакнутијим неријатељима Распућина. Ту је на првом месту жестоки борац против руског самодржавља, бивши јеромонах који је потом скинуо мантију и постао ђавоиман, одрекао се Христа и основао секту („религију сунца и Разума“), Илиодор Труфанов. Интересантно је да је овај сатаниста био пријатељ Максима Горког и да се после победе црвених, на позив Ђержинског, вратио у СССР и постао чекиста. Други крвни непријатељ Распућина био је содомиста, кнез Феликс Јусупов, и у књизи ћемо видети да га је од малена мајка одевала као девојчицу и он се те навике није одрекао ни у одраслим годинама. Русофобно „образовање“ је стекао, већ погађате – у Лондону. Трећи крвни непријатељ Распућина био је Владимир Пуришкевич, некад угледни монархистички делатник, који је на жалост духовно оболео и постао познат по хистеричним скандалима, придружио се либералном олошу и учествовао у (по свој прилици такође ритуалном) убиству Распућина. Пре него што је избегао на Запад био је ухапшен од стране чекиста као некадашњи монархиста, али је одмах пуштен на личну интервенцију Ђержинског. У том ланцу нечастивих крвних непријатеља Распућина следе шеф корпуса жандармерије масон Џунковски, касније такође сарадник Чеке, затим још један високорангирани масон Гучков, онда приглупи председник државне Думе Михаил Родзјанко, и шеф партије кадета, још један масон и трећеразредни лажни историчар, кога незналице или злонамерници преводе на српски језик, Павел Миљуков, каснији министар у масонској Привременој влади Керенског. Сав овај побројани олош није мрзео само старца Григорија него и Цара Николаја. И на крају, за православног верујућег човека најважније сведочанство о Распућину требало би да представља однос светих Царских Мученика према њему. Из њиховог дневника можемо видети да су Царски Мученици називали Григорија својим пријатељем (на жалост, у тим годинама нису их имали много) и да су у заробљеништву његова писма чували као драгоценост. Тешко је поверовати да је једна породица тако светлог живота могла десет година да се дружи са неким распусником, и писац ових редова, као човек који је прочитао много материјала о том периоду руске историје, свакако ће радије поверовати у однос и писање светих Царских Мученика о Распућину, него у писање плаћеничке жуте штампе. Када је тело Распућина извађено из Неве, откривено је да су му прсти десне руке били скупљени као кад се православни крсте. Зар то није једна персонификација руског православног народа, који чак и гинући не губи своју веру. Све ово речено наводи нас да не би требало да примамо олако клевете против овог човека, и овај осврт о Распућину завршићемо речима руског патријарха Кирила, који је свој однос према полемици о Распућину изразио на следећи начин: „Ако су се појавили нови историјски подаци, онда је потребно инсистирати на историјској рехабилитацији тог човека, потребно је организовати тај процес, потребно је оформити комисију од непристрасних историчара, истраживача и потрудити се да се прикаже заиста истинити лик тог човека“.
Генерал Тихмењев, члан Царског Генералштаба, а потом војни руководилац белог покрета, у свом тексту се посебно осврће на духовни лик Светог Цара-мученика.
Георгиј Њекрасов је још један потомак белогардејаца, који је на Западу био војно ангажован и стекао високе чинове, и који је озбиљно изучавао војна и ратна дејства у периоду владавине Цара Николаја II. Из његове изврсне студије видимо једну несвакидашњу обдареност Цара Николаја и апсолутно побијање тезе да је Цар Николај II био слаб војсковођа.
У тексту „Велики фалсификат Фебруара“ Ивана Солоњевича, руског публицисте, мислиоца и књижевника, очевица догађања из фебруара 1917. године у Петрограду, видимо разарајућу критику либералног издајничког олоша, који је организовао државни удар у време ратног стања, што је касније названо Фебруарском револуцијом. Није ту било никакве револуције, него је била у питању класична велеиздаја, и класични државни удар, и речима Светог Цара да је око њега „издаја, кукавичлук, обмана“ нема се шта ни додати ни одузети.
