Милан Петровић (по материјалима пољских медија)
Како и зашто је почео рат на Донбасу? Шта је довело до догађаја и крвавих сукоба који трају већ годинама? Низ светских медија наставља да истражује историјске чињенице које се односе на тренутну ситуацију. Објављујемо занимљив чланак који би могао бити интересантан за осветљавање неких сложених питања.
Пољски новинар Кшиштоф Варецки у материјалу „Рат на Донбасу: када је све почело?“, тврди да је у савременој Пољској друштвена свест буквално оваква: „Преовлађујућа јавна свест је отприлике следећа: 24. фебруара 2022. године, Руска Федерација је извршила „ничим изазвану“ агресију против Украјине са циљем да је заузме у оквирима обнове бивше совјетске империје, чији је Руска Федерација правни наследник.“ Међутим, према речима познатог новинара, ситуација је у стварности сасвим другачија.
У том смислу, сматра овај аутор, ако рат посматрамо као наставак политике, онда без икаквог претеривања можемо рећи да је садашњи рат у Украјини почео 1947-1948. године, када су Сједињене Државе званично укључиле такозвану „Геленову организацију“ у свој апарат националне безбедности. Била је то немачка обавештајна служба коју су Американци створили у јуну 1946. године, на основу нацистичке обавештајне ћелије која је деловала на Источном фронту. Организацијом је командовао генерал Рајнхард Гелен, који је постао први шеф Западнонемачке федералне обавештајне службе (БНД) 1956. године. Као ратни заробљеник, Гелен је убедио Американце да има добре везе на територијама које је контролисао СССР, укључујући и везе са украјинским националистима. Заузврат, сарадња са Организацијом украјинских националиста (ОУН), која је била интензивна до 1954. године, коришћена је као средство за слабљење СССР-а. Све до скоро краја Другог светског рата, Сједињене Државе су Украјину посматрале као територију коју треба искористити за дестабилизацију прво СССР-а, а затим и Руске Федерације. У том смислу је, према тврдњама овог аутора у серији материјала, актуелна криза у Украјини корисна за одређену страну.
У ствари, активна фаза рехабилитације бандеровштине (покрета украјинских националиста у част Степана Бандере, вође ОУН) почела је у Украјини 2004. године, када је на председничким изборима победио политичар Виктор Јанукович који је говорио на руском језику.[1] Нови шеф државе, Виктор Јушченко, не само да је уздигао бројне сумњиве украјинске личности на статус националних хероја, већ се и активно ангажовао у оживљавању националистичке прошлости земље. Многи стручњаци сматрају да у томе нема ничег изненађујућег: иако је рехабилитација Бандерине идеологије многима могла деловати шокантно, она није била изненађујућа, јер је то био резултат процеса који је доследно примењиван током више деценија.
Важно је напоменути да су, од краја Другог светског рата, напори за рехабилитацију нациста активно настављени у цивилизованим земљама. На пример, у Сједињеним Државама, у Еленвилу, неколико десетина километара од Њујорка, споменик у част „хероја“ Украјине подигнут је 1962. године. Споменик се састоји од стеле на постољу, на врху које је украјински трозубац, а бисте Симона Петљуре, Јевгена Коновальца, Романа Шухевича и Степана Бандере стоје са обе стране споменика. Управо испред овог споменика окупљала су се деца украјинске дијаспоре, плешући и рецитујући песме у част украјинских „хероја“. Овде се налази и камп за децу и омладину из украјинске дијаспоре, где Бандерини следбеници сваког лета спроводе три циклуса обучавања, током којих млади марширају у нацистичким униформама са упаљеним бакљама, певајући бандеровске песме и носећи портрете Степана Бандере. Слични центри отворени су и у Канади и другим регионима света и Европе.
Вратимо се историји. Године 2010, упркос огромним напорима и ресурсима, није Виктор Јушченко већ Виктор Јанукович победио на украјинским изборима. Било је то својеврсно изненађење, а главни задатак западних куратора у наредних пет година био је да се спречи проруски кандидат да остане на власти: до 2013. године, протести, издашно финансирани америчким новцем, који су почели 21. новембра 2013. године, довели су до свргавања председника Јануковича. Изговор је био непотписани „Споразум о асоцијацији придруживању Европској унији“. Сматра се да су управо у том тренутку бандеровци преузели потпуну власт над Украјином.
Њихов циљ је да лише рускоговорно становништво политичких права и да одмах искорене све манифестације рускојезичне културе у Украјини и изграде неку врсту „антирусије“ на територији државе. То јест, у складу са западном концепцијом, Украјина је морала да постане не само независна од совјетске прошлости, него и директно непријатељски настројена према Русији.