Но, све ове чињенице које смо горе наводили, о завери, издаји, „црном пиару“, страним службама, лажним савезницима итд., не би довели до рушења Руске Империје да тешка болест дехристијанизације Русије није обузела пре свега руску интелигенцију. На страшну опасност од те дехристијанизације, која је за последицу имала и губитак духовне везе руског народа са својим Царем, Божијим помазаником, упозоравали су многи руски великани током друге половине ХIХ и почетком ХХ века, попут Гогоља, Достојевског и кружока око великих словенофила. На то су се надовезали и велики руски духовници, свети оци РПЦ, који су упозоравали на погубност секуларизације руског друштва. У два текста високопреосвећеног Аверкија (Таушева), архиепископа Сиракузког и Тројицког, налазимо сјајне огледе о двојици руских светилника, светом Теофану Затворнику и светом Јовану Кронштатском, који су попут вапијућих у пустињи упозоравали обезбожену руску интелигенцију до какве катастрофе ће доћи ако се настави са секуларизацијом, тачније дехристијанизацијом Русије. Пад руског монархизма и мартиријска историја православних Руса (а са њима и Срба) у ХХ веку, потврдили су сва страховања великих руских светитеља.
Говор-резолуција патријарха Тихона на вест о убиству Цара Николаја (бољшевички олош је у првом тренутку објавио да је убијен само Цар Николај, а не и цела породица) говори о једном светоотачком чину великог исповедника Православља. Тај говор је прочитан у свим руским храмовима и Патријарх је наложио свим архипастирима и пастирима да се у својим местима моле за покој душе убијеног Цара. Ово је диван пример истинског исповедништва Свјатјејшег патријарха Тихона.
Следећи текст представља још један светоотачки говор другог великог руског архијереја тога времена, високопреосвећеног Анастасија (Грибановског), наследника митрополита Антонија (Храповицког) на месту поглавара Руске Православне Цркве Заграничја. Ова светоотачка беседа, која дубоко понире у срца православних верника, изговорена је на Голготи, у Јерусалиму, на седму годишњицу мученичке кончине светог Цара Николаја. Бисерна ниска текстова великих руских духовника о Цару Николају у овој књизи наставља се сјајним текстом „О Цару и цареубиству“ светог Јована Шангајског, који се састоји од делова различитих проповеди великог подвижника свете вере православне.
Митроносни протојереј Александар Шаргунов својим текстом „Значај канонизације Царских Страстотерпаца“ као да оверава наслов овог предговора. Ради се о бриљантном тексту оца Александра који је својим пастирским радом био веома заслужан за канонизацију светих Царских Мученика. Његовим поговором се и завршава ова књига.
Надамо се да ће ова књига допринети да и српски читаоци ту истину спознају. Данас и у православној Русији и у православној Србији сваки човек стоји пред избором. Са ким кренути, са цареубицама и јудама, или са верним царским слугама. Православни Срби благодаре Цару Николају за спасење нашег српског рода, памте његове високо моралне светоотачке речи: „Јер нема те жртве коју ја не бих поднео ради добра отечества мојега“, схватајући да је то тада значило – и ради ближњег и тада на крст разапетог српског рода православног. Ако нисмо спремни за подвиг, можемо бар посведочити своју љубав према Цару, српском спасиоцу, и рећи „НЕ“ савременим христораспинитељима. Захваљујући подвигу Царских Страстотерпаца Русија и Србија су живе, преживеле су сва искушења ХХ века и надамо се да ће „две сестре рођене“, Русија и Србија, заједно дочекати и препород великог Православног Царства, јер по речима великог српског песника Јована Дучића „брак са крвником је патолошка појава“…
„Радуј се, Николаје, Боговенчани Царе и велики Страстотерпче!“.
Свети Царски Мученици, молите Христа Бога за спасење Русије и Србије!
[1] Серафим Кузњецов био је игуман Серафимског скита у Пермској епархији, и после револуције се повлачио са белима. Познат је по томе што је пратио ковчег са моштима свог духовног чеда, велике кнегиње свете Јелисавете Фјодоровне, све до Јерусалима. (прим. прев.)