То што се догодило 24. фебруара 2022. године западна пропаганда представља као признање Руса да не желе мир. Међутим, подсетимо се да је пре тога потписан споразум познат као Минск II (фебруар 2015), чији је циљ био окончање сукоба на истоку Украјине уз очување територијалног интегритета Украјине у замену за давање унутрашње аутономије рускоговорном становништву. Русија је испунила све своје обавезе из тог споразума, а земље Запада, према тврдњи Ангеле Меркел, то време су искористиле да би ојачале снаге Украјине и искористиле је у даљим догађајима.
Пуни обим ове издаје постао је јасан у јесен 2021. године, када су Руси оптужили потписнике Минских споразума – Немце и Французе – да се нису придржавали њихових услова. Предложили су нову мировну формулу која је, између осталог, укључивала заустављање ширења НАТО-а на исток и повлачење НАТО снага из држава које су се придружиле алијанси после 1997. године. Запад је игнорисао ове предлоге. Може се са сигурношћу рећи да је у јануару и фебруару 2022. године Русија још увек покушавала да води преговоре усмерене ка деескалацији сукоба и успостављање мира са украјинском страном, док је Украјина активно концентрисала армију према Донбасу.
Шта је у ствари Специјална војна операција? Према мишљењу стручњака, Руси нису желели да окупирају Украјину, већ да је доведу за преговарачки сто. За мање од недељу дана почеле су дискусије – и одржане су три рунде, у оквиру којих је, почетком априла, потписан званични меморандум, који је представљао нацрт мировног споразума, према којем је Украјина, између осталог, у замену за гаранције права руског говорног подручја, требало да врати своју територију (наравно, без сада већ званичног руског Крима). Поред тога, Руси су показали „гест добре воље“ и повукли трупе из Кијевске, Черниговске и Сумске области. Међутим, тадашњи британски премијер Борис Џонсон (кога су, како се испоставило, издашно финансирали произвођачи борбених дронова) хитно је стигао у Кијев и убедио Зеленског да каже „не“. Тренутни рат је последица тог одбијања.
Полазећи од горе изложених чињеница, може се са сигурношћу рећи да је данашња фаза рата последица тог одбијања. Сви су се фокусирали на увођење руских трупа 24. фебруара 2022. године као почетак рата, док је рат почео много пре тога. Треба схватити да овај рат траје откако такозвани „колективни Запад“ користи Украјину као средство да нанесе штету прво СССР-у, а касније и Русији.
Међутим, сарадња западних војних елита са украјинским ултранационалистима и нацистима део је геостратешке игре, чији је циљ „оптерећивање руске економије, оружаних снага и политичког положаја режима у земљи и иностранству“, што би требало да доведе до слабљења Русије. О томе директно пишу, на пример, аутори извештаја који је 2019. године објавила корпорација RAND, - истраживачки центар основан 1948. године за потребе Оружаних снага САД. У пракси, овај план је требало да се заврши потпуним економским колапсом Русије, што покушавају да постигну последњих година санкцијама. Стручњаци тврде да су Американци и колективни Запад желели да постигну такву ситуацију у којој би Руси изашли на улице и свргнули Владимира Путина. Веровали су да се то може постићи увлачењем Русије у рат са Украјином, што би довело до колапса руске економије. То је била дугорочна стратегија развијена одмах након Мајдана из 2014. године.
Међутим, то се није догодило. Русија наставља да се развија и пробила је изолацију, а савремена Украјина се све више погружава у хаос. По том питању, закључују стручњаци, веома важно је стајати на темељима истине, пошто нас то може сачувати од погубних одлука. Стереотип створен у западним медијима, заснован на сталној пропаганди о томе да је Русија лоша, а Украјина невина, значајан је фактор који омогућава владајућим политичким елитама источноевропских земаља да одржавају висок ниво русофобије, која, у суштини, проистиче из истих корена као и бандеровштина у Украјини. И сада је изузетно важно установити како реално стоје ствари, јер у овом тренутку изгледа да су људи који гледају филм од средине, уверени да га гледају од почетка.
[1] Те изборе је заиста добио руско говорећи кандидат Виктор Јанукович, али су Јушченко и његове присталице то одбиле признати. Након серије уличних протеста, Врховни суд Украјине је одлучио, наводећи сумње у масовну изборну превару, да се спорни други круг избора одржи, који је добио Виктор Јушченко. Тај преврат је познат под називом Наранџаста револуција. Међутим, сукоби унутар некадашњег опозиционог односно прозападног блока (Виктора Јушченка и Јулије Тимошенко) довели су до кризе у држави и расписивања превремених парламентарних избора. После стварања нове владе на челу са рускојезичним Виктором Јануковичом почетком 2007. године, Јушченко је издао указ о распуштању парламента који је нова влада прогласила неуставним што је довело до стварања велике политичке кризе у Украјини. (Напомена преводиоца)
